ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Шта би Смиља Аврамов данас рекла

Професорка Аврамов нас је подсетила да се судбина Југославије „три пута у њеној седамдесетогодишњој историји… нашла у рукама тајних и полутајних организација… први пут 1918. кад су масони активно потпомагали конституисање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у оквиру версајског система… Готово истовремено се у живот Југославије укључила и Коминтерна… На Петом конгресу Коминтерне 1924, усвојен је план разарања Југославије, који ће илегална КПЈ дисциплиновано спроводити све до у предвечерје Другог светског рата“. Трећи пут (1991-1995) се укључило неколико тајних организација: „Савет за спољне односе, Билдерберг група и Трилатерална комисија. На истом послу се нашла и католичка организација Opus Dei“

Знања нису од неке користи политичарима. Објављено знање је обично проблем, јер показује како се погрешно ради. Пало ми је на ум ових дана колико су политичари могли да науче из књига Смиље Аврамов.
Рецимо Трилатерална комисија – светска влада или светска тиранија? (1998) Ових дана сам држао примерак. По подвлачењима, разним бојама на разним местима, види се да је то баш читано. Прво, то је била велика новост за уљуљкану јавност која је поједнoстављено схватала однос социјализма и капитализма, на шта се у нашој јавности сводио проблем. Једно је било пакао из кога ваља бежати главом без обзира, а друго рајска башта која чека, и то без змије која ће навести Еву да изда прави пут. Пут без алтернативе, како се и данас говори.

ОБРУЧ ОКО РУСИЈЕ, ЗАУВЕК Та књига која је дата нама европски је релевантна. Узимана је као редак и изузетан извор од људи који су се одлучили да сагледају свет по дубини. Угледна професорка, чија критичност према социјалистичкој власти није била упитна, регистровала је да су „САД после шест деценија пошле истим стопама – стопама Хитлера. Уговори САД са Југославијом постали су 1999. хартије без вредности. Исто онако као што су за Хитлера били 1941.“
Већ на следећој страни читалац је суочен са контекстом оваквих одлука – чињеницом објављеном у Форин аферс 1945. где се, иза анонимности потписане са „X“, скривао утицајни члан Савета за спољне односе историчар Џорџ Кенан а који упућује да САД „морају усвојити дугорочну политику према СССР која се, према Кенану, мора сводити на стезање обруча око СССР-а… Тај модел политике задржан је и у постсовјетској ери, у нешто измењеном облику; наиме, стезање обруча с циљем да се земља даље дезинтегрише, до коначног економског и војног пораза, али уз избегавање рата, због нуклеарног потенцијала којим Русија још увек располаже“.
Нема везе Јосиф Висарионович или Владимир Владимирович, Русија се мора разарати без престанка. Смиља Аврамов тада није могла имати у виду Минске споразуме, али није имала разлога да сумња да ће Ангела Меркел радити управо оно што је изјавила прошле године а на опште изненађење света који воли да верује вестима које се лажношћу служе као оружје.

