Čudom izbegli smrt od ukrajinskih granata

Ljubomir Radinović

U trenutku granatiranja objekta, u kojem je Dmitrij Rogozin bio glavna meta, sedeli su za stolom jedan preko puta drugog. O danu kada su preživeli ukrajinski napad, značenju političke stranke Rodina, Voronježu, te tome šta sve može Srbin u Rusiji – otkriva naš sagovornik

Činjenica da se Voronješka oblast graniči s Luganskom Republikom, kao i to da je milionski grad Voronjež udaljen nešto više od dvesta kilometara od granice, povećava ratne i svake druge rizike. Oprez budi i činjenica da ukrajinske vlasti, instruisane i obilato potpomognute Zapadom, vode neku vrstu, sve otvorenijeg, terorističkog rata, na širim, naročito na pograničnim ruskim teritorijama, kaže u razgovoru za „Pečat“ Ljubomir Radinović, predsednik, na federalnom nivou, Saveta za međunarodnu saradnju partije „Rodina“ i jedan od Srba koji aktivno učestvuje u političkom životu Ruske Federacije.
Da li postoji bojazan od terorističkih akcija ukrajinskih diverzantskih grupa i u kojoj mjeri bi formiranje Teritorijalne odbrane u Voronješkoj oblasti bio adekvatan odgovor?
Razne su vrste mogućih odgovora na taj izazov, između ostalih i potencijalno formiranje teritorijalne odbrane.
Nažalost, čeka nas još mnogo teških dana, bojim se i godina, ali ovde u Rusiji niko ne sumnja u pobedu u ratu za oslobađanje sveta od zapadne hegemonije. Tragično je što se ovaj rat, makar za sada, vodi na iskonsko ruskim teritorijama i najčešće ginu braća po krvi i naciji na obe strane. Taj usud građanskog rata, kako ga uglavnom doživljavaju u Rusiji, glavni je razlog što ga ruska armija vodi maksimalno uzdržano.
Bili ste s Dmitrijem Rogozinom u trenutku njegovog ranjavanja u Donbasu, i sami, sticajem okolnosti, izbegli posledice granatiranja. Da li su Ukrajinci mogli imati koordinate vašeg kretanja?
Dmitrij Rogozin je moj porodični prijatelj, što me čini veoma ponosnim. Kada ovo govorim, pre svega imam u vidu ljudsku dimenziju, a ne njegov nesporno veliki politički kredibilitet, iako, naravno, i na tom polju delimo iste ideološke principe. Uveren sam da su pred njim još veća politička dostignuća.
Što se tiče pitanja, da, tog 21. decembra 2022. u trenutku granatiranja u kojem je Rogozin i bio glavna meta, bili smo zajedno u Donbasu, sedeli za stolom jedan preko puta drugog i pravim čudom preživeli. Očigledno da je plan bio da niko u toj prostoriji ne ostane živ. Nažalost i nismo svi preživeli. Poginula su tri naša mlada prijatelja, ruski dobrovoljci, koji su sedeli za našim stolom. Jedan je na mestu ostao mrtav, drugi je nakon nekoliko dana podlegao povredama, a treći je preminuo nekoliko meseci kasnije od posledica ranjavanja.
Rogozin je ozbiljno ranjen u kičmu, još nekoliko ljudi je teže ili lakše povređeno a ja sam prošao bez ozbiljnih povreda. Bila mi je malo okrznuta desna ruka.
Iz političkog gnezda „Rodine“ mnogi simpatizeri i članovi učestvuju u borbama u Donbasu. Kako oni obrazlažu svoje izbore – činjenicu da su komforan život u Moskvi spremno zamenili frontom?
Reč „rodina“, naziv naše partije, mogla bi se prevesti na srpski kao „otadžbina“. U značenju te reči sadržan je patriotski temelj partijske ideologije, a to posebno obavezuje. Tako da ne čudi što su mnogi članovi „Rodine“ danas u prvim redovima na braniku Rusije, po zovu otadžbine i srca.
Moram reći da je čak i lider partije, moj dugogodišnji prijatelj, poslanik Državne dume Rusije i potpredsednik njenog komiteta za odbranu i bezbednost Aleksej Žuravljov na frontu od prvih dana. I on je bio s nama u Donjecku za istim stolom u momentu pomenutog raketnog napada. Srećom, prošao je bez posledica.
Na frontu je i osnivač partije „Rodina“ Dmitrij Rogozin.
Vaše učešće u političkom životu Rusije svojevrsno je svedočanstvo da Srbija u RF ima ograničenja samo ako ih sama postavi. U kojoj meri je to što ste Srbin bila preporuka za poslovne i političke angažmane?
Tri godine bio sam predsednik partije „Rodina“ za Voronješku oblast, čija se teritorija i broj stanovnika mogu meriti sa otprilike četiri Crne Gore. Reč je o partiji koju je osnovao Dmitrij Rogozin i u kojoj sam trenutno na funkciji predsednika Saveta za međunarodnu saradnju na federalnom nivou. Zvuči senzacionalno, ali je istina. U ruskoj političkoj praksi dosad nije poznat primer da stranac bude visokopozicioniran u hijerarhiji neke partije. Uveren sam da je, pored drugih pokazatelja koji osobu kvalifikuju kao čoveka od poverenja, presudno u mom slučaju bilo srpsko poreklo.
Rusi nas prihvataju kao svoje što mi i jesmo. Na neki način i ja sam potvrda rečenog. Svaki kamen ugrađen u most rusko-srpskog bratstva nebom je blagosloven.
Kako se čečenska elita našla u krugu vaših prijatelja?
To je duga i, čini mi se, uzbudljiva priča. Moje prijateljstvo sa čečenskim rukovodstvom počelo je 2014–2015. godine, kada sam nakon mnogogodišnjeg iskustva života u Rusiji stekao utisak da su Čečeni po duhu, karakteru i običajima veoma slični balkanskim narodima, naročito brdskim, i naravno naročito našim muslimanima. Činilo mi se da je rusko-čečenski odnos, koji je od žestokog, krvavog, uglavnom uvezanog sukoba evoluirao u maksimalno saglasje i jedinstvo, dobar primer koji se može implementirati u balkanske prilike i promeniti suštinu odnosa između pravoslavnih i muslimana. Uveren sam da je na toj matrici moguće i konačno pomirenju među našim narodima. Ta ideja, kao i ona o učvršćivanju veza između Čečenije i pre svega muslimana na prostorima Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine dovele su me prvi put u čečensku prestonicu. Kao rezultat mojih nastojanja da posredujem u ovoj vrsti pomirenja, Čečeniju je 2016. posetila parlamentarna delegacija iz Crne Gore s Milanom Kneževićem na čelu, a u čijem su sastavu bili, naravno, i crnogorski muslimani. Odraz te ideje je i prevod i izdavanje knjige „Faktor K. R. A.“ (K. R. A. označave inicijale Kadirova Ramzana Ahmatoviča, lidera Čečenske Republike), što sam realizovao uz pomoć prijatelja u Beogradu.
Autor knjige je moj davnašnji prijatelj, predsednik čečenske Akademije nauka Džambulat Umarov. Krajem aprila ove godine, uz prisustvo autora, organizovana je prezentacija knjige u Ruskom domu u Beogradu i Savezu novinara Vojvodine u Novom Sadu.
Ovo su samo neki akcenti, a ostalo je istorija sa srećnim, ali i dramatičnim epilozima.
Uveren sam da će ova priča imati nastavak.
Srbin ste iz Crne Gore. Kako izgleda pogled iz Rusije – gde je danas srpski činilac u Srpskoj Sparti?
Nažalost, moja Crna Gora je zahvaljujući mahom odlukama bivše vlasti, ali ne samo njenim, gledano iz Rusije, sve minijaturnija.
Crnogorski narod je kao nijedan drugi vekovima junački odolevao vidljivim neprijateljima, ali ove današnje, nevidljive, koji se lažno predstavljaju kao prijatelji još nije prepoznao. A dušu su mu zarobili. Kad to spozna, Crna Gora će se, nema sumnje vratiti sebi i svojima.
Kada je reč o Crnoj Gori, nepristrasnost postaje moja slabija strana. Svakako mislim da je tamošnja situacija prolazna.

