Руска застава у Нигеру

Да ли би Африка могла да постане поприште једног од фронтова Трећег светског рата?

Нама и шире непозната афричка земља постала је 26. јула једно од средишта светске медијске пажње, не толико због државног удара у Африци, тј. у Нигеру (први у тој земљи после тринаест година) него због чињенице да су се у још једној земљи залепршале руске заставе и да је војна власт одлучила да прекине са извозом уранијума и злата у ЕУ чланицу и бившу колонијалну метрополу, Француску. После 2002. године ово је други пут да ова земља заузме запаженије место и у нашим медијима.
Нигер је земља са највећим фертилитетом на свету са око 6,9 деце по жени, по подацима из 2020 (за касније године постоје само процене које се често покажу као погрешне) и више од 23 милиона становника. Процењено је (Ларус енциклопедија) да је 2019. године 41,5 одсто Нигераца живело у тешком сиромаштву после 23 године сарадње са Западом, УН и светским банкстерима на искорењивању истог.
Смештена је највећим делом у Сахари, богата песком, стенама, уранијумом и златом. Последња два богатства су међу кључнима за стални боравак француске војске у тој земљи више него двоструко већој од европске територије Француске. Да ли је и колико Нигер битан у актуалном Трећем светском рату и каква је уопште важност ове државе у Западној Африци?

ПОД НАЛЕТОМ САБЉЕ И БАРУТА Сахара је највећа пустиња на свету и заузима близу четири петине од близу 1,3 милиона квадратних километара (1286447 km2), колика је површина највеће државе у Западној Африци — Нигера. Река по којој је добио име храни већину локалног становништва на југозападу, где се налази и престоница Ниамеј, близу границе са Малијем, Буркином Фасо и Бенином. Југ земље све до мањег дела језера Чад на крајњем југоистоку (где је тромеђа са Чадом и Нигеријом) има низ сезонских река (које пресуше током неколико месеци годишње). Осим имена ове државе, јужни сусед, који је био британска колонија од друге половине 19. века, такође је назван по реци (Нигерија). Истовремено она је дала и погрдни назив за црнце у Америци. Велики део робова пристиглих у америчке колоније долазио је са територија око ове велике реке. Ропски рад, нажалост ни до данас није замро и према Извештају УН о трговини људима, огромну већину робова у овом делу света чине деца, тј. млађи од 18 година.
Комфор који је завладао у Европи и англоамеричком делу света последњих стотинак година, спречава поимање начина живота, преживљавања, сјаја и беде у Западној и сахарској Африци.
На караванским путевима које су контролисали Туарези и на североистоку арапска племена и још један номадски народ Тубу, одвијала се и одвија трговина ка Средоземљу. Агадез, у Средњем веку на важном караванском путу, имао је око 30 хиљада становника средином 15. века. Локална краљевства и племена су често била прва у ланцу трговине људима и златом ка југу и северу. Она су пала под налетом барута и сабље на самом крају 19. века (1895-1899). Трупе које су носиле француски триколор — заставу братства, једнакости и слободе, покориле су ово парче Африке.

ЕКСПОЛАТАЦИЈА УРАНИЈУМА Када је освајана, територија данашњег Нигера била је ретко насељена, процена је да је 1900, годину по окончању освајања, домородачког становништва било око 1,7 милиона, док је Француска већ почетком 19. века имала око 25 милиона становника. У међувремену, фертилитет Француза је драстично опао, а Нигеријци су постали светски шампиони.
Сећам се једне одушевљене левичарке, која је искрено веровала у лево-демократске идеје, која са финансијама ЕУ није отишла пут Нигера. Марта је радила на програму демократизације и децентрализације једне од најсиромашнијих држава на свету. Свакако програми демократизације, децентрализације, либерализације тржишта, разоружавања (пардон контроле малокалибарског оружја) некако увек воде изузетном порасту спољног дуга, масним зарадама страних корпорација и власти по мери и укусу демократизатора, а не народа.
У случају Нигера, усрећивање је олакшано и поспешено због чињенице да им валуту штампа Париз. Заузврат Нигер омогућава експлоатацију уранијума.
После злата, уранијум је главни артикал који се извози из земље. Француски инжињери су још 1957. открили прво налазиште уранијума, а први рудник отворен је 1971. године. У Нигеру се копа око 5 одсто светске производње уранијума и он омогућава 24 одсто укупног ЕУ увоза ове руде на годишњем нивоу, како извештава Светска нуклеарна асоцијација (World Nuclear Assosiation).

