Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Може ли се школство ослонити на полицајце и психологе?
Да кренемо од „коронократије“ у школству Србије. Године 2020, 13. марта, када су се код нас још увек претварали да нема короне, и да школска година може нормално да се одвија, сазнали сте да се, после масовне прославе једног рођендана у Чачку, ђаци брзо разбољевају, и, без дозволе министра просвете Шарчевића (који вам је тада претио санкцијама), обуставили сте наставу. Због чега?
У тренутку када је требало брзо донети одлуку, сетио сам се професора наше школе Ђорђа Ковбаска, који је премештен на рад у Прву крагујевачку гимназију, негде пред почетак Другог светског рата. У октобру 1941. са својим ученицима је поведен на стрељање и окупатор му је понудио да се окрене и врати кући, што је он одбио и стрељан је заједно са својим ученицима. Сетио сам се и да им стално говорим да је безбедност свих ученика и радника за мене увек најважнија и није ми било тешко да професорима кажем да оду у учионице и кажу ученицима да иду кући и преко медија прате даља упутства. Знао сам да је одлука о прекиду наставе потпуно исправна, јер Кантов категорички императив каже да морално поступа онај ко другог човека увек узима као циљ и највишу вредност, а не као средство. Знао сам да је слобода могућност избора и да она значи и одговорност и да се човек те слободе и одговорности не може одрећи, јер ако то уради престаје бити човек.
Одмах после тога обавестио сам Школску управу у Чачку и градоначелника Чачка о мојој одлуци. У дужем телефонском разговору објаснио сам разлоге за такву одлуку, због предузимања даљих корака на нивоу града и целог образовног система.
Какав траг у школству је остао после катастрофичних пандемијских догађаја који су се претворили у тзв. онлајн-наставу?
Када смо схватили шта се збива, нико од нас није ни слутио шта ће се све дешавати у наредним недељама и месецима. У Википедији је остало забележено, у хронологији епидемије у Србији, као један од важних догађаја прекид наставе у Гимназији у Чачку 13. марта 2020. У свакоме од нас су остала урезана дешавања за време пандемије и без обзира да ли је или не настава на даљину „била успешна и добра“, свима је јасно да то није била школа, већ „елементарна непогода“ или изузетак који потврђује правило. А правило каже да се настава обавља у учионици са максимално 30 ученика у којој наставници и ученици заједнички непосредно раде на образовању и васпитању. Ово треба стално понављати да неко не помисли да изузетак може постати правило.
Била је корона, а онда је дошла нова трагедија. Шта директор једне школе може да каже о добу у коме се десило прво масовно убиство у школи? Куда и како даље?
Од 3. маја 2023. године када се десила незамислива трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, читаво друштво и сви ми у образовно-васпитном систему суочени смо са нечим што утиче на смисао школе и свега онога што свакодневно радимо. Осећамо и знамо да више ништа неће бити исто као пре и да морамо све своје интелектуалне и људске способности усмерити на то да извучемо поуке из свега, да се ово не понови и да ми као појединци и читаво друштво поставимо себи питање, где смо погрешили и да ли смо могли нешто да урадимо да се ово не деси. Одговоран и самосвестан човек, као и одговорна и самосвесна заједница, познаје се по томе што увек полази од себе и себе преиспитује у свим кризним и тешким ситуацијама. У одговору на ову кризну ситуацију држава је реаговала својим механизмима (полицајцима у школским зградама и обећавајући већи број школских психолога), а друштво је реаговало подсећањем на значај знања и образовања за сваког појединца и читаву заједницу. Убрзо је постало јасно да „полицајци и психолози“ не решавају проблем системски и дугорочно, већ да је то пораз система и свих нас.
Шта нам је још постало јасно?
Постало је јасно да је васпитно-образовни систем веома важан за једну заједницу, али и да је он годинама уназад уништаван до тог нивоа да смо суочени са губитком смисла учења, стицања знања, васпитавања и свега онога што школа треба да ради у том тројству наставник–ученик–родитељ. Чак и ако је неко мислио и веровао да то што се ради у школама уопште није битно за једну заједницу и да није битно да школа ученике образује и васпитава и да је школа „место за чување деце“, то нам се на крају вратило као бумеранг јер више, изгледа, не можемо ни то да радимо. Тако је систем доведен до губитка смисла и ако је неко имао тај циљ, у потпуности је успео. Како је до тога дошло, како нам се то десило, то је питање за све и од њега нећемо моћи да побегнемо ма колико га игнорисали, јер нећемо моћи да идемо даље док не одговоримо на то питање. Кант је својевремено, уочивши да су наша знања о узроцима само вероватна, а пошто се метафизика бави узроцима, сам себи поставио питање да ли је метафизика као наука уопште могућа и шта то филозофи раде већ две хиљаде година. Решавајући то питање учинио је „коперникански обрт“ и написао „Критику чистог ума“. Чини ми се да је нама данас потребан такав обрт и помоћ бар „здравог разума“ да решимо питање са којим се ми као заједница суочавамо: Да ли је образовање и васпитање у Србији уопште могуће и шта ми то уопште радимо у школама и са школама? Одговор на ово питање захтева озбиљно и детаљно разматрање, а за почетак је довољно да се подсетимо шта се „урадило“ у ових претходних преко двадесет година у српском образовању.
Шта смо заиста урадили од Гаше Кнежевића наовамо? Докле смо стигли? Да ли су просветни радници покушали да спасу школу? Или су они, у суштини, само „лењивци са три месеца распуста“, трошак за државу, баласт кога се треба ослободити што пре?
