BESCILJNO TUMARANJE VAŠINGTONA

AMERIČKA „VELIKA STRATEGIJA“

SAD, sa svojim saveznicima, ne mogu sebi priuštiti „besciljno lutanje u vreme pomeranja tektonskih ploča u istoriji.” Sledeći američki predsednik stupiće na dužnost 2025. godine, podseća Džon Bolton, na 75. godišnjicu famoznog NSC-68, temeljnog dokumenta predsednika Harija Trumana o strategiji hladnog rata SAD

Elbridž Kolbi, jedan od najistaknutijih spoljnopolitičkih stratega Republikanske stranke, priznao je da epoha unipolarnosti pripada prošlosti. „Unipolarni svet je definitivno nestao i mi više ne živimo u periodu od 1990. do, otprilike, 2015. godine, kada su SAD bile jedina supersila i kada su pokušavale da reše sve svetske probleme“, izgovorio je Kolbi u intervjuu za nemački „Špigl“.
Kolbi, u tipično američkom maniru, potcenjuje Rusiju. Njene oružane snage su se, navodno, pokazale slabe u Ukrajini. A to je, zapravo, ono što Anglosaksonci nazivaju „wishfull thinking“: mišljenje koje ne uspeva da sagleda realnost, već se prilagođava sopstvenim željama. On, međutim, priznaje da su zapadne sankcije neefikasne. „Rat u Ukrajini nas uči da ekonomske sankcije ne podstiču države da promene svoju politiku“, zaključuje ovaj „veliki strateg“, dodajući: „Sankcije nisu imale nikakvog vidljivog uticaja na politiku Kremlja.“ Izazivanje rata u Ukrajini je dakle bilo greška.
U svetu koji upravo nastaje, „Kina pokušava da postane hegemon u Aziji“, tvrdi Kolbi. U narednih nekoliko godina, Azija će stvarati 50 odsto globalne ekonomske proizvodnje. Za 20 godina, udeo Evrope biće samo mizernih deset odsto. „Danas je Kina skoro jednako snažna kao i SAD“ (ali ni to nije puna istina). Prvi put posle 150 godina, dodaje on, SAD nisu najjača ekonomska država na planeti.
Šta je primarni interes SAD u tom „novom svetskom poretku“? „Da spreče Kinu da koristi svoju ekonomsku i vojnu moć da zavlada čitavom Azijom“, kaže Kolbi. Drugim rečima, hegemonija je nešto što je rezervisano isključivo za Amerikance.

Neminovni rat sa Kinom

Ovaj strateg za sebe tvrdi da je „spoljnopolitički realista“. SAD treba da sačuvaju svoje snage za predstojeći rat sa Kinom. (Bajdenov argument je da je najbolji način za „odvraćanje Kine“ da Ukrajina pobedi Rusiju.)
Jedino što pouzdano zaustavlja vojnu agresiju je vojna snaga, smatra Kolbi, i upravo tu leži problem za Ameriku. „Svaka granata ispaljena u Ukrajini nedostajaće SAD da odvrati Peking“. Američka vojna industrija u doglednoj budućnosti ne može da obezbedi i jedno i drugo: oružje za rat sa Rusijom i Kinom koji će se praktično odvijati u isto vreme. „Ako SAD danas troše milijarde dolara na podršku Ukrajini, to će oslabiti spremnost Amerike da se pripremi za mnogo važniji sukob sa Kinom.“
To je stara boljka celokupnog američkog establišmenta: uverenje da je ovaj svet zverski i da na vrhu piramide ima mesta samo za jednog. U takvom svetu, „Amerika je dužna da predvodi“. To je veoma daleko od istinskog multipolarizma. Zaista, živimo u interesantnim vremenima, u smislu starokineske kletve.
Kolbi očekuje da će u mogućoj novoj republikanskoj administraciji on preuzeti funkciju glavnog spoljnopolitičkog savetnika novog predsednika. On je, zaista, viđen kao glavni pretendent na to mesto. Kolbi, uostalom, ima iskustva u tome. Sve do 2018. godine, Kolbi je, pod Donaldom Trampom, sarađivao u formulisanju nove strategije odbrane SAD. Inače, njegovog dedu Vilijama predsednik Ričard Nikson je 1973. godine imenovao za šefa CIA. Njegova porodica je već decenijama deo ozloglašenog i prestarelog vašingtonskog političkog establišmenta.

