PAPA I KOSOVO: VATIKANSKE ŠEME

Hoće li papa Francisko doći u prištinu

Iz Prištine uporno insistiraju da ih Vatikan i zvanično prizna jer bi tako privukli dobar broj zemalja koje to još nisu učinile. Umiljavaju se papi i falsifikovanim darovima ne bi li ih, za početak, makar posetio

Za deset godina koliko je na prestolu Svetog Petra, rimski papa Francisko je upriličio nekoliko hiljada audijencija, stotine poseta biskupijama i parohijama, 40 apostolskih putovanja u svaki kutak sveta koji, pored simboličke, ima i političku težinu. Zato ne čudi da privremene prištinske vlasti kopaju i rukama i nogama ne bi li privolele papu Franciska da upriliči jednu posetu i tzv. kosovskoj državi, imajući u vidu uticaj Vatikana u globalnim razmerama, kako bi i na taj način osnažili svoju nezavisnost koju, ipak, više od pola sveta ne priznaje.
Sam rimokatolički poglavar je nagovestio takvu mogućnost tokom posete Portugaliji: „Radimo na ’Kosovu’, ali to nije definitivno“, rekao je papa novinarima u kontekstu pitanja da li namerava da poseti Španiju. Neće, kako je rekao, ići ni u jednu veliku zemlju u Evropi dok ne završi s onim malim. Kako navodi „Vida nueva“, on je ponovio ono što je već rekao 2014. kada je Albanija bila prva evropska zemlja koju je posetio.
Sada bi „Kosovo“ moglo biti dodato na listu „malih“ zemalja za papinu posetu, navodi medij dodajući da se ta mogućnost javila posle posete kosovskog premijera Aljbina Kurtija Vatikanu 22. juna, kada je tokom audijencije Kurti pozvao papu da poseti „Kosovo“.

FALSIFIKAT NA POKLON Svoju prvu posete Vatikanu, pre desetak dana, i susret s papom, upriličenim po svoj prilici posredstvom izvesnih privatnih kanala, jer audijencija nije bila zvanično uvršćena u listu papskih prijema tog dana (22. jun), Kurti je dokumentovao fotografijom na društvenim mrežama na kojoj se vidi kako papi pokazuje reprodukciju freske u publikaciji koju je, reklo bi se, papi doneo na poklon.
Ne bi bilo ništa čudno, jer se u takvim prilikama i uručuju darovi kao znak prijateljstva, da poklon-publikacija, koja treba valjda da „promoviše tzv. kosovsko nasleđe“, ne sadrži i fresku (vidi se na fotografiji) na kojoj je prikazana Sveta carica Jelena, majka Konstantina Velikog, dočim se ta freska nalazi u manastiru Lesnovo u Severnoj Makedoniji, zadužbini srpskog vlastelina.
Naravno, Kurti se rukovodi stavovima iznetim u novijoj albanskoj istoriografiji koja se neretko temelji na nepouzdanim tumačenjima, pa je i na ovoj fresci navodno predstavljena Vojislava Tribalda Kastriot, rodom iz Pologa (u današnjoj Severnoj Makedoniji), majka Đurđa Kastriota Skenderbega.
Sve ovo je potanko demistifikovala i za „Kosovo onlajn“ objasnila Jasmina S. Ćirić, istoričarka umetnosti i docent na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Ona podseća da ova fotografija nije nimalo slučajno odabrana, jer Albanci upotrebom Skenderbega grade vlastiti identitet na osnovu onoga što nije.
„Istorijski je tačno da je Vojislava Kastriot bila majka Đurđa Kastriota Skenderbega. Na albanskim veb-stranicama pojavljuje se dvojaka identifikacija freske. Povremeno na društvenim mrežama vidimo da je na albanskim stranicama potpuno pogrešno identifikovana kao majka Đurđa Kastriota Skenderbega, Vojislava Tribalda Kastriot, a ponekad čak i kao majku Đurđa Crnojevića (i tu je došlo do zamene identiteta dveju poznatih istorijskih ličnosti srpskog porekla). Izvesno je da je od strane privremenih kosovskih vlasti, kao i njihovih istoriografa, pomenuta freska odabrana jer se već godinama najviše na društvenim mrežama ponavlja pogrešna interpretacija da je reč o majci Skenderbega“, reći će Ćirićeva, naglašavajući da u vreme Skenderbega nije ni postojala albanska nacija. Đurađ Kastriot je, kako kaže, bio jedna od najveličanstvenijih ličnosti 15. veka u celoj Evropi. Kako je sam sebe nazvao u jednom pismu pisanim ćirilicom 1450. godine, došao je na svet 6. maja 1405. godine na porodičnom posedu (najverovatnije u selu Šine), u okolini grada Debra u pograničnom području između današnje Makedonije i Albanije. Prvi Kastriot koji je ušao u istoriju bio je Đurađev pradeda Branilo, kefalija, a prethodno čelnik u vojsci cara Stefana Dušana. Višegodišnjim vojevanjem zaslužio je feud na reci Gardi sa kastelom Kastri, starom vizantijskom (romejskom) tvrđavom po kojoj su se i nazvali Kastrioti. Dakle, nije reč o albanskom prezimenu već o toponimu…
„Verovatno znajući za ranije izrečen stav pape Franciska: ’Sačuvati pamćenje naših naroda znači sačuvati budućnost’, Aljbin Kurti se poslužio svojevrsnom manipulacijom. Način na koji je predstavio svoju politiku papi Francisku poseduje elemente poput zagovaranja i manipulacije ’mekom moći’ upotrebom kulturnih artefakata koji ne odgovaraju u potpunosti geografskom prostoru, ali odgovaraju za ’brendiranje’ tzv. Kosova“, kaže Ćirićeva.

