IZLOG KNJIGE

Milo Lompar
POHVALA NESAVREMENOSTI
Čigoja, Udruženje Isidora Sekulić

Prema rečima Mirka Magaraševića, ovo delo Mila Lompara sigurno je utočište i bezbedan zaklon pred olujama savremenosti. Vidimo ključni dokaz da delovanje i smisao fenomena nesavremenosti nije osuđen na poraz u suočavanju sa prenaglašeno hvaljenom savremenošću. Stefan N. Dragićević: Iz recenzije Šta nam donose i otvaraju horizonti eseja Mila Lompara? Tamo gde nas Lompar, radoznalo i nadahnuto, vodi kao putopisac sačekuje nas društveni antropolog i mislilac. Tamo gde nam se otvaraju pravci njegovih uvida u stanje krize srpske nacionalne svesti sačekuje nas i nepogrešivi tumač evropske duhovne krize kao posebnog iznenađenja na širem vidiku savremenosti. Tamo gde nas, korak po korak, vodi ispitivač raspona egzistencijalne urbane samoće sačekuje nas neumoljiv antiutopijski um i metafizički mislilac Lompar. Pred nama je nov, asocijativno veoma razuđen, a vitalno magičnom kopčom nesavremenosti, celovito umrežen metod osobitih eseja. Nadahnut i po svim odlikama zaista otkrivalački jedinstven. „U proteklih sto godina srpska književnost dobila je svoje vrhove među piscima eseja: Isidoru Sekulić, Slobodana Jovanovića, Anicu Savić Rebac, Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera, Milana Kašanina, Miodraga Pavlovića i Jovana Hristića. Sada se tom zvezdanom jatu pridružio i esejista Milo Lompar. Osvedočeno i neopozivo“, kaže pored ostalog Magarašević o ovoj knjizi.

Aleksandar Solženjicin
ARHIPELAG GULAG
Akademska knjiga

Roman „Arhipelag GULAG“, piše Josif Brodski, umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj GULaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice.
Roman „Arhipelag GULAG“ sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda.
„Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem ’socijalističeskog realizma’. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.

Vladeta Janković, Dejan Mihailović
BEZ OPOZIVA
Laguna

Sve što ljudsko biće za života izgovori može biti promenjeno, ispravljeno, skraćeno ili dopunjeno, najzad i opozvano – sve osim reči izgovorenih neposredno pred smrt, napominju autori u predgovoru ove knjige. Opredeljujući se za izbor kakav je pred čitaocima, oni su nastojali da poslednje reči značajnih ličnosti protumače u ključu društvenog i kulturnog miljea epohe, kao i karakternih osobina i istorijske uloge svake odabrane ličnosti. Poslednje izjave ponekad su zasnovane na ideji da se na samrti izgovara ono što se u životu nije htelo ili smelo reći, ali ih uglavnom obeležava težnja da se značenja oproštajnih iskaza povežu sa životnim učinkom tih velikana, kao neka vrsta sažete poruke potomstvu. Pisci, filozofi, vladari, vojskovođe, umetnici, naučnici, od antike do XX veka, osvetljeni su u kontekstu u kojem su izgovorili oproštajne reči, a autori su težili da čitaoca obraduju i manje poznatim biografskim aspektima, sa ponekad apartnim pojedinostima. Posle brošure Žarka Ružića „Poslednje reči velikih ljudi“ iz 1931. godine ovo je prva knjiga na tu temu koja se objavljuje u Srbiji.