„Toksični lavirinti Vašington Di-Sija“

Šta se danas dešava sa ratom u Ukrajini, koji se pretvorio u rat iscrpljivanja između Rusije i NATO-a (SAD)?
Što se tiče ovog američkog rata (protiv Rusije), njega, nastavlja Kolbi, treba da finansiraju Evropljani. Rusija nije na spisku njegovih spoljnopolitičkih prioriteta. Ako je Bajdenova administracija isprovocirala ovaj rat, sada je došlo vreme da se njime bave drugi.
Kolbi se ne zalaže za zaustavljanje pomoći Ukrajini: „Amerika u tome može dati ograničeni doprinos, ali Evropljani moraju da snose lavovski deo“, a oni to mogu. To je, doduše, u protivrečnosti sa konstatacijom iznetom na početku: da će za 20 godina udeo Evrope u globalnoj ekonomskoj proizvodnji iznositi svega deset odsto.
Evropa je i dalje jedan od najvećih i ekonomski najuspešnijih regiona u svetu, dodaje Kolbi. Nije istina ni da Evropi nedostaje oružje i da ona ne može stvoriti moćne armije. Kao primer, Kolbi uzima Nemačku. Bundesver je sve do kraja Hladnog rata bio dobro opremljena vojska, sa oko 500.000 vojnika i 2.000 borbenih tenkova „leopard 2“. Sa završetkom Hladnog rata, doneta je odluka da se trupe i njihova borbena gotovost drastično smanje. Evropi se, dakle, preporučuje da počini samoubistvo.
Bilo kako bilo, pred SAD upravo stoji nova „misija“: da, po svaku cenu, „obuzdaju Kinu“. Naravno, ovo „obuzdavanje“ uključuje i vojna sredstva, ili, pre svega, vojna. Rusija će, kako očekuje Kolbi, ostati pretnja, koju ne treba potcenjivati ni preuveličavati, ali sa Kinom stvari stoje drugačije.
SAD su i do sada ignorisale sve miroljubive pozive iz Pekinga. Nešto slično su učinile i u decembru 2021, kada su odbile poziv Moskve da pregovaraju o zajedničkoj bezbednosti, što je otvorilo vrata Specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini. Zašto Vašington uvek bira rat, koji na kraju gubi? Možda zato što u „toksičnim lavirintima Vapington Di Sija“ svaku ponudu da se iznađe mirno rešenje shvataju kao izraz slabosti. Kolbijev mehanizam se u psihologiji naziva projekcijom. Evo kao on ilustruje da je rat sa Kinom neizbežan:
Kina se naoružava najbržim tempom u poslednjih nekoliko decenija. Kinezi su u procesu dramatičnog širenja svojih nuklearnih snaga. Predsednik Si Đinping restrukturira ekonomiju svoje zemlje, tvrdi bivši i, moguće je, budući savetnik u Beloj kući.

Da li je Tukididova zamka fatalno predodređena?

Sve to, tvrdi Kolbi, ukazuje da se Kina sprema za rat. „Ako Si zaista rizikuje i napadne Tajvan, to će biti masivan vojni sukob, koji SAD ne smeju da izgube. U suprotnom, ceo vojni poredak u Indo-Pacifiku će se srušiti.“
Kako SAD misle da vode i, možda, dobiju ovaj rat? Američki budžet za odbranu već je dostigao astronomsku brojku od 877 milijardi dolara godišnje. Na vojsku SAD troše skoro 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ali Amerikanci za svoj novac“, uočava Kolbi, dobijaju daleko manje od Kineza. „Kineski troškovi proizvodnje su niži, Kinezi su odlučniji, imaju geografsku prednost i mogu da preuzmu inicijativu.“
Kako zaključuje bivši savetnik, „Si je mnogo opasniji od Putina, jer je Kina ekonomski moćnija od Rusije.“ Niko, dodaje Kolbi, ne može da predvidi budućnost. Ali Kina se ponaša kao svaka „supersila u usponu.“
Zaključak je lako izvesti. Američke obaveštajne službe tvrde da je Si naredio kineskoj vojsci da bude spremna za invaziju na Tajvan do 2027. godine. SAD se moraju spremiti za to.
U stvari, za rat sa Kinom se pripremaju SAD. Ovaj rat je ranije bio planiran za 2017, potom je, iz niza razloga, odgođen. Sada je taj približni datum pomeren na 2027, „kada Ukrajina pobedi Rusiju“.
To je samo jedan među mnogim drugim primerima kanibalske logike koja preovladava u Vašigtonu. Čovek je čoveku vuk. U svetu postoji „Tukididova zamka“. Kada u svetu postoje dve sile, od kojih je jedna u usponu, druga u opadanju, velike su šanse da će se sukob rešiti putem rata, upozoravao je Tukidid.
Tukidid je samo upozoravao na tu opasnost, američki „veliki stratezi“ su joj dodali prizvuk fatalnosti, srljajući u katastrofu.

