ИЗЛОГ КЊИГЕ

Петер Хандке
ПСОВАЊЕ ПУБЛИКЕ
Лагуна

Петер Хандке појавио се на позоришној сцени 1966. с контроверзном драмом Псовање публике, коју је написао у 22. години. Појавио се наједанпут као неко ко поставља дијагнозу актуелном стању позоришта и сецира очекивања публике о томе шта би требало да се игра у позоришту. Хандке не само да се не држи аристотеловских правила традиционалног позоришта, он руши чак и илузорни карактер модерних комада: гледаоцу се разбија илузија да је уопште у позоришту. Гледалац: или бива испсован од глумаца што је уопште и дошао на представу; или је подвргнут некој другој „вербалној тортури“; или је пребачен из позоришта напоље, на трг којим се крећу пролазници, дакле, напоље у живот, јер напољу се дешавају ствари, а не у позоришту; или гледалац уистину постаје сведок оставинских расправа и свађа у породици, баш како се то и дешава у породици; или се на сцени гледа перформанс низања кухињских ситуација представљених само као сигнално гестикулирање на сржном простору живота укућана; или је премештен у кафану, у којој се одвијају најживље, или најбесмисленије, или најбесрамније расправе о политици, економији, миграцијама, патњама, љубавима…
У овом избору Хандкеових драма, који је сачинио Жарко Радаковић, читалац ће сагледати на који начин радикални отклон од традиционалних форми и изражено неповерење према илузионистичком позоришту, које пасивизира публику, аутора нагоне на изналажење увек нових форми, што је очито од његове прве па све до последње драме Здењек Адамец (2020).

Филип Грбић
КАНОН ПОНИШТЕНОГ УМА
Вулкан издаваштво

Већ у прва два романа Филип Грбић показао је дар да посредством интригантне приче која се чита у даху успешно сједини широка класична знања, дубоке увиде о савременом свету и описе урбаног живота младих људи, спутаних страстима и лажним мњењима. Према речима Мирка Јовановића, у најновијем, трећем роману, ауторова вештина компоновања складне целине од разнородног, наизглед неускладивог материјала, попримила је, такорећи, музички карактер. Најпре, уместо једног јунака који приповеда у првом лицу, у овом роману сусрећемо се са троје протагониста: њихове различите гласове обједињује приповедање у трећем лицу – иако уз нескривену, пријатељско-братску наклоност приповедача према њима; њиховим различитим темпераментима – душевним тоналитетима – заједничко је, као основни тон, осећање потиштености; њихове различите судбине, једнако обележене неуспехом, чудесно се укрштају и сплићу у један ток, који води ка трагичном расплету. Поврх тога, будући да радња романа обухвата најскорију прошлост, током које су се драматични догађаји од глобалног значаја одигравали са досад незабележеном учесталошћу, ваљало је и ту хистеричну какофонију историје укомпоновати у хармонију уметничког дела. Канон потиштеног ума виртуозан је роман, чија ће меланхолично-апокалиптична канонада задуго одјекивати оронулим здањем српске књижевности.

Сер Томас Малори
СМРТ АРТУРОВА
Службени гласник

Одговор је једног човека паломе свету у којем се нашао – свету у којем је поданичка верност витезова била променљива, а лична корист снажнији подстрек неголи правична ствар. Премда је сам Малори био крив због повреде идеја изражених у тројичној заклетви, његово понашање није било ништа више него што би неко могао да очекује у једном друштву у којем се два блиска рођака отимају око енглеског престола. У једном овако јадном призору није никакво чудо да се они на нижем степену друштвене лествице понашају на сличан нечастан начин. Овако датим текстом – и то посебно с укључењем правила о витешком понашању такорећи на самом почетку – Малори као да изводи известан експеримент; овде су, каже он, изложени идеали витешког понашања. У преосталом делу свог текста он ставља на пробу ове идеале у разним ситуацијама – у питањима љубави, пустоловине и вере – као да покушава да понуди извесно решење свету у коме живи. Да ли је његов покушај био успешан – или од било какве трајније вредности – то ћу препустити сваком да о исходу сам просуђује. Међутим, без обзира на било чији лични суд, читалац би могао да се диви напору који је, у своме настојању, уложио Малори. Малоријево дело је развође у самом развоју легенде о краљу Артуру, јер је његово штиво најповезанији, најразумљивији поступак једног јединственог аутора у разради артуровске легенде пре модерног периода. Малори узима и пробира, меша и прерађује, одгонета и додаје делове из својих извора да би испричао причу о Артуру која се одвија од почетка па до самог краја. У средини, његово жариште се удаљује од Артура да би изнело приче о његовим витезовима, у чијим је подухватима краљ неразлучива личност. Он пажљиво преуређује епизоде из својих извора да би испричао причу о Артуру коју он жели да изнесе, и његово је дело то које стоји као монументално и коначно артуровско штиво на енглеском језику, у којем су безбројни потоњи писци тражили своје надахнуће.

