БЕСЦИЉНО ТУМАРАЊЕ ВАШИНГТОНА

АМЕРИЧКА „ВЕЛИКА СТРАТЕГИЈА“

САД, са својим савезницима, не могу себи приуштити „бесциљно лутање у време померања тектонских плоча у историји.” Следећи амерички председник ступиће на дужност 2025. године, подсећа Џон Болтон, на 75. годишњицу фамозног НСЦ-68, темељног документа председника Харија Трумана о стратегији хладног рата САД

Елбриџ Колби, једaн од најистакнутијих спољнополитичких стратега Републиканске странке, признао је да епоха униполарности припада прошлости. „Униполарни свет је дефинитивно нестао и ми више не живимо у периоду од 1990. до, отприлике, 2015. године, када су САД биле једина суперсила и када су покушавале да реше све светске проблеме“, изговорио је Колби у интервјуу за немачки „Шпигл“.
Колби, у типично америчком маниру, потцењује Русију. Њене оружане снаге су се, наводно, показале слабе у Украјини. А то је, заправо, оно што Англосаксонци називају „wishfull thinking“: мишљење које не успева да сагледа реалност, већ се прилагођава сопственим жељама. Он, међутим, признаје да су западне санкције неефикасне. „Рат у Украјини нас учи да економске санкције не подстичу државе да промене своју политику“, закључује овај „велики стратег“, додајући: „Санкције нису имале никаквог видљивог утицаја на политику Кремља.“ Изазивање рата у Украјини је дакле било грешка.
У свету који управо настаје, „Кина покушава да постане хегемон у Азији“, тврди Колби. У наредних неколико година, Азија ће стварати 50 одсто глобалне економске производње. За 20 година, удео Европе биће само мизерних десет одсто. „Данас је Кина скоро једнако снажна као и САД“ (али ни то није пуна истина). Први пут после 150 година, додаје он, САД нису најјача економска држава на планети.
Шта је примарни интерес САД у том „новом светском поретку“? „Да спрече Кину да користи своју економску и војну моћ да завлада читавом Азијом“, каже Колби. Другим речима, хегемонија је нешто што је резервисано искључиво за Американце.

Неминовни рат са Кином

Овај стратег за себе тврди да је „спољнополитички реалиста“. САД треба да сачувају своје снаге за предстојећи рат са Кином. (Бајденов аргумент је да је најбољи начин за „одвраћање Кине“ да Украјина победи Русију.)
Једино што поуздано зауставља војну агресију је војна снага, сматра Колби, и управо ту лежи проблем за Америку. „Свака граната испаљена у Украјини недостајаће САД да одврати Пекинг“. Америчка војна индустрија у догледној будућности не може да обезбеди и једно и друго: оружје за рат са Русијом и Кином који ће се практично одвијати у исто време. „Ако САД данас троше милијарде долара на подршку Украјини, то ће ослабити спремност Америке да се припреми за много важнији сукоб са Кином.“
То је стара бољка целокупног америчког естаблишмента: уверење да је овај свет зверски и да на врху пирамиде има места само за једног. У таквом свету, „Америка је дужна да предводи“. То је веома далеко од истинског мултиполаризма. Заиста, живимо у интересантним временима, у смислу старокинеске клетве.
Колби очекује да ће у могућој новој републиканској администрацији он преузети функцију главног спољнополитичког саветника новог председника. Он је, заиста, виђен као главни претендент на то место. Колби, уосталом, има искуства у томе. Све до 2018. године, Колби је, под Доналдом Трампом, сарађивао у формулисању нове стратегије одбране САД. Иначе, његовог деду Вилијама председник Ричард Никсон је 1973. године именовао за шефа ЦИА. Његова породица је већ деценијама део озлоглашеног и престарелог вашингтонског политичког естаблишмента.

