ИЗЛОГ КЊИГЕ

Мило Ломпар
ПОХВАЛА НЕСАВРЕМЕНОСТИ
Чигоја, Удружење Исидора Секулић

Према речима Мирка Магарашевића, ово дело Мила Ломпара сигурно је уточиште и безбедан заклон пред олујама савремености. Видимо кључни доказ да деловање и смисао феномена несавремености није осуђен на пораз у суочавању са пренаглашено хваљеном савременошћу. Стефан Н. Драгићевић: Из рецензије Шта нам доносе и отварају хоризонти есеја Мила Ломпара? Тамо где нас Ломпар, радознало и надахнуто, води као путописац сачекује нас друштвени антрополог и мислилац. Тамо где нам се отварају правци његових увида у стање кризе српске националне свести сачекује нас и непогрешиви тумач европске духовне кризе као посебног изненађења на ширем видику савремености. Тамо где нас, корак по корак, води испитивач распона егзистенцијалне урбане самоће сачекује нас неумољив антиутопијски ум и метафизички мислилац Ломпар. Пред нама је нов, асоцијативно веома разуђен, а витално магичном копчом несавремености, целовито умрежен метод особитих есеја. Надахнут и по свим одликама заиста откривалачки јединствен. „У протеклих сто година српска књижевност добила је своје врхове међу писцима есеја: Исидору Секулић, Слободана Јовановића, Аницу Савић Ребац, Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Милана Кашанина, Миодрага Павловића и Јована Христића. Сада се том звезданом јату придружио и есејиста Мило Ломпар. Осведочено и неопозиво“, каже поред осталог Магарашевић о овој књизи.

Александар Солжењицин
АРХИПЕЛАГ ГУЛАГ
Академска књига

Роман „Архипелаг ГУЛАГ“, пише Јосиф Бродски, уметничко је и историјско дело о репресији у Совјетском Савезу у периоду од 1918. до 1956. године, изаткано на писмима, сећањима и усменом казивању 257 затвореника, као и на личном искуству аутора. Солжењицин је ово дело тајно писао од 1958. до 1968. године (завршио га је 2. јуна 1968); први том објављен је у Паризу децембра 1973. Сам Солжењицин одредио је тај свој епохални рад као књижевно истраживање. На документован и публицистички начин изнео је небројене чињенице стаљинистичке репресије. Поткрепљене бруталним доказима, оне сваком читаоцу омогућују да се и сам осети као сужањ ГУЛага; сужањ који без кривице бива ухапшен, који је из ноћи у ноћ потом мрцварен испитивањима и подвргаван софистицираним мучењима све док не потпише признање за неучињене злочине. Атмосфера тоталног терора с једне стране и свепрождирућег страха с друге, као да пржи свест и рађа унутрашњи протест против нехуманог система што обогаљује душу великог народа с обе стране бодљикаве жице.
Роман „Архипелаг ГУЛАГ“ судбоносно је утицао на живот аутора. Због њега, Солжењицина су протерали као издајника, због њега су га, потом, као да се ништа није десило, позвали да се врати. Без обзира на то како се на ово дело гледало тада, или како се оно чита у садашњем тренутку, своју грађанску дужност писац је испунио. И пред живима и пред мртвима. Роман Архипелаг ГУЛАГ мора се прочитати ако ни због чега другог, онда ради тога да људски род никад више олако не дозволи нешто слично, да сваког тренутка буде свестан колико човеку вреди слобода.
„Сви књижевни правци имају своје периферије и своје центре, односно врхове. Аутора књиге Архипелаг ГУЛАГ ја бих назвао генијем ’социјалистическог реализма’. Ако совјетска власт није имала свога Хомера, у лику Солжењицина она га је добила. Ова књига безусловно јесте писана у првом реду за руског читаоца, али узети то као разлог да се она не чита било би исто што и одустати од читања Илијаде због непознавања грчке митологије и јер се имена њених јунака тешко изговарају. Заједнички именилац за ова два дела јесте тема разарања: у првом случају – града, у другом – нације. Могуће је да ће за две хиљаде година читање ГУЛАГ-а бити једнако пријатно као и читање Илијаде данас. Али ако ГУЛАГ не прочитамо данас, сасвим је могуће да ће се много пре неголи за две хиљаде година десити то да неће имати ко да чита ни једну ни другу.

Владета Јанковић, Дејан Михаиловић
БЕЗ ОПОЗИВА
Лагуна

Све што људско биће за живота изговори може бити промењено, исправљено, скраћено или допуњено, најзад и опозвано – све осим речи изговорених непосредно пред смрт, напомињу аутори у предговору ове књиге. Опредељујући се за избор какав је пред читаоцима, они су настојали да последње речи значајних личности протумаче у кључу друштвеног и културног миљеа епохе, као и карактерних особина и историјске улоге сваке одабране личности. Последње изјаве понекад су засноване на идеји да се на самрти изговара оно што се у животу није хтело или смело рећи, али их углавном обележава тежња да се значења опроштајних исказа повежу са животним учинком тих великана, као нека врста сажете поруке потомству. Писци, филозофи, владари, војсковође, уметници, научници, од антике до XX века, осветљени су у контексту у којем су изговорили опроштајне речи, а аутори су тежили да читаоца обрадују и мање познатим биографским аспектима, са понекад апартним појединостима. После брошуре Жарка Ружића „Последње речи великих људи“ из 1931. године ово је прва књига на ту тему која се објављује у Србији.