АЛТЕРНАТИВА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

ДИВЕРЗИФИКАЦИЈА СРПСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Како се европски пут Србије све више претвара у ћорсокак, Београд ради на налажењу нових улога на међународној сцени. Како смо дошли до тога да се теорија да „Европа нема алтернативу“ претвара у праксу да „алтернатива нема Европу“

Идеја несврстаности, коју је трио другова Тито, Нехру и Насер покренуо у другој половини педесетих година прошлог века, свакако је једно од највећих дипломатских достигнућа сада почивше СФР Југославије. Како би се, онда, могло објаснити да се они који се највише куну у ту Југославију и Титову заоставштину највише и јеже при помисли на успостављање међународне организације (или покрета) која се залаже за сарадњу управо на основама на којим је грађен и Покрет несврстаних? Можда је одговор у томе да, као и што се многих других ствари тиче, ти који се највише куну у Тита или ништа не знају о њему, или своју заклетву (коју су спевали у стих) виде само као још један добар „фазон“ а појма немају о прошлости и далеким биткама. Баш као што и већина оних који на Западу носе мајице и друге амблеме са Че Гевариним ликом заправо заступају ставове супротне идејама чувеног револуционара.
Основну идеју Покрета несврстаних лансирао је, можда и случајно, индијски премијер Џавахарлал Нехру у говору у Шри Ланки 1954. године излажући пет постулата који су коришћени као водиље у (тада, као и сада осетљивим) кинеско-индијским односима. Тих Пет принципа мирољубиве коегзистенције подразумевају: узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета, узајамно ненападање, узајамно немешање у унутрашње послове, равноправност и узајамну корист, те мирољубиву коегзистенцију. И како су данашњи „ретротитоисти“ дошли до потпуне негације и извртања свих ових принципа? Прихватањем догме да „Европа нема алтернативу“ с истом заслепљеношћу којом су се прихватале и раније комунистичке догме, без схватања, анализе и промишљања.
С друге стране, рекло би се да се не мора бити ни комуниста, нити титоиста да би се увидела врлина у напору да се створи срећнија међународна заједница у којој се светско шаренило мантром о једнакости не претвара у сивило, него се чува принципом равноправности.

ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ Не морамо апсолутно ништа да знамо о прокламованим европским вредностима, али довољно је да их ставимо у контраст са овим принципима Покрета несврстаних да би нам постало јасно да оне представљају негацију иницијално Нехруових постулата које је временом прихватио највећи део света (Покрет несврстаних имао је више од стотину држава чланица које су представљале 55 одсто становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица УН).
Како ЕУ и САД поштују принцип територијалног интегритета најбоље видимо на примеру Косова и Метохије. Како поштују суверенитет јасно је не само из понашања Брисела према својим државама чланицама, или према оним које теже европским интеграцијама, него и према онима које за ЕУ не маре ни најмање. Исто је и с ненападањем, немешањем у унутрашње послове, с равноправношћу и узајамном користи, а посебно с мирољубивом коегзистенцијом. Када је Вашингтон у питању, ствари су, очигледно, још горе.
Пошто је окончањем Хладног рата и распадом једног од два блока којим је требало да парира, Покрет несврстаних на неки начин изгубио смисао постојања (за разлику од НАТО-а), односно упао у стање летаргије (опет за разлику од НАТО-а), државе које су биле свесне неопходности међународног удруживања, превасходно у циљу међусобне заштите од јединог преосталог агресивног блока, у духу Нехруових пет принципа, од 1990-их година прошлог века формирале су неколико мање-више регионалних савеза од којих ниједан није могао преузети интерконтиненталну (да не кажемо глобалну) улогу какву је имао Покрет несврстаних. И ту на сцену ступа БРИКС, који од свог настанка 2006. године претендује да замени Несврстане у сарадњи на основи немешања, равноправности и узајамне користи, али и контратеже (да не кажемо алтернативе) Колективном западу.