„Токсични лавиринти Вашингтон Ди-Сија“

Шта се данас дешава са ратом у Украјини, који се претворио у рат исцрпљивања између Русије и НАТО-а (САД)?
Што се тиче овог америчког рата (против Русије), њега, наставља Колби, треба да финансирају Европљани. Русија није на списку његових спољнополитичких приоритета. Ако је Бајденова администрација испровоцирала овај рат, сада је дошло време да се њиме баве други.
Колби се не залаже за заустављање помоћи Украјини: „Америка у томе може дати ограничени допринос, али Европљани морају да сносе лавовски део“, а они то могу. То је, додуше, у противречности са констатацијом изнетом на почетку: да ће за 20 година удео Европе у глобалној економској производњи износити свега десет одсто.
Европа је и даље један од највећих и економски најуспешнијих региона у свету, додаје Колби. Није истина ни да Европи недостаје оружје и да она не може створити моћне армије. Као пример, Колби узима Немачку. Бундесвер је све до краја Хладног рата био добро опремљена војска, са око 500.000 војника и 2.000 борбених тенкова „леопард 2“. Са завршетком Хладног рата, донета је одлука да се трупе и њихова борбена готовост драстично смање. Европи се, дакле, препоручује да почини самоубиство.
Било како било, пред САД управо стоји нова „мисија“: да, по сваку цену, „обуздају Кину“. Наравно, ово „обуздавање“ укључује и војна средства, или, пре свега, војна. Русија ће, како очекује Колби, остати претња, коју не треба потцењивати ни преувеличавати, али са Кином ствари стоје другачије.
САД су и до сада игнорисале све мирољубиве позиве из Пекинга. Нешто слично су учиниле и у децембру 2021, када су одбиле позив Москве да преговарају о заједничкој безбедности, што је отворило врата Специјалној војној операцији у Украјини. Зашто Вашингтон увек бира рат, који на крају губи? Можда зато што у „токсичним лавиринтима Вапингтон Ди Сија“ сваку понуду да се изнађе мирно решење схватају као израз слабости. Колбијев механизам се у психологији назива пројекцијом. Ево као он илуструје да је рат са Кином неизбежан:
Кина се наоружава најбржим темпом у последњих неколико деценија. Кинези су у процесу драматичног ширења својих нуклеарних снага. Председник Си Ђинпинг реструктурира економију своје земље, тврди бивши и, могуће је, будући саветник у Белој кући.

Да ли је Тукидидова замка фатално предодређена?

Све то, тврди Колби, указује да се Кина спрема за рат. „Ако Си заиста ризикује и нападне Тајван, то ће бити масиван војни сукоб, који САД не смеју да изгубе. У супротном, цео војни поредак у Индо-Пацифику ће се срушити.“
Како САД мисле да воде и, можда, добију овај рат? Амерички буџет за одбрану већ је достигао астрономску бројку од 877 милијарди долара годишње. На војску САД троше скоро 3,5 одсто бруто домаћег производа. Али Американци за свој новац“, уочава Колби, добијају далеко мање од Кинеза. „Кинески трошкови производње су нижи, Кинези су одлучнији, имају географску предност и могу да преузму иницијативу.“
Како закључује бивши саветник, „Си је много опаснији од Путина, јер је Кина економски моћнија од Русије.“ Нико, додаје Колби, не може да предвиди будућност. Али Кина се понаша као свака „суперсила у успону.“
Закључак је лако извести. Америчке обавештајне службе тврде да је Си наредио кинеској војсци да буде спремна за инвазију на Тајван до 2027. године. САД се морају спремити за то.
У ствари, за рат са Кином се припремају САД. Овај рат је раније био планиран за 2017, потом је, из низа разлога, одгођен. Сада је тај приближни датум померен на 2027, „када Украјина победи Русију“.
То је само један међу многим другим примерима канибалске логике која преовладава у Вашигтону. Човек је човеку вук. У свету постоји „Тукидидова замка“. Када у свету постоје две силе, од којих је једна у успону, друга у опадању, велике су шансе да ће се сукоб решити путем рата, упозоравао је Тукидид.
Тукидид је само упозоравао на ту опасност, амерички „велики стратези“ су јој додали призвук фаталности, срљајући у катастрофу.