Рађене су „реформе“ које су често биле саме себи циљ, пресликавани неки модели из неких држава и система које су саме те државе и системи одавно напустили. Образовна администрација је добијала све већи значај тако да се на крају дошло до тога да школе, ученици и наставници постоје због њих, да би та „администрација“ имала чиме да се бави и шта да ради. Кључни значај добили су такозвано спољашње вредновање и стручно усавршавање, које се базира на свему, а најмање на унапређењу наставе. Исходи су заменили оријентацију на знање, „јуримо“ стандарде и индикаторе и уз многе друге непотребне и сувишне ствари успели смо да обесмислимо стицање знања, ученике и наставнике и оно што они раде и због чега су у школи. При свему томе заборавили смо да је подучавање и оно што раде наставници високо стручан посао и да је то најважније за добар просветни систем у једној држави. Положај наставника у друштву је такав да званичну просечну плату у Србији има наставник са 35 година стажа, који додуше није одељенски старешина. Положај наставника у образовно-васпитном систему је такав да их нико ништа не пита или их пита преко фингираних онлајн-анкета. То је на крају довело до тога да је частан и племенит посао тотално незанимљив младим људима и да само ретки уписују наставничке смерове на факултетима. У Финској, коју често помињемо, наставнички позив је најпримамљивији за младе људе и на једно место конкурише по више кандидата.
Шта је са ученицима? Има ли будућности за ђачку Србију?
Друга најјача карика система, ученици, толико су оптерећени и све мање мотивисани за учење и стицање знања да је то озбиљан сигнал да нешто није у реду. Сви примећују да и у основној и у средњој школи ученици све више уче само за оцену, а не за знање и да имају све боље оцене, а све мање знања. То је њихов логичан одговор на преоптерећеност и они нису криви за то, већ систем који их приморава на то. Све ово што се дешава глобално и у систему рефлектује се и на нашу школу и на наш рад. Тешко је сачувати тло под ногама ако се свуда око вас оно измиче и пропада. У таквим ситуацијама треба се вратити основи и лако се увиђа да док је света и века било је ученика и учитеља и то је основ културе и цивилизације. Хегел каже да су Платон и Аристотел учитељи људског рода, а Христос се обраћа својим следбеницима као ученицима, а они њега називају учитељем.
Прича се и о преоптерећености ђака. Колико има истине у томе?
Све смо чинили и људски и организационо да школа као институција не изгуби свој смисао, не само као систем образовања и васпитања већ и као социјална и цивилизацијска тековина. Одавно смо почели да уочавамо неке проблеме, нелогичности и аномалије самог система. Пошто је такозвана „реформа“ гимназија развијена и примењена, имамо много нових изборних предмета. У том смислу потребно је хитно преиспитати овај начин увођења „пројектне наставе“, то јест смањење часова појединих предмета за ученике да би се добио „простор“ за све те предмете, којих има до 18 у појединим разредима. Пројектна настава је добра у смислу потребе да ученици стичу знања на различите начине, али је није требало уводити на овај начин. Уместо нових предмета требало је дозволити наставницима и омогућити изменама наставних програма да поједине области из физике, хемије, биологије, географије, историје, филозофије, социологије, уметности ураде на тај начин, и да ученици из тога имају једну од оцена из датих предмета.
А шта ћемо са оцењивањем и с хиперинфлацијом одличних ђака?
Појава која се уочава да ученици имају све боље оцене, а све мање знања, то јест да уче само за оцену, а не за знање је логична и људска реакција ученика на преоптерећење којим су изложени у самом систему. У том смислу, они нису криви за то, већ креатори система, који и не помишљају да се бар осврну иза себе, да виде шта су урадили својим октроисаним „реформама“. Ово је велики злочин према нашој омладини и будућности ове земље који ће оставити далекосежне погубне последице по друштво и државу, ако се хитно не заустави. Осим „реформе“ гимназија, посебан проблем је Правилник о оцењивању, који, између осталог, прецизно одређује да, на пример, ученик који има аритметичку средину оцена 1,5, мора имати закључену оцену 2, као и, на пример, ученик који има просек оцена из неког предмета 2,49. Шта се дешава у пракси: ученик савлада само једну област, на пример оценом 3, а све друге оцене му могу бити јединице и он ће из четири оцене имати изведену оцену довољан 2. Ово директно негира смисао знања и учења и не подстиче ученике на континуирани рад и да уче за знање, а не за оцену. Ми, као људи који су у школи свакодневно и са ученицима, уочавамо ове проблеме и не желимо да будемо неми саучесници у уништавању наших школа.
Шта ћемо са вештачком интелигенцијом? Зар професори нису превазиђени?
Ако неко мисли да су „ученици“ и „учитељи“ превазиђени и нешто што је сувишно у данашње доба, то је потпуно погрешно. Морамо се вратити томе да су основа целог образовно-васпитног система ученици и учитељи и њихов однос мора бити однос поверења и сарадње јер су они ту (бар би требало да буду) из љубави према знању. Једино тако ћемо сачувати смисао знања, учења и васпитања. Школа не почива на „полицајцима и психолозима“ и угаони камен „борбе против насиља“ у школи и целом друштву су професори и одељенске старешине. То је „коперникански обрт“ који морамо учинити и све ће доћи на своје место. Нама у школи потврда тога су деца која долазе на хор и викендом и када год треба, са радошћу и уживају у томе. Потврда су и 10 посто ученика школе који су ове године учествовали на државним такмичењима из разних предмета и области. Потврда су и сузе када одлазе из школе и растају се од свог гимназијског школовања. Због тих суза вреди радити и борити се за смисао знања и учења који је једини прави основ среће сваког човека и сваке заједнице.
