Ivan Ružičić – Ugaoni kamen borbe protiv nasilja

Može li se školstvo osloniti na policajce i psihologe?

U trenutku kad Ministarstvo prosvete nalaže prosvetarima da počeci školske 2023/2024. godine prođu u „psihoterapeutskim“ seansama sa đacima, u ime borbe protiv nasilja (sa sve novim predmetom Vrline i vrednosti), i kada mnogi direktori škola, zbog pritiska koji osećaju, a koji se, očito, ne mogu rešiti palijativnim glumljenjem „resetovanja sistema“, podnose ostavke, o stvarnom stanju našeg obrazovanja razgovaramo s direktorom Gimnazije u Čačku, profesorom Ivanom Ružičićem. Pored svoje redovne dužnosti Ružičić je i na čelu Upravnog odbora Društva direktora škola Srbije.

Da krenemo od „koronokratije“ u školstvu Srbije. Godine 2020, 13. marta, kada su se kod nas još uvek pretvarali da nema korone, i da školska godina može normalno da se odvija, saznali ste da se, posle masovne proslave jednog rođendana u Čačku, đaci brzo razboljevaju, i, bez dozvole ministra prosvete Šarčevića (koji vam je tada pretio sankcijama), obustavili ste nastavu. Zbog čega?
U trenutku kada je trebalo brzo doneti odluku, setio sam se profesora naše škole Đorđa Kovbaska, koji je premešten na rad u Prvu kragujevačku gimnaziju, negde pred početak Drugog svetskog rata. U oktobru 1941. sa svojim učenicima je poveden na streljanje i okupator mu je ponudio da se okrene i vrati kući, što je on odbio i streljan je zajedno sa svojim učenicima. Setio sam se i da im stalno govorim da je bezbednost svih učenika i radnika za mene uvek najvažnija i nije mi bilo teško da profesorima kažem da odu u učionice i kažu učenicima da idu kući i preko medija prate dalja uputstva. Znao sam da je odluka o prekidu nastave potpuno ispravna, jer Kantov kategorički imperativ kaže da moralno postupa onaj ko drugog čoveka uvek uzima kao cilj i najvišu vrednost, a ne kao sredstvo. Znao sam da je sloboda mogućnost izbora i da ona znači i odgovornost i da se čovek te slobode i odgovornosti ne može odreći, jer ako to uradi prestaje biti čovek.
Odmah posle toga obavestio sam Školsku upravu u Čačku i gradonačelnika Čačka o mojoj odluci. U dužem telefonskom razgovoru objasnio sam razloge za takvu odluku, zbog preduzimanja daljih koraka na nivou grada i celog obrazovnog sistema.
Kakav trag u školstvu je ostao posle katastrofičnih pandemijskih događaja koji su se pretvorili u tzv. onlajn-nastavu?
Kada smo shvatili šta se zbiva, niko od nas nije ni slutio šta će se sve dešavati u narednim nedeljama i mesecima. U Vikipediji je ostalo zabeleženo, u hronologiji epidemije u Srbiji, kao jedan od važnih događaja prekid nastave u Gimnaziji u Čačku 13. marta 2020. U svakome od nas su ostala urezana dešavanja za vreme pandemije i bez obzira da li je ili ne nastava na daljinu „bila uspešna i dobra“, svima je jasno da to nije bila škola, već „elementarna nepogoda“ ili izuzetak koji potvrđuje pravilo. A pravilo kaže da se nastava obavlja u učionici sa maksimalno 30 učenika u kojoj nastavnici i učenici zajednički neposredno rade na obrazovanju i vaspitanju. Ovo treba stalno ponavljati da neko ne pomisli da izuzetak može postati pravilo.
Bila je korona, a onda je došla nova tragedija. Šta direktor jedne škole može da kaže o dobu u kome se desilo prvo masovno ubistvo u školi? Kuda i kako dalje?
Od 3. maja 2023. godine kada se desila nezamisliva tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, čitavo društvo i svi mi u obrazovno-vaspitnom sistemu suočeni smo sa nečim što utiče na smisao škole i svega onoga što svakodnevno radimo. Osećamo i znamo da više ništa neće biti isto kao pre i da moramo sve svoje intelektualne i ljudske sposobnosti usmeriti na to da izvučemo pouke iz svega, da se ovo ne ponovi i da mi kao pojedinci i čitavo društvo postavimo sebi pitanje, gde smo pogrešili i da li smo mogli nešto da uradimo da se ovo ne desi. Odgovoran i samosvestan čovek, kao i odgovorna i samosvesna zajednica, poznaje se po tome što uvek polazi od sebe i sebe preispituje u svim kriznim i teškim situacijama. U odgovoru na ovu kriznu situaciju država je reagovala svojim mehanizmima (policajcima u školskim zgradama i obećavajući veći broj školskih psihologa), a društvo je reagovalo podsećanjem na značaj znanja i obrazovanja za svakog pojedinca i čitavu zajednicu. Ubrzo je postalo jasno da „policajci i psiholozi“ ne rešavaju problem sistemski i dugoročno, već da je to poraz sistema i svih nas.
