ALTERNATIVA NEMA ALTERNATIVU

DIVERZIFIKACIJA SRPSKE SPOLJNE POLITIKE

Kako se evropski put Srbije sve više pretvara u ćorsokak, Beograd radi na nalaženju novih uloga na međunarodnoj sceni. Kako smo došli do toga da se teorija da „Evropa nema alternativu“ pretvara u praksu da „alternativa nema Evropu“

Ideja nesvrstanosti, koju je trio drugova Tito, Nehru i Naser pokrenuo u drugoj polovini pedesetih godina prošlog veka, svakako je jedno od najvećih diplomatskih dostignuća sada počivše SFR Jugoslavije. Kako bi se, onda, moglo objasniti da se oni koji se najviše kunu u tu Jugoslaviju i Titovu zaostavštinu najviše i ježe pri pomisli na uspostavljanje međunarodne organizacije (ili pokreta) koja se zalaže za saradnju upravo na osnovama na kojim je građen i Pokret nesvrstanih? Možda je odgovor u tome da, kao i što se mnogih drugih stvari tiče, ti koji se najviše kunu u Tita ili ništa ne znaju o njemu, ili svoju zakletvu (koju su spevali u stih) vide samo kao još jedan dobar „fazon“ a pojma nemaju o prošlosti i dalekim bitkama. Baš kao što i većina onih koji na Zapadu nose majice i druge ambleme sa Če Gevarinim likom zapravo zastupaju stavove suprotne idejama čuvenog revolucionara.
Osnovnu ideju Pokreta nesvrstanih lansirao je, možda i slučajno, indijski premijer Džavaharlal Nehru u govoru u Šri Lanki 1954. godine izlažući pet postulata koji su korišćeni kao vodilje u (tada, kao i sada osetljivim) kinesko-indijskim odnosima. Tih Pet principa miroljubive koegzistencije podrazumevaju: uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, uzajamno nenapadanje, uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove, ravnopravnost i uzajamnu korist, te miroljubivu koegzistenciju. I kako su današnji „retrotitoisti“ došli do potpune negacije i izvrtanja svih ovih principa? Prihvatanjem dogme da „Evropa nema alternativu“ s istom zaslepljenošću kojom su se prihvatale i ranije komunističke dogme, bez shvatanja, analize i promišljanja.
S druge strane, reklo bi se da se ne mora biti ni komunista, niti titoista da bi se uvidela vrlina u naporu da se stvori srećnija međunarodna zajednica u kojoj se svetsko šarenilo mantrom o jednakosti ne pretvara u sivilo, nego se čuva principom ravnopravnosti.

EVROPSKE VREDNOSTI Ne moramo apsolutno ništa da znamo o proklamovanim evropskim vrednostima, ali dovoljno je da ih stavimo u kontrast sa ovim principima Pokreta nesvrstanih da bi nam postalo jasno da one predstavljaju negaciju inicijalno Nehruovih postulata koje je vremenom prihvatio najveći deo sveta (Pokret nesvrstanih imao je više od stotinu država članica koje su predstavljale 55 odsto stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica UN).
Kako EU i SAD poštuju princip teritorijalnog integriteta najbolje vidimo na primeru Kosova i Metohije. Kako poštuju suverenitet jasno je ne samo iz ponašanja Brisela prema svojim državama članicama, ili prema onim koje teže evropskim integracijama, nego i prema onima koje za EU ne mare ni najmanje. Isto je i s nenapadanjem, nemešanjem u unutrašnje poslove, s ravnopravnošću i uzajamnom koristi, a posebno s miroljubivom koegzistencijom. Kada je Vašington u pitanju, stvari su, očigledno, još gore.
Pošto je okončanjem Hladnog rata i raspadom jednog od dva bloka kojim je trebalo da parira, Pokret nesvrstanih na neki način izgubio smisao postojanja (za razliku od NATO-a), odnosno upao u stanje letargije (opet za razliku od NATO-a), države koje su bile svesne neophodnosti međunarodnog udruživanja, prevashodno u cilju međusobne zaštite od jedinog preostalog agresivnog bloka, u duhu Nehruovih pet principa, od 1990-ih godina prošlog veka formirale su nekoliko manje-više regionalnih saveza od kojih nijedan nije mogao preuzeti interkontinentalnu (da ne kažemo globalnu) ulogu kakvu je imao Pokret nesvrstanih. I tu na scenu stupa BRIKS, koji od svog nastanka 2006. godine pretenduje da zameni Nesvrstane u saradnji na osnovi nemešanja, ravnopravnosti i uzajamne koristi, ali i kontrateže (da ne kažemo alternative) Kolektivnom zapadu.