Повратак САД у „историју“

 

Други пример је ове управо канибалске логике је Џон Болтон, бивши саветник председника Трампа за националну безбедност и некадашњи амбасадор САД при Уједињеним нацијама, који је, такође, изнео своје погледе на „нову америчку стратегију“ у борби против Русије и Кине, које је, нешто раније, објавио „Волстрит џорнал“.
Постхладноратовска ера сада је дефинитивно завршена, констатује, одмах на почетку, Болтон. Био је то тек кратки међупериод након пораза совјетске империје, који се показао као илузорни одмор од реалности. Према свим критеријумима, историја се сада поново враћа и убрзава, разумели ми то или не.
Ово је, тврди Болтон, свакако и мишљење кинеског председника Си Ђинпинга, који је то саопштио руском председнику Владимиру Путину, приликом недавног сусрета у Москви: „Тренутно постоје промене какве нисмо видели 100 година и ми смо ти који заједно покрећемо те промене.“
Треба ли се плашити ових „померања тектонских плоча“? Десетине земаља, рекао је један бивши индонезијски дипломата, већ прави планове за живот у постамеричком свету и за сада истиха поздравља руску Специјалну војну операцију. Још су релативно ретки они који то говоре гласно, попут председника Буркине Фасо.
Болтонова анализа је нешто обухватнија, јер он узима у обзир више фактора и какву-такву историјску перспективу.
За кинеске комунисте, овај век је почео избијањем грађанског рата 1927. против Куоминтанга Чанг Кај Шека, који је кулминирао 1949. године, када је Мао Цедунг основао Народну Републику Кину и свечано изјавио да је „кинески народ устао.“
Путин је, на сличан начин, саопштио да је у току глобална „ера револуционарних промена“. Кремљ данас поседује стратешко нуклеарно оружје и енергенте. Кинески нуклеарни потенцијали и даље критично зависе од Русије, нарочито у погледу високо обогаћеног уранијума, а Москва и сада има значајан утицај на цивилну нуклеарну инфраструктуру у Европи.

Бесциљно лутање у доба померања тектонских плоча

САД, са својим савезницима, не могу себи приуштити „бесциљно лутање у време померања тектонских плоча у историји.“ Следећи амерички председник ступиће на дужност 2025. године, подсећа Болтон, на 75. годишњицу фамозног НСЦ-68, темељног документа председника Харија Трумана о стратегији хладног рата САД.
Осим тога, веома кратко време дели Америку од следеће инаугурације. Председнички кандидати, упозорио је Болтон, требало би да размишљају о „великој стратегији“, не само за потребе предизборне кампање.
У таквом свету, време за САД убрзано истиче. С обзиром на кинеско-руску осовину и пратеће „одметничке државе“, као што су Иран и Северна Кореја, свака озбиљна савремена реинкарнација НСЦ-68 биће застрашујућа и веома тешко сварљива за Американце, тврди овај амерички стратег. Шта онда још могу, према Болтону, да ураде САД?

Збогом социјалној правди

Да би се „лопта (расправе о `великој стратегији САД`) најзад закотрљала“, Болтон предлаже неке „критичне елементе за било који убедљив прилаз стратешком размишљању у САД.“
Први је да Вашингтон и његови савезници морају одмах да повећају буџете за одбрану, барем на ниво из Реганове ере, и да одрже такву потрошњу у догледној будућности. Федералном буџету потребне су значајне рестрикције како би се смањио национални дуг и елиминисали дефицити. Да ли је то уопште могуће?
Повећана војна потрошња, то је савршено јасно, захтева велика смањења на домаћем нивоу. САД већ одавно не живе у обиљу. Нека тако буде, каже Болтон. Ни држава благостања, ни масовне шеме прерасподеле прихода, не штите САД од непријатеља. Виши ниво економског раста, „ослобођен ужасавајућих пореских и регулаторних оптерећења, биће основа за неопходно војно јачање САД.“

