Чудом избегли смрт од украјинских граната

Љубомир Радиновић

У тренутку гранатирања објекта, у којем је Дмитриј Рогозин био главна мета, седели су за столом један преко пута другог. О дану када су преживели украјински напад, значењу политичке странке Родина, Вороњежу, те томе шта све може Србин у Русији – открива наш саговорник

Чињеница да се Вороњешка област граничи с Луганском Републиком, као и то да је милионски град Вороњеж удаљен нешто више од двеста километара од границе, повећава ратне и сваке друге ризике. Опрез буди и чињеница да украјинске власти, инструисане и обилато потпомогнуте Западом, воде неку врсту, све отворенијег, терористичког рата, на ширим, нарочито на пограничним руским територијама, каже у разговору за „Печат“ Љубомир Радиновић, председник, на федералном нивоу, Савета за међународну сарадњу партије „Родина“ и један од Срба који активно учествује у политичком животу Руске Федерације.
Да ли постоји бојазан од терористичких акција украјинских диверзантских група и у којој мјери би формирање Територијалне одбране у Вороњешкој области био адекватан одговор?
Разне су врсте могућих одговора на тај изазов, између осталих и потенцијално формирање територијалне одбране.
Нажалост, чека нас још много тешких дана, бојим се и година, али овде у Русији нико не сумња у победу у рату за ослобађање света од западне хегемоније. Трагично је што се овај рат, макар за сада, води на исконско руским територијама и најчешће гину браћа по крви и нацији на обе стране. Тај усуд грађанског рата, како га углавном доживљавају у Русији, главни је разлог што га руска армија води максимално уздржано.
Били сте с Дмитријем Рогозином у тренутку његовог рањавања у Донбасу, и сами, стицајем околности, избегли последице гранатирања. Да ли су Украјинци могли имати координате вашег кретања?
Дмитриј Рогозин је мој породични пријатељ, што ме чини веома поносним. Када ово говорим, пре свега имам у виду људску димензију, а не његов неспорно велики политички кредибилитет, иако, наравно, и на том пољу делимо исте идеолошке принципе. Уверен сам да су пред њим још већа политичка достигнућа.
Што се тиче питања, да, тог 21. децембра 2022. у тренутку гранатирања у којем је Рогозин и био главна мета, били смо заједно у Донбасу, седели за столом један преко пута другог и правим чудом преживели. Очигледно да је план био да нико у тој просторији не остане жив. Нажалост и нисмо сви преживели. Погинула су три наша млада пријатеља, руски добровољци, који су седели за нашим столом. Један је на месту остао мртав, други је након неколико дана подлегао повредама, а трећи је преминуо неколико месеци касније од последица рањавања.
Рогозин је озбиљно рањен у кичму, још неколико људи је теже или лакше повређено а ја сам прошао без озбиљних повреда. Била ми је мало окрзнута десна рука.
Из политичког гнезда „Родине“ многи симпатизери и чланови учествују у борбама у Донбасу. Како они образлажу своје изборе – чињеницу да су комфоран живот у Москви спремно заменили фронтом?
Реч „родина“, назив наше партије, могла би се превести на српски као „отаџбина“. У значењу те речи садржан је патриотски темељ партијске идеологије, а то посебно обавезује. Тако да не чуди што су многи чланови „Родине“ данас у првим редовима на бранику Русије, по зову отаџбине и срца.
Морам рећи да је чак и лидер партије, мој дугогодишњи пријатељ, посланик Државне думе Русије и потпредседник њеног комитета за одбрану и безбедност Алексеј Журављов на фронту од првих дана. И он је био с нама у Доњецку за истим столом у моменту поменутог ракетног напада. Срећом, прошао је без последица.
На фронту је и оснивач партије „Родина“ Дмитриј Рогозин.
Ваше учешће у политичком животу Русије својеврсно је сведочанство да Србија у РФ има ограничења само ако их сама постави. У којој мери је то што сте Србин била препорука за пословне и политичке ангажмане?
Три године био сам председник партије „Родина“ за Вороњешку област, чија се територија и број становника могу мерити са отприлике четири Црне Горе. Реч је о партији коју је основао Дмитриј Рогозин и у којој сам тренутно на функцији председника Савета за међународну сарадњу на федералном нивоу. Звучи сензационално, али је истина. У руској политичкој пракси досад није познат пример да странац буде високопозициониран у хијерархији неке партије. Уверен сам да је, поред других показатеља који особу квалификују као човека од поверења, пресудно у мом случају било српско порекло.
Руси нас прихватају као своје што ми и јесмо. На неки начин и ја сам потврда реченог. Сваки камен уграђен у мост руско-српског братства небом је благословен.
Како се чеченска елита нашла у кругу ваших пријатеља?
То је дуга и, чини ми се, узбудљива прича. Моје пријатељство са чеченским руководством почело је 2014–2015. године, када сам након многогодишњег искуства живота у Русији стекао утисак да су Чечени по духу, карактеру и обичајима веома слични балканским народима, нарочито брдским, и наравно нарочито нашим муслиманима. Чинило ми се да је руско-чеченски однос, који је од жестоког, крвавог, углавном увезаног сукоба еволуирао у максимално сагласје и јединство, добар пример који се може имплементирати у балканске прилике и променити суштину односа између православних и муслимана. Уверен сам да је на тој матрици могуће и коначно помирењу међу нашим народима. Та идеја, као и она о учвршћивању веза између Чеченије и пре свега муслимана на просторима Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине довеле су ме први пут у чеченску престоницу. Као резултат мојих настојања да посредујем у овој врсти помирења, Чеченију је 2016. посетила парламентарна делегација из Црне Горе с Миланом Кнежевићем на челу, а у чијем су саставу били, наравно, и црногорски муслимани. Одраз те идеје је и превод и издавање књиге „Фактор К. Р. А.“ (К. Р. А. означаве иницијале Кадирова Рамзана Ахматовича, лидера Чеченске Републике), што сам реализовао уз помоћ пријатеља у Београду.
Аутор књиге је мој давнашњи пријатељ, председник чеченске Академије наука Џамбулат Умаров. Крајем априла ове године, уз присуство аутора, организована је презентација књиге у Руском дому у Београду и Савезу новинара Војводине у Новом Саду.
Ово су само неки акценти, а остало је историја са срећним, али и драматичним епилозима.
Уверен сам да ће ова прича имати наставак.
Србин сте из Црне Горе. Како изгледа поглед из Русије – где је данас српски чинилац у Српској Спарти?
Нажалост, моја Црна Гора је захваљујући махом одлукама бивше власти, али не само њеним, гледано из Русије, све минијатурнија.
Црногорски народ је као ниједан други вековима јуначки одолевао видљивим непријатељима, али ове данашње, невидљиве, који се лажно представљају као пријатељи још није препознао. А душу су му заробили. Кад то спозна, Црна Гора ће се, нема сумње вратити себи и својима.
Када је реч о Црној Гори, непристрасност постаје моја слабија страна. Свакако мислим да је тамошња ситуација пролазна.