СРАМОТНО НИСКА РЕНТА Од укупно шест налазишта, активна су два (Сомаир и Коминак), и у четири француске компаније имају већински удео, махом је то директно француска државна енергетска компанија Арева (данас се зове Орано) или посредничке фирме. Прошле 2022. ископано је 2020 метричких тона ове руде. У већини налазишта француска компанија поседује између 63 и 66 одсто права, док у једном кинеске компаније имају већински удео и у једном америчка и канадска. Мање интересе има и Корејска енергетска компанија Кепко. Рудници, како они који се експлоатишу, тако и они који се не користе, налазе се махом на северу земље, између Агадеза и Арлита (још северније ка Алжиру). Налазиште Имурарен, међу најбогатијима у свету, има потврђених 213700 тона са 0,7% уранијума и процењено је још око 62000 тона, али експлоатација још увек није започела.
Влада Нигера и њена државна компанија СОПАНИМ (Société du patrimoine des mines du Niger — основана 2007. и обично има око 1/3 интереса у рудницима, а рудна рента је до 2006. била 5 одсто. Отада су владе у Ниамеју тражиле да се ова срамотно ниска рента повећа на између 12 и 15 одсто. Коначно 2014. договорено је да се рента повећа до 12 одсто (примењивана је 11%), али се француска компанија Орано обавезала на 117 милиона евра додатних улагања у изградњу путева и уређивања два нова седишта у главном граду Ниамеју. (Наши читаоци не треба да брину, у Србији је рудна рента нижа него у Нигеру и износи 3-7 одсто, нема захтева за додатна улагања, мада се може претпоставити лична корист домаћих лица).
Налазишта злата су како на самој граници са Буркином Фасо (југозапад), тако и на северу земље и у средишту. Поред ове две руде, Нигер је богат и низом других минерала потребних за савремену привреду, али је и поред тога изузетно сиромашна држава. Војна хунта на челу са генералом Чијанијем суспендовала је извоз уранијума и злата у Француску и то је део проблема за Запад. Други део је дејство америчке војске на тлу ове државе. Одакле то и шта се дешава са америчким војним аеродромом у срцу Нигера?

ОКУПАЦИЈА МЕСОПОТАМИЈЕ Тадашњи директор италијанске војне службе СИСМИ, Николо Полари је 2001. и 2002. слао извештаје потребне тадашњим властима САД да Ирак намерава да купи уранијум у Нигеру. Колин Пауел, амерички генерал који је тада био у улози министра спољних послова, искористио је спорне извештаје да протури причу о Ираку као претњи за „међународну заједницу“, што је са измишљањем о постојању нуклеарног програма, те хемијског и биолошког оружја послужило као оправдање за друго издање Пустињске олује (2003) и вишегодишњу америчку окупацију Месопотамије. Јесте да после тај уранијум, као ни друго оружје за масовно ништење (нуклеарно, хемијско и биолошко) није нађено, али је барем употребљен осиромашени уранијум. Додуше, не од стране ирачке војске и федајина.
Нигер је што се тиче наших и већине других медија отада утонуо у сан. Међутим, за САД је то био само део дугогодишњег „рата против тероризма“. А терориста има и у Сахари. Додуше не само терориста.
Као што је напред речено, у полупустињским пределима ове земље живе Туареги (и Тубу), а они су навикли да буду наоружани и слободни људи, па понекад дижу устанке (код нас нема те опасности, али су Срби превентивно разоружани и како је кренуло ускоро ћемо имати оружје у складиштима, али не и војнике да управљају њиме). Последњи је био 2007-2009. Договор с властима је поштован 2012. када су се племена Туарега у Малију побунила и покренула отцепљење севера те земље заједно са исламистима. Тада је, али и касније део француских трупа користио Нигер за војно-обавештајне послове. У Мисијама Сервал (2013-2014) и Бархане (2014-2022) Француска је распоредила трупе у Буркини Фасо (специјалци), Нигеру (осматрање и обавештавање), Малију од 1000 трупа на више (моторизовано-оклопна пешадија и командоси) и 1200 у главном граду Чада, Нџамени. После избацивања француских трупа из Буркине Фасо (фебруар 2023) и Малија (2022), око 1500 француских војника је стационирано у Ниамеју.