Šta nam je još postalo jasno?
Postalo je jasno da je vaspitno-obrazovni sistem veoma važan za jednu zajednicu, ali i da je on godinama unazad uništavan do tog nivoa da smo suočeni sa gubitkom smisla učenja, sticanja znanja, vaspitavanja i svega onoga što škola treba da radi u tom trojstvu nastavnik–učenik–roditelj. Čak i ako je neko mislio i verovao da to što se radi u školama uopšte nije bitno za jednu zajednicu i da nije bitno da škola učenike obrazuje i vaspitava i da je škola „mesto za čuvanje dece“, to nam se na kraju vratilo kao bumerang jer više, izgleda, ne možemo ni to da radimo. Tako je sistem doveden do gubitka smisla i ako je neko imao taj cilj, u potpunosti je uspeo. Kako je do toga došlo, kako nam se to desilo, to je pitanje za sve i od njega nećemo moći da pobegnemo ma koliko ga ignorisali, jer nećemo moći da idemo dalje dok ne odgovorimo na to pitanje. Kant je svojevremeno, uočivši da su naša znanja o uzrocima samo verovatna, a pošto se metafizika bavi uzrocima, sam sebi postavio pitanje da li je metafizika kao nauka uopšte moguća i šta to filozofi rade već dve hiljade godina. Rešavajući to pitanje učinio je „kopernikanski obrt“ i napisao „Kritiku čistog uma“. Čini mi se da je nama danas potreban takav obrt i pomoć bar „zdravog razuma“ da rešimo pitanje sa kojim se mi kao zajednica suočavamo: Da li je obrazovanje i vaspitanje u Srbiji uopšte moguće i šta mi to uopšte radimo u školama i sa školama? Odgovor na ovo pitanje zahteva ozbiljno i detaljno razmatranje, a za početak je dovoljno da se podsetimo šta se „uradilo“ u ovih prethodnih preko dvadeset godina u srpskom obrazovanju.
Šta smo zaista uradili od Gaše Kneževića naovamo? Dokle smo stigli? Da li su prosvetni radnici pokušali da spasu školu? Ili su oni, u suštini, samo „lenjivci sa tri meseca raspusta“, trošak za državu, balast koga se treba osloboditi što pre?
Rađene su „reforme“ koje su često bile same sebi cilj, preslikavani neki modeli iz nekih država i sistema koje su same te države i sistemi odavno napustili. Obrazovna administracija je dobijala sve veći značaj tako da se na kraju došlo do toga da škole, učenici i nastavnici postoje zbog njih, da bi ta „administracija“ imala čime da se bavi i šta da radi. Ključni značaj dobili su takozvano spoljašnje vrednovanje i stručno usavršavanje, koje se bazira na svemu, a najmanje na unapređenju nastave. Ishodi su zamenili orijentaciju na znanje, „jurimo“ standarde i indikatore i uz mnoge druge nepotrebne i suvišne stvari uspeli smo da obesmislimo sticanje znanja, učenike i nastavnike i ono što oni rade i zbog čega su u školi. Pri svemu tome zaboravili smo da je podučavanje i ono što rade nastavnici visoko stručan posao i da je to najvažnije za dobar prosvetni sistem u jednoj državi. Položaj nastavnika u društvu je takav da zvaničnu prosečnu platu u Srbiji ima nastavnik sa 35 godina staža, koji doduše nije odeljenski starešina. Položaj nastavnika u obrazovno-vaspitnom sistemu je takav da ih niko ništa ne pita ili ih pita preko fingiranih onlajn-anketa. To je na kraju dovelo do toga da je častan i plemenit posao totalno nezanimljiv mladim ljudima i da samo retki upisuju nastavničke smerove na fakultetima. U Finskoj, koju često pominjemo, nastavnički poziv je najprimamljiviji za mlade ljude i na jedno mesto konkuriše po više kandidata.
Šta je sa učenicima? Ima li budućnosti za đačku Srbiju?