ОД МАСОНА И ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ ДО ТРИЛАТЕРАЛЕ Професорка Аврамов нас је подсетила да се судбина Југославије „три пута у њеној седамдесетогодишњој историји… нашла у рукама тајних и полутајних организација… први пут 1918. кад су масони (у то време најмоћнија тајна организација са око 6.000.000 чланова организованих у 40.000 ложа у више од 130 земаља) активно потпомагали конституисање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у оквиру версајског ситема… Готово истовремено се у живот Југославије укључила и Коминтерна… На петом конгресу Коминтерне 1924, усвојен је план разарања Југославије, који ће илегална КПЈ дисциплиновано срповодити све до у предвечерје Другог светског рата“. Трећи пут (1991-1995) се укључило неколико тајних организација: „Савет за спољне односе, Билдерберг група и Трилатерална комисија. На истом послу се нашла и католичка организација Opus Dei“. Дакле, радили смо ми али су и „они“ радили на нашим елитама („првим људима“), а елите – политичке и дополитичке – знале су да народ не зна и да га зато ваља водити тамо где је за њих, политичаре најконфорније.
У овом подсећању како нам уређују будућност од деведесетих до данас (нажалост данас се више не може ни као фраза изговарати „светла будућност“) Смиља Аврамов нас је обавестила: „Први званични напад на Југославију као суверену државу потекао је од лорда Карингтона“(пресуда се колоквијално звала „Карингтонов папир“), а стварно „све што је радио овај британски аристократа радио је у име и као председник Билдерберг групе, а у ‚високој‘ политици за превару се користи елегантан еуфемизама ‚промена курса‘“.
Лорд је, очигледно, потценио проблем Јужних Словена па се повукао, а „штафетну палицу су преузели чланови Трилатералне комисије и Савета за спољне односе: Сајрус Венс, лорд Овен, Холбрук, Столтенберг, Садато Огате, итд.“ И да се дода: „Наступали су као савршено увежбан тим, са чврстим опредељењима да се разори Југославија, уз највиши степен непријатељства према целокупном српском народу.“ Шта би се могло додати данас – после изгуривања неодговорног Милошевића, превазилажења застоја с Ђинђићем и Коштуницом због њиховог неразумевања улоге која им је дата, или после јавног и на све стране разглашаваног денационализовања бучног радикала Вучића? Ништа се није променило. Само што уместо Холбрука који је био прва рука, директан контакт, имамо деконцентрисаног Хила који неће умети стати док се све не сруши.

БОМБАРДОВАЊЕ КАО ПРИЈАТЕЉСТВО Топиле су се илузије наших изабраних вођа – да л‘ социјалистичке, либералне , националистичке – под контролом Трилатералне комисије, Билдерберг групе или Савета за спољне односе. Бомбардовани смо, то смо сви приметили, али већ смо имали расправу кад су нам објашњавали како је обогаћени уранијум у ствари лек (Албанци на Косову до данас нису приметили проблем!), а и данас се лажемо (лажу нас!) да се Србија не би суочила с аксиомом да су Светска банка и ММФ „главне полуге Трилатералне комисије стављене такође у службу разарања Југославије, свог члана оснивача давне 1944“, та да су „САД и НАТО преузели војну заштиту сецесиониста, побуњеника и плаћеника, који су убачени на територију Југославије (данас Србије)“, и да је „та политика лишена правних и моралних обавеза не делу и данас, у односу на Косово и Метохију“. У Београду данас то нико неће гласно изрећи. Радије шире шарену лажу да је то „пријатељство“.
Али сваки народни вођа, ако му је народ у памети, морао би сагледавати да је „све то далеко од традиционалне дипломатије, пре се може говорити о тоталитарним методама колективног ‚менаџмента‘, чије се одреднице могу веома јасно разабрати у објављеним извештајима, званичним актима ових трију организација и студијама о новом светском поретку.“
То је тако ишло, ишло и данас – стигло тако далеко. Србија има премијера/ку из Трилатералне комисије.
Она је члан регионалне подружнице East West Bridge International – Trilateral Commission Serbian National Group (читалац може на интернету погледати ко је све на тој, иначе, непотпуној листи) што је регионална војска организације која „није замишљена као форум за академске расправе светске елите, него као организација која формира политику, а затим је спроводи кроз владине и невладине канале“. Дакле, посао члана организације је да спроводи политику, али не политику владе на чијем се челу нађе!?
То је „приватна организација“ Дејвида Рокфелера и његовог друштва, који је до 1975. био председник Савета за спољне односе, а „у Билдерберг групи је заузимао место једног од најутицајнијих личности“.
Ето, како смо ми добили Ану Брнабић – од приватних контролора из светских централа – да води државу Србију „на брдовитом Балкану“. Ако је икад и било оне наше заставе на Белој кући, ово значи да је она подизана неком племену које је само у једном тренутку надмашило своју безначајност. А – племе за Рокфелере остаје племе, те је најлогичније да им они, кад могу, бирају врачеве и поглавице. Иначе, кад би се следио пропагандни идеал „демократских вредности“ – како би највишу функцију у било којој држави добио неко ко никад, нигде од народа није изабран низашта. Везе српског политичког народа и његове премијер/ке су апсолутно недемократске.