Срђан Атанасовски
Шуберт и ривалство као стваралачки принцип
Академска књига

Почетне деценије 19. века са правом се у историји уметничке музике називају Бетовеновим добом – Бетовен не само што је померио границе музичке уметности у жанровима инструменталне музике, већ је израстао у парадигму музичког генија коме нико од савременика није смео да се супротстави као ривал. Нико – осим Шуберта. Ослањајући се на нова датирања Шубертове Велике симфоније, сачувану преписку, као и музичку анализу, Атанасовски у својој студији показује како се овај млади бечки композитор одлучио да ступи у отворено ривалство са Бетовеном, како је конципирао своја дела кроз ово ривалство и на тај начин изградио оригинални музички израз у жанровима попут гудачког квартета и симфоније. Сасвим другачија од уврежене слике о Шуберту као младом романтичару, мајстору минијатура, ово је прича о великим амбицијама, борби са музичким институцијама тог доба и покушајима да се освоји захтевна бечка публика озбиљне музике. Свакоме ко жели да разуме оригинални звук Шубертових позних инструменталних дела, ова студија биће незаобилазно штиво.

Аполинарија Суслова
Године блискости са Достојевским
ННК интернационал

На основу писама, дневничких записа који нису били на једном месту и које је ова коначно сабрала, приређивач је настојао да разоткрије морални лик Аполинарије Суслове, жене чија је судбина била тесно везана за трагичну судбину Достојевског. Дневнички записи, који сведоче њен живот од најраније младости на својеврстан начин огледало су и живота Достојевског, као и његовог колеге Василија Васиљевића – Розанова. Дневник је сам по себи вредан, са својим манама које носи: одсуство стила штурих објашњења и писан је без уочљивих емотивности. Писан је под велом реалистичке трезвености, која је типична за ту епоху страсно и узнемирено пулсирала је душа жене, која је прерано изашла на животни пут и постала прва жртва идеја тог времена…

Лазар Трифуновић
Српско сликарство 1900–1950
Српска књижевна задруга

Капитално дело Лазара Трифуновића, професора Универзитета у Београду, драгоцени прилог историји српске уметности, поготово раздобља када је, у првој половини 20. века, достигла уметничке врхове на европском нивоу. Лазар Трифуновић је српско сликарство посматрао синтетички и хронолошки, према водећим ликовним елементима у појединим периодима: светлост, форма, боја, тема. Незаобилазан уџбеник тумачења сликарства, са 112 репродукција уметничких дела у колору.

Владимир Набоков
Стварни живот Себастијана Најта
Дерета

После смрти чувеног енглеског романописца Себастијана Најта, његов полубрат В., наратор овог дела, одлучује да расветли све оне мистерије које су обавијале пишчев живот, али се притом суочава са многим препрекама које га ометају у том науму. Пред њим искрсава читава копрена лажних, искривљених и небитних података, који му умногоме отежавају задатак. Ипак, с временом се испоставља да је та прича подједнако загонетна, подједнако узбудљива и интригантна, али подједнако (не)заокружена као и сами романи Себастијана Најта. С једне стране, В. мора да утврди истинску улогу овог аутора у друштву које је непријатељски настројено према креативним духовима, а са друге да докучи суштински проблем креационистичке недоречености људске природе. Али пре свега, мора да расветли главну мистерију овог романа и да нам открије ко је заиста био Себастијан Најт.
Ово је први роман који је велики мајстор написао на енглеском језику, и то током 1938. и 1939. у Паризу, да би га објавио тек 1941. Данас многи стручњаци сматрају ову биографску метафикцију за претходницу постмодернизма у књижевности.