Povratak SAD u „istoriju“

 

Drugi primer je ove upravo kanibalske logike je Džon Bolton, bivši savetnik predsednika Trampa za nacionalnu bezbednost i nekadašnji ambasador SAD pri Ujedinjenim nacijama, koji je, takođe, izneo svoje poglede na „novu američku strategiju“ u borbi protiv Rusije i Kine, koje je, nešto ranije, objavio „Volstrit džornal“.
Posthladnoratovska era sada je definitivno završena, konstatuje, odmah na početku, Bolton. Bio je to tek kratki međuperiod nakon poraza sovjetske imperije, koji se pokazao kao iluzorni odmor od realnosti. Prema svim kriterijumima, istorija se sada ponovo vraća i ubrzava, razumeli mi to ili ne.
Ovo je, tvrdi Bolton, svakako i mišljenje kineskog predsednika Si Đinpinga, koji je to saopštio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, prilikom nedavnog susreta u Moskvi: „Trenutno postoje promene kakve nismo videli 100 godina i mi smo ti koji zajedno pokrećemo te promene.“
Treba li se plašiti ovih „pomeranja tektonskih ploča“? Desetine zemalja, rekao je jedan bivši indonezijski diplomata, već pravi planove za život u postameričkom svetu i za sada istiha pozdravlja rusku Specijalnu vojnu operaciju. Još su relativno retki oni koji to govore glasno, poput predsednika Burkine Faso.
Boltonova analiza je nešto obuhvatnija, jer on uzima u obzir više faktora i kakvu-takvu istorijsku perspektivu.
Za kineske komuniste, ovaj vek je počeo izbijanjem građanskog rata 1927. protiv Kuomintanga Čang Kaj Šeka, koji je kulminirao 1949. godine, kada je Mao Cedung osnovao Narodnu Republiku Kinu i svečano izjavio da je „kineski narod ustao.“
Putin je, na sličan način, saopštio da je u toku globalna „era revolucionarnih promena“. Kremlj danas poseduje strateško nuklearno oružje i energente. Kineski nuklearni potencijali i dalje kritično zavise od Rusije, naročito u pogledu visoko obogaćenog uranijuma, a Moskva i sada ima značajan uticaj na civilnu nuklearnu infrastrukturu u Evropi.

Besciljno lutanje u doba pomeranja tektonskih ploča

SAD, sa svojim saveznicima, ne mogu sebi priuštiti „besciljno lutanje u vreme pomeranja tektonskih ploča u istoriji.“ Sledeći američki predsednik stupiće na dužnost 2025. godine, podseća Bolton, na 75. godišnjicu famoznog NSC-68, temeljnog dokumenta predsednika Harija Trumana o strategiji hladnog rata SAD.
Osim toga, veoma kratko vreme deli Ameriku od sledeće inauguracije. Predsednički kandidati, upozorio je Bolton, trebalo bi da razmišljaju o „velikoj strategiji“, ne samo za potrebe predizborne kampanje.
U takvom svetu, vreme za SAD ubrzano ističe. S obzirom na kinesko-rusku osovinu i prateće „odmetničke države“, kao što su Iran i Severna Koreja, svaka ozbiljna savremena reinkarnacija NSC-68 biće zastrašujuća i veoma teško svarljiva za Amerikance, tvrdi ovaj američki strateg. Šta onda još mogu, prema Boltonu, da urade SAD?

Zbogom socijalnoj pravdi

Da bi se „lopta (rasprave o `velikoj strategiji SAD`) najzad zakotrljala“, Bolton predlaže neke „kritične elemente za bilo koji ubedljiv prilaz strateškom razmišljanju u SAD.“
Prvi je da Vašington i njegovi saveznici moraju odmah da povećaju budžete za odbranu, barem na nivo iz Reganove ere, i da održe takvu potrošnju u doglednoj budućnosti. Federalnom budžetu potrebne su značajne restrikcije kako bi se smanjio nacionalni dug i eliminisali deficiti. Da li je to uopšte moguće?
Povećana vojna potrošnja, to je savršeno jasno, zahteva velika smanjenja na domaćem nivou. SAD već odavno ne žive u obilju. Neka tako bude, kaže Bolton. Ni država blagostanja, ni masovne šeme preraspodele prihoda, ne štite SAD od neprijatelja. Viši nivo ekonomskog rasta, „oslobođen užasavajućih poreskih i regulatornih opterećenja, biće osnova za neophodno vojno jačanje SAD.“