SRPSKE ASPIRACIJE Posle uspeha samita BRIKS-a u Južnoj Africi prošlog meseca, kada je ovoj do sada petočlanoj organizaciji (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) odobren prijem još šest država (Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Egipat, Etiopija, Argentina i Iran) od 1. januara 2024, dok u redu za prijem čeka još 14 zemalja (Alžir, Bahrein, Bangladeš, Belorusija, Bolivija, Kuba, Honduras, Kazahstan, Kuvajt, Palestina, Senegal, Tajland, Venecuela i Vijetnam), sasvim je očekivano da i pogled Srbije malo skrene u tu stranu. Dok predsednik Aleksandar Vučić ne može da se uzdrži od komentarisanja pa najavljuje da bi pitanjem BRIKS-a mogle da se bave neke buduće generacije srpskih političara, Srbija ipak mora da se pravi da je njen pogled i dalje fokusiran na evrounijski ćorsokak. Zašto je tako, ne moramo mnogo da lupamo glavu – dovoljno je videti pakao u kojem se nalazi Ukrajina, a u koji je počela da ulazi pošto je 2014. svrgnuti predsednik Viktor Janukovič skrenuo pogled s Brisela ka Moskvi koja mu je, u situaciji užasne krize, nudila 15 milijardi evra pomoći, dok EU nije mogla da izdvoji više od 610 miliona. Kijevu je tada bilo neophodno 20 milijardi.
Možda Vučić ne sme da skrene pogled s Brisela da se i nama ne bi desio neki Majdan (ili „Oluja“ na Kosovu, ili u Republici Srpskoj, ili…), ali za to je tu Aleksandar Vulin, za kojeg i ovako Vučićevi protivnici (s razlogom?) kažu da izgovara ono što predsednik misli. Kako se Vulin, otkako je na mestu šefa BIA, više ne oglašava u javnosti kao nekada, ovu ulogu su sada na sebe preuzela dva narodna poslanika iz njegovog Pokreta socijalista Đorđe Komlenski i Bojan Torbica, koji su Narodnoj skupštini podneli predlog rezolucije o pridruživanju Srbije BRIKS-u. Za sada je neizvesno kako će ovaj predlog proći u Skupštini – najverovatnije od toga, iz razumljivih razloga, (majdani i oluje, na primer) još neće biti ništa – ali kako ova dvojica poslanika kažu, makar će biti pokrenut ozbiljan dijalog o tome da je BRIKS daleko ozbiljnija alternativa evropskom putu.
A da jeste ozbiljnija alternativa, potvrdio nam je i Bledski forum, gde se nastavlja s prodajom magle o evropskoj budućnosti Srbije (i drugih zemalja Zapadnog Balkana). Najnoviji u dugačkom nizu datuma naređanih duž evropskog ćorsokaka je 2030. godina. A i kada bi se to desilo, članstvo u EU, kako nam se sada najavljuje, bilo bi sve samo ne u skladu sa onih gorenabrojanih pet postulata Nesvrstanih, odnosno pet postulata normalnog sveta. Austrijska ministarka za Evropu Karolina Eštander lepo je to sažela: „Postepena integracija zemalja kandidata, uključujući i Moldaviju i Ukrajinu, učinila bi da one imaju osećaj da već učestvuju u kreiranju evropske politike, iako još nemaju pravo glasa. Kada neka zemlja zatvori klaster, na primer iz oblasti nauke ili obrazovanja, treba joj omogućiti i da u EU učestvuje u razgovorima u toj temi.“ Da li bismo imali još neki osećaj, odgonetnite sami.

PRAVAC JUGOISTOČNA AZIJA Kao što postoji alternativa Evropskoj uniji u vidu BRIKS-a, postoji i alternativa BRIKS-u, makar dok ne steknemo osećaj da bez bojazni od toga da ćemo se naći u nekom paklu možemo da biramo svoj put. Jedna od tih alternativa alternativi za bezalternativni izbor je i Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije, poznatija po skraćenici ASEAN, sa kojom je šef srpske diplomatije Ivica Dačić, tokom samita u Indoneziji, potpisao instrument o pristupanju Ugovoru o prijateljstvu i saradnji u Jugoistočnoj Aziji. Potpisivanje ovog ugovora, kako je Dačić napomenuo, ne utiče na naše osnovno opredeljenje – evropske integracije, ali i postavlja pitanje zbog čega ima potrebu da se brani.
Pored Indonezije, članice ASEAN-a su i Brunei, Kambodža, Laos, Malezija, Mjanmar, Filipini, Singapur, Tajland i Vijetnam. Zanimljivo je da su dve članice ASEAN-a – Tajland i Vijetnam – zatražile prijem u BRIKS, a da je zemlja domaćin ovog samita, Indonezija, pozvana da se pridruži tom savezu, što Džakarta ozbiljno razmatra.
Važno je napomenuti da ASEAN okuplja neke od najdinamičnijih i najbrže rastućih privreda na svetu, u regionu za koji mnogi smatraju da predstavlja budućnost globalnog ekonomskog rasta. Srbija sa ovim državama, kako je rekao Dačić, ima trgovinsku robnu razmenu vrednu 700 miliona dolara godišnje, uz očekivanja da bi to u ovoj i sledećoj godini moglo da premaši i milijardu dolara. Pored ekonomskog značaja, pristupanje ovom ugovoru ima i veliki politički značaj za Srbiju jer od 10 članica ASEAN-a njih šest nije priznalo secesiju Kosova.