ТОЛЕРАНЦИЈА НУЛА Иначе, ово уопште није изван пројекта Трилатерале – за њу је Србија „земља са далеке периферије“ чија је улога да буде поробљавана и експлоатисана у свим сферама и у свако време. Ево кратког историјског подсећања које се мора имати на уму: кад је председник Никсон покушао да седамдесетих поврати „пољуљани углед САД… отварањем према Истоку, процесом детанта, којим би превазишао хладни рат“ ударио је на „политику банкарских кућа Рокфелер-Ротшилд, са концептом глобализма, који је разрађен у Савету за спољне односе, на чијем се челу налазио Дејвид Рокфелер… У бити радило се о два различита прилаза светској политици. Кампања против Никсона, коју је повела кућа Рокфелер, добила је на снази после отварања афере Watergate. Никсон је био принуђен да поднесе оставку. Наследио га је Форд, а за потпредседника изабран је Нелсон Рокфелер, брат Дејвида.“ (С. Аврамов)
Таква Америка је морала да створи фронт: „Уски круг у Савету за спољне послове, на челу са Бжежинским, на који се ослањао Рокфелер, сматрао је да статичне односе биполаризма и пасивног милитаризма, у коме је Америка постајала све слабији партнер, треба заменити Трилатералом, тј. транснационалном коалицијом трију најбогатијих региона у свету“ (Америка и две њене окупационе зоне – Западна Европа на челу с Немачком и Јапан).
Наравно стално се мора имати у виду оно кључно да је „банкарска кућа Рокфелер најтешње повезана са банкарском кућом Ротшилд, најутицајнијом у Европи. У својим рукама Ротшилди држе још од почетка XIX века најмоћније банке у Француској, Енглеској, Аустрији, Италији и Немачкој. Сваки од петоро браће Ротшилд контролише једну земљу… Од 1800. отпочели су да улажу капитал у америчку индустрију, преко финансијског магната у Немачкој Вартбурга, да би ускоро ушли у ред главних акционара Federal Reserve Banks САД.“

СРПСКИ ТРИЛАТЕРАЛА ФРОНТ Да је детант са Истоком недопустив уверио се и Вили Брант, члан Трилатералне комисије, кад је на конференцији у Бону крајем октобра 1977. „устао у одбрану детанта“. Детант није „остао апстрактан појам… његове последице су опипљиве за наш народ… ситуација је квалитативно промењена… Треба наставити овим путем без илузија, али са одлучношћу.“ Нико га није узео озбиљно.
Деси се националном лидеру да заборави да он није ту због „нашег народа“ већ да прати оно што се назива „амерички национални интерес“ како га дефинише ова самопроглашена „светска влада – јер „највећи број чланова Трилатералне комисије изабран je [од јула 1972. кад је на имању Рокфелерових (Pocantico Hills, Tharrytown, N.Y) одлучено да се успостави] из редова Савета за спољне послове и Билдерберг групе, тако да се чланство поклапа у 90 посто случајева (велик број масона је такође ушао у чланство).“
Ана Брнабић и Марко Чадеж (и председника Привредне коморе Србије je члан) никад неће погрешити. Они и не знају другачије. А немају проблем што „знају“ да то нема алтернативу. Зорана Михајловић зна више, али зна и да ту пролази само да будеш војник који пуца а не пита.
„Биланс досадашње активности Трилатерале је крајње негативан: масовно сиромаштво у највећем делу света, етнички сукоби, ширење тероризма, разарање државе итд“, закључивала је Смиља Аврамов. Ту се ништа не може побијати ни данас. Али држава Србија иде „брже, јаче, боље“ трилатералним друмом.
И да, док гледате репортера Жељка Митровића који је отишао „на лице места“ да јави да је у питању „агресија Русије“ на Украјину – не чудите се. И Жељко је на списку чланова. Од Интернационале, где је наступао с кумом Вулином, до Трилатерале мали је корак. И то је описано у књизи Смиље Аврамов.