PRISVAJANJE SRPSKE BAŠTINE Uostalom, to je samo nastavak albanske tvrdnja da i pravoslavni manastiri i crkve iz perioda Nemanjića ne pripadaju Srbiji već da je u pitanju navodno „drevno albansko nasleđe“ nastalo na vizantijskim spomenicima u srednjem veku. Prištinska „Koha“ je svojevremeno, u tekstu „Srpsko prisvajanje srednjovekovnih arberijskih spomenika na Kosovu“, čak navela da je ovaj „nepravedni istorijski pokušaj bio toliko uspešan“ da je navodno srpska propaganda uticala na međunarodni sporazum postignut „Sveobuhvatnim predlogom za rešavanje statusa ’Kosova’“, koji je izradio Marti Ahtisari (mart 2007), te da su pravoslavni manastiri izgrađeni u srednjem veku poznati kao „zaostavština Srpske pravoslavne crkve“.
Naravno da su ovi marifetluci znani i poznati Vatikanu koji neće da dovodi u pitanje svoje odnose s pravoslavnom crkvom, naročito imajući u vidu papinu politiku otvaranja strateškog dijaloga s pravoslavnom crkvom, zbog čega i nije do sada priznala samoproglašenu državu Kosovo, s vremena na vreme nanovo potvrđujući taj stav.
Već po proglašenju te nazovi nezavisnosti 2008. godine, vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve papa Benedikt Šesnaesti odbio je da prizna jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije. Katolički list „Glas Koncila“ je tada preneo da je „deo međunarodne zajednice dopustio ograničenu nezavisnost ’Kosovu’, iako se zna da ona teško i bolno pogađa srpski narod, koji to područje smatra svojom nacionalnom i crkvenom kolevkom. Ipak, ostaje nejasno da li je reč o kazni za zločine velikosrpske politike ili tek o zadovoljenju globalnih interesa određenih međunarodnih faktora.“ Ovakav stav pred Srbiju je već tada stavio dilemu: da li joj Sveta stolica svojim glasom protiv nezavisnosti daje istorijsku podršku ili na ovaj način izražava svoju „dvoličnu uglađenost“.
Naravno da je u naporima naše države da se ne širi priznanje „Kosova“ veoma važno da to ne učini Vatikan, jer bi u suprotnom još 15-20 „malih“ država priznalo tzv. Kosovo. Nije u pitanju da li je to neka „banana“ država ili ne, u pitanju je svaki glas u UN. Samo je pitanje hoće li Vatikan i istrajati u toj odluci?
Uz sve dosadašnje kontakte i razmenu mišljenja nekako je uvek u vazduhu ostajalo da visi pitanje zvanične posete pape Srbiji, što Vatikan žarko želi, ali ne i SPC, a bez njenog amina poseta samo na državnom nivou ne bi imala nikakvog značaja. Prepreke ka tom cilju nisu ni male ni beznačajne i uglavnom su vezane za Drugi svetski rat i ulogu Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i njenih predstavnika u Pavelićevoj satelitskoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, odnosno ulogu koju je tu igrao Vatikan. Nepodudaranje u gledištima na taj period i događaje vezane za njega bilo je i ostalo ozbiljna prepreka u odnosima Vatikana i Srbije, kao i Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve.
Pre svega, tu je pitanje kanonizacije biskupa Alojzija Stepinca, kod Srba označenog kao deo mašine Ante Pavelića koji je svojim ćutanjem ili čak svojim delima podržavao režim, a time i logore i smrt stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma…, dok je za veliki deo Hrvatske, pa i samu Rimokatoličku crkvu, Stepinac bio mučenik komunističkih vlasti, heroj i spasilac… Zbog Stepinca, i pre svega genocida nad srpskim narodom tokom trajanja hrvatske zločinačke države, od pape se očekivalo izvinjenje upravo u Jasenovcu, što se do danas nije dogodilo.
Baš zbog težine koje ovo pitanje ima za potomke stradalih Srba, kao i na ukupne odnose dveju crkava, iz Vatikana je poručeno da kanonizacije neće biti bez saglasnosti SPC, te da ono „mora biti trenutak zajedništva za celokupnu crkvu, i katolike i pravoslavne“, zbog čega je papa Francisko odlučio da u dijalog uključi i predstavnike SPC. Posle godinu dana razgovori su propali, a Mešovita zajednička komisija Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne crkve o istorijskoj ulozi nadbiskupa Alojzija Stepinca zaključila je da dve crkve i dalje imaju o njemu različita tumačenja. Kako na pravoslavnoj strani postoji otpor, Stepinac neće biti proglašen svetim do daljeg, rekao je još pre četiri godine državni sekretar Svete stolice kardinal Pjetro Parolini.