СРПСКЕ АСПИРАЦИЈЕ После успеха самита БРИКС-а у Јужној Африци прошлог месеца, када је овој до сада петочланој организацији (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) одобрен пријем још шест држава (Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Египат, Етиопија, Аргентина и Иран) од 1. јануара 2024, док у реду за пријем чека још 14 земаља (Алжир, Бахреин, Бангладеш, Белорусија, Боливија, Куба, Хондурас, Казахстан, Кувајт, Палестина, Сенегал, Тајланд, Венецуела и Вијетнам), сасвим је очекивано да и поглед Србије мало скрене у ту страну. Док председник Александар Вучић не може да се уздржи од коментарисања па најављује да би питањем БРИКС-а могле да се баве неке будуће генерације српских политичара, Србија ипак мора да се прави да је њен поглед и даље фокусиран на евроунијски ћорсокак. Зашто је тако, не морамо много да лупамо главу – довољно је видети пакао у којем се налази Украјина, а у који је почела да улази пошто је 2014. свргнути председник Виктор Јанукович скренуо поглед с Брисела ка Москви која му је, у ситуацији ужасне кризе, нудила 15 милијарди евра помоћи, док ЕУ није могла да издвоји више од 610 милиона. Кијеву је тада било неопходно 20 милијарди.
Можда Вучић не сме да скрене поглед с Брисела да се и нама не би десио неки Мајдан (или „Олуја“ на Косову, или у Републици Српској, или…), али за то је ту Александар Вулин, за којег и овако Вучићеви противници (с разлогом?) кажу да изговара оно што председник мисли. Како се Вулин, откако је на месту шефа БИА, више не оглашава у јавности као некада, ову улогу су сада на себе преузела два народна посланика из његовог Покрета социјалиста Ђорђе Комленски и Бојан Торбица, који су Народној скупштини поднели предлог резолуције о придруживању Србије БРИКС-у. За сада је неизвесно како ће овај предлог проћи у Скупштини – највероватније од тога, из разумљивих разлога, (мајдани и олује, на пример) још неће бити ништа – али како ова двојица посланика кажу, макар ће бити покренут озбиљан дијалог о томе да је БРИКС далеко озбиљнија алтернатива европском путу.
А да јесте озбиљнија алтернатива, потврдио нам је и Бледски форум, где се наставља с продајом магле о европској будућности Србије (и других земаља Западног Балкана). Најновији у дугачком низу датума наређаних дуж европског ћорсокака је 2030. година. А и када би се то десило, чланство у ЕУ, како нам се сада најављује, било би све само не у складу са оних горенабројаних пет постулата Несврстаних, односно пет постулата нормалног света. Аустријска министарка за Европу Каролина Ештандер лепо је то сажела: „Постепена интеграција земаља кандидата, укључујући и Молдавију и Украјину, учинила би да оне имају осећај да већ учествују у креирању европске политике, иако још немају право гласа. Када нека земља затвори кластер, на пример из области науке или образовања, треба јој омогућити и да у ЕУ учествује у разговорима у тој теми.“ Да ли бисмо имали још неки осећај, одгонетните сами.

ПРАВАЦ ЈУГОИСТОЧНА АЗИЈА Као што постоји алтернатива Европској унији у виду БРИКС-а, постоји и алтернатива БРИКС-у, макар док не стекнемо осећај да без бојазни од тога да ћемо се наћи у неком паклу можемо да бирамо свој пут. Једна од тих алтернатива алтернативи за безалтернативни избор је и Асоцијација земаља Југоисточне Азије, познатија по скраћеници АСЕАН, са којом је шеф српске дипломатије Ивица Дачић, током самита у Индонезији, потписао инструмент о приступању Уговору о пријатељству и сарадњи у Југоисточној Азији. Потписивање овог уговора, како је Дачић напоменуо, не утиче на наше основно опредељење – европске интеграције, али и поставља питање због чега има потребу да се брани.
Поред Индонезије, чланице АСЕАН-а су и Брунеи, Камбоџа, Лаос, Малезија, Мјанмар, Филипини, Сингапур, Тајланд и Вијетнам. Занимљиво је да су две чланице АСЕАН-а – Тајланд и Вијетнам – затражиле пријем у БРИКС, а да је земља домаћин овог самита, Индонезија, позвана да се придружи том савезу, што Џакарта озбиљно разматра.
Важно је напоменути да АСЕАН окупља неке од најдинамичнијих и најбрже растућих привреда на свету, у региону за који многи сматрају да представља будућност глобалног економског раста. Србија са овим државама, како је рекао Дачић, има трговинску робну размену вредну 700 милиона долара годишње, уз очекивања да би то у овој и следећој години могло да премаши и милијарду долара. Поред економског значаја, приступање овом уговору има и велики политички значај за Србију јер од 10 чланица АСЕАН-а њих шест није признало сецесију Косова.