IZLOG KNJIGE

Peter Handke
PSOVANJE PUBLIKE
Laguna

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u 22. godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu. Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima…
U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Filip Grbić
KANON PONIŠTENOG UMA
Vulkan izdavaštvo

Već u prva dva romana Filip Grbić pokazao je dar da posredstvom intrigantne priče koja se čita u dahu uspešno sjedini široka klasična znanja, duboke uvide o savremenom svetu i opise urbanog života mladih ljudi, sputanih strastima i lažnim mnjenjima. Prema rečima Mirka Jovanovića, u najnovijem, trećem romanu, autorova veština komponovanja skladne celine od raznorodnog, naizgled neuskladivog materijala, poprimila je, takoreći, muzički karakter. Najpre, umesto jednog junaka koji pripoveda u prvom licu, u ovom romanu susrećemo se sa troje protagonista: njihove različite glasove objedinjuje pripovedanje u trećem licu – iako uz neskrivenu, prijateljsko-bratsku naklonost pripovedača prema njima; njihovim različitim temperamentima – duševnim tonalitetima – zajedničko je, kao osnovni ton, osećanje potištenosti; njihove različite sudbine, jednako obeležene neuspehom, čudesno se ukrštaju i spliću u jedan tok, koji vodi ka tragičnom raspletu. Povrh toga, budući da radnja romana obuhvata najskoriju prošlost, tokom koje su se dramatični događaji od globalnog značaja odigravali sa dosad nezabeleženom učestalošću, valjalo je i tu histeričnu kakofoniju istorije ukomponovati u harmoniju umetničkog dela. Kanon potištenog uma virtuozan je roman, čija će melanholično-apokaliptična kanonada zadugo odjekivati oronulim zdanjem srpske književnosti.

Ser Tomas Malori
SMRT ARTUROVA
Službeni glasnik

Odgovor je jednog čoveka palome svetu u kojem se našao – svetu u kojem je podanička vernost vitezova bila promenljiva, a lična korist snažniji podstrek negoli pravična stvar. Premda je sam Malori bio kriv zbog povrede ideja izraženih u trojičnoj zakletvi, njegovo ponašanje nije bilo ništa više nego što bi neko mogao da očekuje u jednom društvu u kojem se dva bliska rođaka otimaju oko engleskog prestola. U jednom ovako jadnom prizoru nije nikakvo čudo da se oni na nižem stepenu društvene lestvice ponašaju na sličan nečastan način. Ovako datim tekstom – i to posebno s uključenjem pravila o viteškom ponašanju takoreći na samom početku – Malori kao da izvodi izvestan eksperiment; ovde su, kaže on, izloženi ideali viteškog ponašanja. U preostalom delu svog teksta on stavlja na probu ove ideale u raznim situacijama – u pitanjima ljubavi, pustolovine i vere – kao da pokušava da ponudi izvesno rešenje svetu u kome živi. Da li je njegov pokušaj bio uspešan – ili od bilo kakve trajnije vrednosti – to ću prepustiti svakom da o ishodu sam prosuđuje. Međutim, bez obzira na bilo čiji lični sud, čitalac bi mogao da se divi naporu koji je, u svome nastojanju, uložio Malori. Malorijevo delo je razvođe u samom razvoju legende o kralju Arturu, jer je njegovo štivo najpovezaniji, najrazumljiviji postupak jednog jedinstvenog autora u razradi arturovske legende pre modernog perioda. Malori uzima i probira, meša i prerađuje, odgoneta i dodaje delove iz svojih izvora da bi ispričao priču o Arturu koja se odvija od početka pa do samog kraja. U sredini, njegovo žarište se udaljuje od Artura da bi iznelo priče o njegovim vitezovima, u čijim je poduhvatima kralj nerazlučiva ličnost. On pažljivo preuređuje epizode iz svojih izvora da bi ispričao priču o Arturu koju on želi da iznese, i njegovo je delo to koje stoji kao monumentalno i konačno arturovsko štivo na engleskom jeziku, u kojem su bezbrojni potonji pisci tražili svoje nadahnuće.