VOJTILINO ANTISRPSKO DELOVANJE Reklo bi se da odnosi Beograda i Vatikana u poslednjih dvadesetak godina idu uzlaznom linijom, u odnosu na period političkog neslaganja i najnižeg momenta tih odnosa u 1999. godini, kada je papa Jovan Pavle Drugi podržao bombardovanje Srbije tokom krize na Kosovu.
Ne treba zaboraviti da je Vatikan prvi priznao otcepljenje katoličkih republika – Hrvatske i Slovenije, i nije se oglasio, u onoj meri u kojoj je SPC to očekivala, protiv postupaka koji su se događali od vlasti u Hrvatskoj i delimično u BiH prema srpskom življu, srpskim crkvama i sveštenstvu.
Imao je Vatikan značajnu ulogu na KiM i devedesetih godina kada je tajnoviti tim humanitarne zajednice „Sveti Euđidio“ posredovao u dogovorima tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i separatiste, intelektualca i kosovskog političara Ibrahima Rugove. Iako je reč o privatnoj katoličkoj zajednici čije je sedište u Rimu, teško je verovati da u sve nije bila umešana Sveta stolica. Od dogovora nije bilo ništa jer je odmah potom usledilo zločinačko bombardovanje NATO-a. „Pečat“ je o tome podrobno pisao, ali vredi podsetiti na svojevrstan diplomatski šamar koji je bivši američki predsednik Buš priredio Italiji prilikom svoje zvanične posete Rimu, juna 2007. godine. Buš je, u prostorijama Ambasade SAD u Rimu, na istom nivou primio šefa italijanske vlade i predstavnika NVO „Sveti Euđidio“ i zahtevao de se poboljša saradnja s tom organizacijom.
A koliki je politički uticaj i značaj Rimokatoličke crkve u svetu, samim tim i Svete stolice, opisao je i Leh Valensa, lider sindikata „Solidarnost“ u Gdanjsku i dobitnik Nobelove nagrade za mir, kao simbol mirnog otpora komunizmu u Varšavskom paktu. Upitan kako je postao tako moćan i uticajan lider, Valensa je rekao: „Bilo nas je možda 50 u brodogradilištu od 17.000 radnika – čak ni 50! I nakon što je Sveti otac izabran (papa Vojtila) skoro svi su nam se pridružili kada smo organizovali sindikat ’Solidarnost’.“
Zato mnogi danas s podozrenjem gledaju na odluku Vatikana da ne prizna nezavisnost „Kosova“, tim pre što se umnogome razlikuju zvanični stav i držanje Vatikana, s jedne, i ponašanje lokalnih predstavnika Rimokatoličke crkve na terenu, s druge strane. Iako Vatikan od 2008. glasa protiv bilo koje vrste članstva „Kosova“ u međunarodnim organizacijama, predstavnici Rimokatoličke crkve na „Kosovu“ podržali su primanje te lažne države u Unesko. Biskup na tzv. Kosovu Dod Đerđi ovih dana ističe da je Vatikan defakto priznao „Kosovo“, sa određenim koracima koje je učinio, dok još postoji oklevanje oko de jure priznanja …
Očigledno da se to za vreme pape Franciska neće dogoditi, a za dalje je vrlo upitno jer Vatikan nije samo važan duhovni centar već i veoma značajan politički faktor, što je uvek u istoriji i bio.