Кључни сектори су клонули

На овом месту треба отворити једну заграду. Болтон не каже како би САД могле постићи „виши ниво економског раста“. Јасно је, међутим шта значе „велика смањења на домаћем ниову“: драстично погоршање ионако лоших животних услова за огромну већину Американаца. Ова перспектива би заправо требало да уплаши и ужасне амерички народ.
Пре 20 година, Америка је, с правом, подвлачи Болтон, размишљала у терминима надмоћи пуног спектра“. Данас су кључни сектори, као што је национална противракетна одбрана, клонули, јер су се политичари ослањали на старе нуклеарне залихе и игнорисали неизбежну потребу да САД наставе са подземним нуклеарним пробама, како би осигурале сопствену безбедност. То је логика Хладног рата. Да ли је данашња Америка способна да још једном понови овакав „подвиг“?
Потом, америчким савезима за колективну одбрану потребно је озбиљно побољшање како би се суочили са новим претњама. „Добри савезници“ су „критични мултипликатори снаге“, тврди Болтон, што је тест који сви наши садашњи „савезници“ не испуњавају.
На питање где пронаћи „добре савезнике“, Болтон не пружа задовољавајући одговор: „Требало би да САД наставе са проширењем Северноатлантског савеза на глобалном нивоу, позивајући Јапан, Аустралију, Израел и друге, који су посвећени циљевима НАТО-а, да се придруже САД.“ Осим наведених земаља, ко данас још жели да се „придружи САД“ у њиховом крсташком походу ка „доминацији пуног спектра“, односно ка светској хегемонији?
Надаље, „нови безбедносни напори у Индо-Пацифику, као што су Квад (савез Индије, Јапана, Аустралије и САД) и нуклеарне подморнице пакта Аукус се морају побољшати. „Азијски НАТО није неизбежан, али постоји огроман простор за иновативне савезе са државама истомишљеницима, укључујући и сарадњу Јужне Кореје, Јапана и САД.“ „Нови савезници“ Џона Болтона су у ствари „стари“. Заправо, Америка нема савезнике, има само државе вазале.
И Болтон се, слично Колбију, усредсређује на Кину и питање Тајвана: „Вашингтон треба да пружи Тајвану много већу војну помоћ и треба да угради Тајпеј у своје структуре колективне одбране, заједно са другим државама, које се супротстављају хегемонистичким тежњама Кине.“

Риба смрди од главе

Коначно, како пише Болтон: „…Након што Украјина победи у рату са Русијом…“
Али Кијев неће победити у овом рату. Не постоји више никаква Украјина. У овом сукобу постоје само САД (и њихов продужетак, НАТО) и Русија.
Ипак, уколико би се то десило, каже Болтон, све би ишло лако: Путин би био ослабљен или би изгубио власт. „Нови руски лидери могу или не морају да гледају на Запад, али морају бити толико слаби да фрагментација Руске Федерације, посебно источно од Урала, више не буде незамислива.“ Затим је још само потребно „разбити савез Русије и Кине.“ Чак је и површном читаоцу јасно да су то пуке фантазије стратега, наслеђене још из времена Хладног рата. Историја се понавља, али никад дословно.
Све су то стари, исувише добро познати стереотипи одавно преживелог, хладноратовског погледа на свет. Америчке политичке елите стасале су у том окружењу и нису у стању да изађу из њега.
Заправо, у САД је на власти геронтократија. Никад није пријатно гледати стару особу како јавно испољава старачке слабости, али то све чешће постаје главни спектакл америчке политике, писао је недавно чак и британски „Телеграф“.
Америчка геронтократија није нимало смешна: „Риба смрди од главе“, упозорава британски лист. Уосталом, сви знају да са „америчким 80-годишњим врховним командантом Џо Бајденом нешто није како треба“. Не прође ни једна недеља а да „јадни стари Џо“ не буде ухваћен у некој старачкој неподопштини. Претпрошле недеље се забављао грицкајући бебино раме…

Укратко, највећом светском суперсилом владају људи о којима би требало да брину други. САД, у најмању руку, нису пример менталног здравља. Америка је још релативно млада земља, која нема ни 250 година. Ипак, превише америчких политичара заправо су „прастари диносауруси“. Било би боље за читав свет да их све сместимо у старачки дом, закључује „Телеграф“.
То не значи да САД ипак неће одвести читав свет у катастрофу.