МИГРАНТИ, ЗЛАТО И КОКАИН Нигер је верно сарађивао са Западом и чак пристао на план ЕУ да код поменутог градића Агадеза, направи истурени мигрантски центар од краја 2016. како би се смањио прилив илегалних миграната у ЕУ, а захтеви за азил и визу решавали ту, у Сахари. После пада Гадафија, стари каравански пут раније коришћен за злато, со и робове, поново је отворен, овога пута делимично и за робове, односно део миграната које чека управо таква судбина. Ако је пре отварања мигрантског логора 100 хиљада миграната годишње долазило у Агадез, 2017. их је прошло свега 20 хиљада, када је локална полиција коначно похапсила низ трговаца људима и запленила им имовину. У међувремену ту су дошли и разни невладни службеници да помогну мигрантима да ипак безбедно дођу у Европу, а ако баш и не желе, онда могу и да остану у Нигеру и баве се шивењем, учењем ИТ вештина…
Уз мигранте (и злато), нова роба се појавила у Нигеру – кокаин. Латиноамерички кокаин се преноси у Мали, али и караванским путем преко Агадеза. Рекосмо кокаин, не хероин.
Ту су се нашли наравно и Американци, познати филантропи и борци против светског зла. Како би помогли француску операцију у Сахелу (јужни обод Сахаре), посебно у Малију, Американци су потписали споразум са тадашњим нигеријским председником Мамаду Исуфуом 2013. године. Број војника је до 2017. нарастао на око 800. Америчке војне инжењеријске јединице су 2016. започеле изградњу војне базе код Агадеза која је завршена 2019. Данас Сједињене Државе имају око 1100 војника у тој земљи, углавном у поменутој бази Нигер 201 (Niger Air Base 201). Ова база је друга највећа америчка војна база са дроновима изван САД и једина таква у Сахари. Пучисти су одмах забранили америчкој војсци да користи дронове из ове базе, тако да се поставља питање даљег останка истих. Нове власти су затражиле и повлачење француских трупа почетком септембра, што Француска званично сматра ‘неприхватљивим’.

ОКРЕТАЊЕ РУСИЈИ КАО СИМБОЛУ ОСЛОБОЂЕЊА Пуч у Нигеру којим је смењен председник Мухамед Базум (2021-2023) спровела је председничка гарда на челу са генералом Абдурахманом Чијанијем. Уз подршку војске, проглашен је Национални савет за заштиту домовине. Можда је тачно да је Базум намеравао да га смени и да је генерал са сарадницима предупредио одлазак у пензију. Као и пучиста у Буркини Фасо Ибрахим Траоре (јануар и септембар 2022), или пуковник Мамади Думбуја који је водио пуч у Гвинеји септембра 2021, Чијани је каријерни војник. За разлику од Траореа, Думбуја и прелазног председника Малија, пучисте пуковника Асими Гоите, Чијани је пешадинац и старији од претходне тројице (рођен је 1960/61).
Оно што везују пучистичке власти све четири западноафричке земље, јесте тежња ка самосталности, окретање Русији као симболу ослобођења и супротстављања Западу. Поред тога спаја их заједништво пред најављеним претњама ЕКОВАС-а, групације западноафричких земаља у којима Нигерија као најмногољуднија афричка земља настоји да се наметне као регионална сила која заједно са САД, Европском унијом и (бело)Светском банком осуђује и санкционише пучисте. Није немогуће да и Африка постане поприште једног од фронтова Трећег светског рата, док се чека отварање новог на обалама Тихог океана.