Ključni sektori su klonuli

Na ovom mestu treba otvoriti jednu zagradu. Bolton ne kaže kako bi SAD mogle postići „viši nivo ekonomskog rasta“. Jasno je, međutim šta znače „velika smanjenja na domaćem niovu“: drastično pogoršanje ionako loših životnih uslova za ogromnu većinu Amerikanaca. Ova perspektiva bi zapravo trebalo da uplaši i užasne američki narod.
Pre 20 godina, Amerika je, s pravom, podvlači Bolton, razmišljala u terminima nadmoći punog spektra“. Danas su ključni sektori, kao što je nacionalna protivraketna odbrana, klonuli, jer su se političari oslanjali na stare nuklearne zalihe i ignorisali neizbežnu potrebu da SAD nastave sa podzemnim nuklearnim probama, kako bi osigurale sopstvenu bezbednost. To je logika Hladnog rata. Da li je današnja Amerika sposobna da još jednom ponovi ovakav „podvig“?
Potom, američkim savezima za kolektivnu odbranu potrebno je ozbiljno poboljšanje kako bi se suočili sa novim pretnjama. „Dobri saveznici“ su „kritični multiplikatori snage“, tvrdi Bolton, što je test koji svi naši sadašnji „saveznici“ ne ispunjavaju.
Na pitanje gde pronaći „dobre saveznike“, Bolton ne pruža zadovoljavajući odgovor: „Trebalo bi da SAD nastave sa proširenjem Severnoatlantskog saveza na globalnom nivou, pozivajući Japan, Australiju, Izrael i druge, koji su posvećeni ciljevima NATO-a, da se pridruže SAD.“ Osim navedenih zemalja, ko danas još želi da se „pridruži SAD“ u njihovom krstaškom pohodu ka „dominaciji punog spektra“, odnosno ka svetskoj hegemoniji?
Nadalje, „novi bezbednosni napori u Indo-Pacifiku, kao što su Kvad (savez Indije, Japana, Australije i SAD) i nuklearne podmornice pakta Aukus se moraju poboljšati. „Azijski NATO nije neizbežan, ali postoji ogroman prostor za inovativne saveze sa državama istomišljenicima, uključujući i saradnju Južne Koreje, Japana i SAD.“ „Novi saveznici“ Džona Boltona su u stvari „stari“. Zapravo, Amerika nema saveznike, ima samo države vazale.
I Bolton se, slično Kolbiju, usredsređuje na Kinu i pitanje Tajvana: „Vašington treba da pruži Tajvanu mnogo veću vojnu pomoć i treba da ugradi Tajpej u svoje strukture kolektivne odbrane, zajedno sa drugim državama, koje se suprotstavljaju hegemonističkim težnjama Kine.“

Riba smrdi od glave

Konačno, kako piše Bolton: „…Nakon što Ukrajina pobedi u ratu sa Rusijom…“
Ali Kijev neće pobediti u ovom ratu. Ne postoji više nikakva Ukrajina. U ovom sukobu postoje samo SAD (i njihov produžetak, NATO) i Rusija.
Ipak, ukoliko bi se to desilo, kaže Bolton, sve bi išlo lako: Putin bi bio oslabljen ili bi izgubio vlast. „Novi ruski lideri mogu ili ne moraju da gledaju na Zapad, ali moraju biti toliko slabi da fragmentacija Ruske Federacije, posebno istočno od Urala, više ne bude nezamisliva.“ Zatim je još samo potrebno „razbiti savez Rusije i Kine.“ Čak je i površnom čitaocu jasno da su to puke fantazije stratega, nasleđene još iz vremena Hladnog rata. Istorija se ponavlja, ali nikad doslovno.
Sve su to stari, isuviše dobro poznati stereotipi odavno preživelog, hladnoratovskog pogleda na svet. Američke političke elite stasale su u tom okruženju i nisu u stanju da izađu iz njega.
Zapravo, u SAD je na vlasti gerontokratija. Nikad nije prijatno gledati staru osobu kako javno ispoljava staračke slabosti, ali to sve češće postaje glavni spektakl američke politike, pisao je nedavno čak i britanski „Telegraf“.
Američka gerontokratija nije nimalo smešna: „Riba smrdi od glave“, upozorava britanski list. Uostalom, svi znaju da sa „američkim 80-godišnjim vrhovnim komandantom Džo Bajdenom nešto nije kako treba“. Ne prođe ni jedna nedelja a da „jadni stari Džo“ ne bude uhvaćen u nekoj staračkoj nepodopštini. Pretprošle nedelje se zabavljao grickajući bebino rame…

Ukratko, najvećom svetskom supersilom vladaju ljudi o kojima bi trebalo da brinu drugi. SAD, u najmanju ruku, nisu primer mentalnog zdravlja. Amerika je još relativno mlada zemlja, koja nema ni 250 godina. Ipak, previše američkih političara zapravo su „prastari dinosaurusi“. Bilo bi bolje za čitav svet da ih sve smestimo u starački dom, zaključuje „Telegraf“.
To ne znači da SAD ipak neće odvesti čitav svet u katastrofu.