СВЕТИОНИК – О страху од урушавања пода под тежином књига

Шаљива сторија о једној фобији. Из пера писца, обалног књижара и издавача

Увидом у списак необичних фобија које све постоје, човјеку је заиста драго да нема страх од, рецимо, кише (омброфобија), од шишања (тонзурофобија), од броја четири (тетрафобија) или од усисивача (зуигерфобија).
Откако сам као петогодишњак одгледао филм Стивена Спилберга „Раље“ (или: „Ајкула“, „Jaws“, из 1975), ни данас не пливам у дубоко, а откако сам преживио катастрофални земљотрес на Приморју (1979), умијем да извагам сваки пут кад затресе – колико је степени било по Меркалију. У вријеме оно, прије короне, у београдском Клубу „Цароставник“ одржао сам предавање на тему „Бити Бокељ, данас“ и у једном тренутку застао. Драги моји – рекао сам – ако сте осјетили ово подрхтавање тла које је проузроковао пролазак трамваја, знајте да је то био земљотрес јачине три степена по Меркалијевој скали!

Вриједи ли подвлачити како с разлогом имам фобију од земљотреса?
Колико људи, толико и страхова. Олфактрофоб се страши мириса, симетрофоба је страх од симетрије, а артофоба плаши власништво…
Ма колико трагао за називом фобије од урушавања пода под тежином књига, нисам нашао одговарајући назив. Безуспјешно сам чак покушавао да изведем име од појмова: под, тежина књига и урушавање, али је дефиницију компликовало то што се под, ако је у приземљу, не може урушити под тежином књига. Важно је за ову сторију о необичној фобији казати како ја не живим у приземљу.
И сад,
Да нисам једини који каткада не може да заспи све вагајући оком по стану књиге које нон-стоп пристижу племенитом садржином кад и тежином – установио сам прочитавши да је чувени Умберто Еко у једном интервјуу рекао гдје је пола књига морао да пресели у другу кућу све из страха да му се под у првој не уруши.

Шта каже струка? Под се може урушити приликом земљотреса уколико се уруши неки од носећих зидова испод. Под трпи гравитациона оптерећења, тј. оптерећења од сопствене тежине и корисна оптерећења, која могу бити и од књига. У свим правилницима за архиве и библиотеке дефинисана су велика корисна оптерећења, према Bab-у 600 kg/m2, prema Еurocod-у 700 kg/m2. За стамбени простор ради се о 150 kg/m2. Хипотетичка опасност зависи од позиција које су оптерећене књигама, и од положаја: да ли је оптерећена средина или уз носећи зид, а ако је плоча крстаста – средина је екстремно најнеповољнији положај.

Када сам сазнао да на свијету нисам једини са фобијом од урушавања пода под тежином књига, није ми постало лакше, напротив, схватио сам да нисам једини који мјерка каква укоричења да посложи у полице од пода до плафона уза носеће зидове, а каква у дупке пуне полице по средини стана са ништавним упорама преградних зидова из стана испод.
Почео сам да на кафу и пиће позивам све комшије који су били живи када се зграда пуна жељеза подизала иза земљотреса, и они су сви одмахивали рукама, без бриге, ово су зграде „Првоборца“, рађене су за војску, могу да издрже 9 степени Меркалија. Можда могу, мислио сам, али када у уској и загушеној улици херцегновске Топле 2 стане да брунда у леру мијешалица за бетон која је кренула да гради Топлу 3, цијела зграда резонира и вибрира као да је од картона.
Постао сам временом фрик на Фејсбуку. Препадам Виолету Бабић и остале пријатеље из цеха, питањем: На ком вам се спрату налази ваша библиотека? – увијек када на фотографијама опазим библиотеку која одокативно тежи тоне, и пријети да спршти све станаре који живе испод.
Занимљиво, моје је фобично истраживање показало како се замашније приватне библиотеке никад не налазе у приземљу. Увијек су оне на неком од спратова. Тако је и код Виолете Бабић. Она се распитала код статичара, па је сада са свим својим тонама мирна изнад глава свих београдских комшија.

Куће за књиге Свашта чују уши које воле да слушају само о књигама. Сваки издавач с амбицијом у почетку има лагер који може да стане у стан или у подрум. Кад почне да расте, издавачка кућа мора да изнајми магацин, или да га сагради. Велике издавачке куће имају хангарски простор за смјештај лагера. Свака класична књижара, а није их остало много, такође једном мора да прерасте димензије простора у коме се налази. Књижара мора да је у центру, гдје је простор увијек скуп, па се апотекарски води рачуна о величини закупљеног простора и количини књига које у тај просто могу да стану. Неријетко класична књижара постаје и издавачка кућа, када већ почиње да вреба простор за лагеровање тиража. Људи који тргују антикварном књигом су посебна врста оних којима је – осим државе што за вратом дише стално – тежина и запремина робе највећи терет. И на нашим просторима има антиквара који су умјесто магацина саградили куће за књиге. Од подрума до крова, само за књиге. Осим што сам чуо за такве просторе, ја их нисам видио, али желим да вјерујем да су им плоче ојачане. Трговина књигом је трговина оловом. Од времена Ивице и Марице постоје чудаци и чудакиње, који саграде куће са само једном сврхом. Има руских тајкуна, рецимо, који су женама саградили куће – само за бунде.

Херцегновски пак комшија изнад мене Томо – бокешки је рибар, и од њега не страхујем, али зато не бих желио да одозго дођем ја у походе комшији Веселину, што живи испод, јер има дивну фамилију. Вриједи ли рећи да на моју фобију од урушавања пода под тежином књига није утицало то што су и Томо и Веселин обишли стан и рекли да је све океј (зато што је зграду радио „Првоборац“). Моја је супруга једва дочекала да чује како се наша библиотека може да допуњава неограничено, па је у полице у кухињи, ионако пуне кулинарских наслова, убацила повелико либро са 65. Београдског сајма књига, гдје је код антиквара уловила „Кухарицу далматинских госпођа“. А само бокешких кувара по којима моја Београђанка прави густозне делиције имамо за три стропоштавања пода. Лако је мојој Викторији када је тек књигофобкиња (нека због ове родне равноправности сеире политичке феминисткиње), лепидоптерофобкиња и мелисорофобкиња: страхује од убода инсеката, лептира и пчела.
У мору писаца и познатих кога да издвојим а да има везе с темом… Била нам је у стану Светлана Градинац, један од оснивача Музеја књига и путовања Адлигат, чији сам и ја члан, са сестром Миљом, која је архитекта. Миља је рекла да је сваки стамбени квадратни метар пројектован да издржи тежину концертног клавира. Да није било љето и да куцањем чашама нисмо прешли на књижевне теме, можда би још и више унутар стана с погледом на море остао да лебди страх од урушавања пода.
Јер на појединим мјестима стоје и по два концертна клавира, један изнад другог.
У књигама.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море