Ako postoji srpska kuća u Rusiji, analogna onoj u Crnoj Gori, onda je ona smeštena ne u Moskvi već u Voronježu, i vezana za vaše ime. Koliko narodna diplomatija parira onoj oficijelnoj, te kako objasniti da su gosti u vašem domu bili listom viđeni Srbi koji su raznim poslovima dolazili u Rusiju?
Voronjež, istina, ne samo da slovi već godinama jeste svojevrsna prestonica rusko-srpske narodne diplomatije. Ova diplomatija po definiciji dopunjava onu državnu, a ponekad je, čini mi se, i koriguje, budući da podrazumeva veću količinu slobode i širi prostor delovanja od onog koji imaju oficijelne strukture vlasti.
Voljom sudbine koja me je dovela ovde s porodicom, unazad skoro tri decenije, mnoge od tih aktivnosti jesu vezane i za moje ime. Tako su se na talasu mnogo puta kroz istoriju potvrđene rusko-srpske ljubavi, koja je uzgred u Voronježu vrlo izražena, pored društva rusko-srpsko-crnogorskog prijateljstva „Slovenski most“, koje smo pre nekoliko decenija osnovali s našim ruskim prijateljima, rodile i druge organizacije čija se delatnost može podvesti pod ovu našu priču. Nismo sami i jedini i to je veoma dobro. A dolazak mnogih viđenih Srba u Voronjež i moja uloga u raznim, rekao bih, dosta važnim dešavanjima prirodna su posledica mog načina života. Meni je, naravno, drago što ste i vi prilikom kratkog boravka u našem gradu stekli utisak koji je sažet u pitanju. Sada, na poziv gubernatora, očekujemo i zvaničnu posetu Voronješkoj oblasti ambasadora Momčila Babića, divnog čoveka i patriote.
U kulturnom voronješkom restoranu „Jugoslavija“ otvarana su mnoga, pa i ona pitanja koja su u određenim momentima imala snagu da preokrenu istorijske tokove na prostoru bivše Jugoslavije. Da li vas te činjenice obavezuju da ostavite pisano svedočanstvo kao građu za neke buduće istoričare i proučavaoce ovih prelomnih vremena?
S tim da je restoran „Jugoslavija“ već više od dve decenije jedno od kultnih mesta u Voronježu moram da se složim i ujedno zahvalim na zapažanju. Kada je reč o svedočenjima, naročito pisanom, njihova geografija je cela Rusija. Znate, svako od ovih pitanja i mnoga kojih se ovoga puta nećemo dotaći, ili odgovori na njih, mogla bi biti pretočena u knjigu sa opisom konkretnih važnih događaja, interesantnih ličnosti i nesvakidašnjih sudbina. Za neke stvari možda nije pravi trenutak, jer istorija koju pominjete još traje. Nadam se da će mi život dati priliku da u meri svojih mogućnosti bar nešto od toga stavim na papir.