Srđan Atanasovski
Šubert i rivalstvo kao stvaralački princip
Akademska knjiga

Početne decenije 19. veka sa pravom se u istoriji umetničke muzike nazivaju Betovenovim dobom – Betoven ne samo što je pomerio granice muzičke umetnosti u žanrovima instrumentalne muzike, već je izrastao u paradigmu muzičkog genija kome niko od savremenika nije smeo da se suprotstavi kao rival. Niko – osim Šuberta. Oslanjajući se na nova datiranja Šubertove Velike simfonije, sačuvanu prepisku, kao i muzičku analizu, Atanasovski u svojoj studiji pokazuje kako se ovaj mladi bečki kompozitor odlučio da stupi u otvoreno rivalstvo sa Betovenom, kako je koncipirao svoja dela kroz ovo rivalstvo i na taj način izgradio originalni muzički izraz u žanrovima poput gudačkog kvarteta i simfonije. Sasvim drugačija od uvrežene slike o Šubertu kao mladom romantičaru, majstoru minijatura, ovo je priča o velikim ambicijama, borbi sa muzičkim institucijama tog doba i pokušajima da se osvoji zahtevna bečka publika ozbiljne muzike. Svakome ko želi da razume originalni zvuk Šubertovih poznih instrumentalnih dela, ova studija biće nezaobilazno štivo.

Apolinarija Suslova
Godine bliskosti sa Dostojevskim
NNK internacional

Na osnovu pisama, dnevničkih zapisa koji nisu bili na jednom mestu i koje je ova konačno sabrala, priređivač je nastojao da razotkrije moralni lik Apolinarije Suslove, žene čija je sudbina bila tesno vezana za tragičnu sudbinu Dostojevskog. Dnevnički zapisi, koji svedoče njen život od najranije mladosti na svojevrstan način ogledalo su i života Dostojevskog, kao i njegovog kolege Vasilija Vasiljevića – Rozanova. Dnevnik je sam po sebi vredan, sa svojim manama koje nosi: odsustvo stila šturih objašnjenja i pisan je bez uočljivih emotivnosti. Pisan je pod velom realističke trezvenosti, koja je tipična za tu epohu strasno i uznemireno pulsirala je duša žene, koja je prerano izašla na životni put i postala prva žrtva ideja tog vremena…

Lazar Trifunović
Srpsko slikarstvo 1900–1950
Srpska književna zadruga

Kapitalno delo Lazara Trifunovića, profesora Univerziteta u Beogradu, dragoceni prilog istoriji srpske umetnosti, pogotovo razdoblja kada je, u prvoj polovini 20. veka, dostigla umetničke vrhove na evropskom nivou. Lazar Trifunović je srpsko slikarstvo posmatrao sintetički i hronološki, prema vodećim likovnim elementima u pojedinim periodima: svetlost, forma, boja, tema. Nezaobilazan udžbenik tumačenja slikarstva, sa 112 reprodukcija umetničkih dela u koloru.

Vladimir Nabokov
Stvarni život Sebastijana Najta
Dereta

Posle smrti čuvenog engleskog romanopisca Sebastijana Najta, njegov polubrat V., narator ovog dela, odlučuje da rasvetli sve one misterije koje su obavijale piščev život, ali se pritom suočava sa mnogim preprekama koje ga ometaju u tom naumu. Pred njim iskrsava čitava koprena lažnih, iskrivljenih i nebitnih podataka, koji mu umnogome otežavaju zadatak. Ipak, s vremenom se ispostavlja da je ta priča podjednako zagonetna, podjednako uzbudljiva i intrigantna, ali podjednako (ne)zaokružena kao i sami romani Sebastijana Najta. S jedne strane, V. mora da utvrdi istinsku ulogu ovog autora u društvu koje je neprijateljski nastrojeno prema kreativnim duhovima, a sa druge da dokuči suštinski problem kreacionističke nedorečenosti ljudske prirode. Ali pre svega, mora da rasvetli glavnu misteriju ovog romana i da nam otkrije ko je zaista bio Sebastijan Najt.
Ovo je prvi roman koji je veliki majstor napisao na engleskom jeziku, i to tokom 1938. i 1939. u Parizu, da bi ga objavio tek 1941. Danas mnogi stručnjaci smatraju ovu biografsku metafikciju za prethodnicu postmodernizma u književnosti.