Druga najjača karika sistema, učenici, toliko su opterećeni i sve manje motivisani za učenje i sticanje znanja da je to ozbiljan signal da nešto nije u redu. Svi primećuju da i u osnovnoj i u srednjoj školi učenici sve više uče samo za ocenu, a ne za znanje i da imaju sve bolje ocene, a sve manje znanja. To je njihov logičan odgovor na preopterećenost i oni nisu krivi za to, već sistem koji ih primorava na to. Sve ovo što se dešava globalno i u sistemu reflektuje se i na našu školu i na naš rad. Teško je sačuvati tlo pod nogama ako se svuda oko vas ono izmiče i propada. U takvim situacijama treba se vratiti osnovi i lako se uviđa da dok je sveta i veka bilo je učenika i učitelja i to je osnov kulture i civilizacije. Hegel kaže da su Platon i Aristotel učitelji ljudskog roda, a Hristos se obraća svojim sledbenicima kao učenicima, a oni njega nazivaju učiteljem.
Priča se i o preopterećenosti đaka. Koliko ima istine u tome?
Sve smo činili i ljudski i organizaciono da škola kao institucija ne izgubi svoj smisao, ne samo kao sistem obrazovanja i vaspitanja već i kao socijalna i civilizacijska tekovina. Odavno smo počeli da uočavamo neke probleme, nelogičnosti i anomalije samog sistema. Pošto je takozvana „reforma“ gimnazija razvijena i primenjena, imamo mnogo novih izbornih predmeta. U tom smislu potrebno je hitno preispitati ovaj način uvođenja „projektne nastave“, to jest smanjenje časova pojedinih predmeta za učenike da bi se dobio „prostor“ za sve te predmete, kojih ima do 18 u pojedinim razredima. Projektna nastava je dobra u smislu potrebe da učenici stiču znanja na različite načine, ali je nije trebalo uvoditi na ovaj način. Umesto novih predmeta trebalo je dozvoliti nastavnicima i omogućiti izmenama nastavnih programa da pojedine oblasti iz fizike, hemije, biologije, geografije, istorije, filozofije, sociologije, umetnosti urade na taj način, i da učenici iz toga imaju jednu od ocena iz datih predmeta.
A šta ćemo sa ocenjivanjem i s hiperinflacijom odličnih đaka?
Pojava koja se uočava da učenici imaju sve bolje ocene, a sve manje znanja, to jest da uče samo za ocenu, a ne za znanje je logična i ljudska reakcija učenika na preopterećenje kojim su izloženi u samom sistemu. U tom smislu, oni nisu krivi za to, već kreatori sistema, koji i ne pomišljaju da se bar osvrnu iza sebe, da vide šta su uradili svojim oktroisanim „reformama“. Ovo je veliki zločin prema našoj omladini i budućnosti ove zemlje koji će ostaviti dalekosežne pogubne posledice po društvo i državu, ako se hitno ne zaustavi. Osim „reforme“ gimnazija, poseban problem je Pravilnik o ocenjivanju, koji, između ostalog, precizno određuje da, na primer, učenik koji ima aritmetičku sredinu ocena 1,5, mora imati zaključenu ocenu 2, kao i, na primer, učenik koji ima prosek ocena iz nekog predmeta 2,49. Šta se dešava u praksi: učenik savlada samo jednu oblast, na primer ocenom 3, a sve druge ocene mu mogu biti jedinice i on će iz četiri ocene imati izvedenu ocenu dovoljan 2. Ovo direktno negira smisao znanja i učenja i ne podstiče učenike na kontinuirani rad i da uče za znanje, a ne za ocenu. Mi, kao ljudi koji su u školi svakodnevno i sa učenicima, uočavamo ove probleme i ne želimo da budemo nemi saučesnici u uništavanju naših škola.
Šta ćemo sa veštačkom inteligencijom? Zar profesori nisu prevaziđeni?
Ako neko misli da su „učenici“ i „učitelji“ prevaziđeni i nešto što je suvišno u današnje doba, to je potpuno pogrešno. Moramo se vratiti tome da su osnova celog obrazovno-vaspitnog sistema učenici i učitelji i njihov odnos mora biti odnos poverenja i saradnje jer su oni tu (bar bi trebalo da budu) iz ljubavi prema znanju. Jedino tako ćemo sačuvati smisao znanja, učenja i vaspitanja. Škola ne počiva na „policajcima i psiholozima“ i ugaoni kamen „borbe protiv nasilja“ u školi i celom društvu su profesori i odeljenske starešine. To je „kopernikanski obrt“ koji moramo učiniti i sve će doći na svoje mesto. Nama u školi potvrda toga su deca koja dolaze na hor i vikendom i kada god treba, sa radošću i uživaju u tome. Potvrda su i 10 posto učenika škole koji su ove godine učestvovali na državnim takmičenjima iz raznih predmeta i oblasti. Potvrda su i suze kada odlaze iz škole i rastaju se od svog gimnazijskog školovanja. Zbog tih suza vredi raditi i boriti se za smisao znanja i učenja koji je jedini pravi osnov sreće svakog čoveka i svake zajednice.