Ако постоји српска кућа у Русији, аналогна оној у Црној Гори, онда је она смештена не у Москви већ у Вороњежу, и везана за ваше име. Колико народна дипломатија парира оној официјелној, те како објаснити да су гости у вашем дому били листом виђени Срби који су разним пословима долазили у Русију?
Вороњеж, истина, не само да слови већ годинама јесте својеврсна престоница руско-српске народне дипломатије. Ова дипломатија по дефиницији допуњава ону државну, а понекад је, чини ми се, и коригује, будући да подразумева већу количину слободе и шири простор деловања од оног који имају официјелне структуре власти.
Вољом судбине која ме је довела овде с породицом, уназад скоро три деценије, многе од тих активности јесу везане и за моје име. Тако су се на таласу много пута кроз историју потврђене руско-српске љубави, која је узгред у Вороњежу врло изражена, поред друштва руско-српско-црногорског пријатељства „Словенски мост“, које смо пре неколико деценија основали с нашим руским пријатељима, родиле и друге организације чија се делатност може подвести под ову нашу причу. Нисмо сами и једини и то је веома добро. А долазак многих виђених Срба у Вороњеж и моја улога у разним, рекао бих, доста важним дешавањима природна су последица мог начина живота. Мени је, наравно, драго што сте и ви приликом кратког боравка у нашем граду стекли утисак који је сажет у питању. Сада, на позив губернатора, очекујемо и званичну посету Вороњешкој области амбасадора Момчила Бабића, дивног човека и патриоте.
У културном вороњешком ресторану „Југославија“ отварана су многа, па и она питања која су у одређеним моментима имала снагу да преокрену историјске токове на простору бивше Југославије. Да ли вас те чињенице обавезују да оставите писано сведочанство као грађу за неке будуће историчаре и проучаваоце ових преломних времена?
С тим да је ресторан „Југославија“ већ више од две деценије једно од култних места у Вороњежу морам да се сложим и уједно захвалим на запажању. Када је реч о сведочењима, нарочито писаном, њихова географија је цела Русија. Знате, свако од ових питања и многа којих се овога пута нећемо дотаћи, или одговори на њих, могла би бити преточена у књигу са описом конкретних важних догађаја, интересантних личности и несвакидашњих судбина. За неке ствари можда није прави тренутак, јер историја коју помињете још траје. Надам се да ће ми живот дати прилику да у мери својих могућности бар нешто од тога ставим на папир.