СЛИКАР ЧИЈЕ СУ КЊИГЕ СРЖ СРПСКЕ ОРНИТОЛОГИЈЕ!

Поводом управо завршене изложбе у Галерији РТС

Мада је то у нашим галеријским условима ретко, сликар и цртач из Баната Јавор Рашајски одлучио је да у Галерији РТС представи по свом избору петнаест слика и цртежа из фонда вршачког музеја уз своје нове слике и неколико цртежа. Реч је о постисторијском омажу старим мајсторима, личном, имагинарном музеју, о компаративној изложби, какве се раде у Лувру и у светским музејима, али су код нас пионирске. Приказао је и осамнаест својих слика, укључујући и цртеж „Јован Стерија Поповић“, поклоњен Матици српској, чији је члан

Пре петнаестак дана завршила се у Галерији РТС изложба која је побудила већу пажњу публике. Њен назив је био „Музеј као школа. Времеплов отворене слике. Градски музеј Вршац и Јавор Рашајски“. Реч је о оригиналној замисли представљања сликара и цртача из Баната Јавора Рашајског (Вршац, 1946) и појединих кључних дела из колекције вршачког музеја. Одмах на почетку треба рећи да је Вршац дао више великих људи од иједног мањег града у Србији: Јована Стерију Поповића, Николу Нешковића, Арсенија Арсу Теодоровића, Павела Ђурковића, Николаја Д. Кузњецова, Павла Пају Јовановића, Драгишу Брашована, Бору Костића, Ивана Радовића, Светислава Вуковића, Васка Попу и друге. Крајње је бизарна чињеница, међутим, да Рашајски као засигурно највећи цртач кога Војводина има у новије време, уопште није прихваћен у својој средини, па у родном граду у коме његова породица живи од 17. века није могао да обележи пре коју годину јубилеј 75 година живота и пола века рада. Исто тако не може већ деценијама да добије изложбу ни у једној угледнијој војвођанској галерији нити да постане члан УЛУВ-а. Зато су му сва врата београдских галерија отворена и члан је УЛУС-а.
Јавор је син Растка Рашајског, уметника, археолога и директора Градског музеја у Вршцу, по неким мишљењима најбогатијег српског музеја по броју од 250.000 експоната, основаног 1894. године. Музеј је комплексног типа, у својим збиркама баштини, како пише Драгана Куручев, историчарка уметности и кустос тог музеја у каталогу изложбе у Галерији РТС, збирке предмета археологије, историје, етнологије, ликовне уметности, нумизматике и природе. Јавор је такође био директор те институције и под њим је она цветала, имала обимну издавачку делатност а сада тавори, духовно и финансијски уништена.

Одрастао је у том музеју, рано се упознао с његовим благом, старе слике су га привукле ликовној уметности а препарирани примерци птица одредили његову другу трајну љубав. Музеј у Вршцу истиче своје колекције дела Паје Јовановића, двојице професора београдске Ликовне академије Зорана Петровића и Александра Луковића Лукијана, као и других уметника. Они су били професори и Рашајском, подржали га у истраживању цртежа старог кова, германског, ирационалног и антимодернистичког, што је Рашајског после толико година посвећеног рада учинило сада и вероватно највећим живим српским цртачем. Приредио је бројне изложбе својих старих и нових цртежа, на папиру и форексу, новом материјалу који је он усвојио за цртање. Сада када више нису живи генијални цртачи из покрета Медиале, нити њихови наследници попут Бранислава Банета Марковића и Душана Гавеле, а Михајло Ђоковић Тикало се повукао, ми немамо у старијој генерацији бољег од Рашајског. Све је то потекло из вршачког музеја, где је он као дечак с дивљењем гледао дело Уроша Предића „Портрет Јована Стерије Поповића“, „Вршачки триптихон“ Паје Јовановића, слике Константина Данила и друге. Тако је и сам 1975. године нацртао портрет Стерије, најуспешнији у техници пера и туша на папиру у новијој историји српског сликарства.
Стасавши у чаробном свету музеја, био је задивљен и експонатима из сфере природе, препарираним примерцима флоре и фауне, керамиком, металним предметима и каменом, који се налазе на његовим старим и новим сликама. Посебно су га импресионирале препариране сове и јаја који преовлађују на његовим композицијама. Очигледно да је реч о ученом сликару, али и још понечему потеклом из плодног детињства.
Осим што је успешан сликар постао је и наш најбољи орнитолог. Рашајски је орнитологијом озбиљно почео да се бави од завршене средње школе. Написао је 12 ауторских књига о птицама. Објављене су код великих издавача (Прометеј, Матица српска и Лагуна). У домаћим и светским часописима објавио је 22 научна рада. Његове књиге представљају срж српске орнитологије. Прво издање „Птица Србије“ ушло је у обавезну школску лектиру. Сада ради на књизи о гнездима и јајима српских птица, чиме се нико није бавио. Сматран је најбољим српским познаваоцем птица, који је деценије провео на терену, од Мађарске, Румуније до Свете горе. Практично ниједан сликар у свету нема тако дубоко теоријско и практично знање о својој тематици.

Тако је логично, мада је то у нашим галеријским условима ретко, одлучио да у Галерији РТС представи по свом избору петнаест слика и цртежа из фонда вршачког музеја уз своје нове слике и неколико цртежа. Реч је о постисторијском омажу старим мајсторима, личном, имагинарном музеју, о компаративној изложби, какве се раде у Лувру и у светским музејима, али су код нас пионирске. Приказао је и осамнаест својих слика, укључујући и цртеж „Јован Стерија Поповић“, поклоњен Матици српској, чији је члан. На цртежу је исписана година 1980. како је предложио Васко Попа, јер је те године била велика прослава везана за Стерију. Изложена слика „Акт са мртвом совом“ из 2019. његов је одговор на бројне немуште покушаје сликања те тематике у нашој новој уметности, у којој уметници углавном исказују лоше познавање анатомије, заната и инкарната. Многи познаваоци старог сликарства мисле да је акт најтеже, најзахтевније сликати. Сматра да уметник на сваком делу треба да се максимално оствари, да дâ све од себе. Као цртач Рашајски зна дуго да плете ткиво једног цртежа, по месец-два, а као сликар изразити је фигуративац. То је и условило његов избор узора, сликара представљених на изложби у Галерији РТС, од којих су најпознатији Михаљ Мункачи (омиљени сликар Ничеа и Џејмса Џојса), Константин Данил, Николај Д. Кузњецов, Урош Предић, Едмонд-Франсис Аман-Жан, Паја Јовановић, Иван Радовић и Пеђа Милосављевић. И они нама мање познати као Еден Шароши, Карл фон Вид и други су сјајни уметници, чија остварења могу да стоје у било ком музеју. Рашајски се није зауставио код тих узора, он је велики путник по европским музејима с класичним сликарством. Посебно изучава фландријске, фламанске и немачке мајсторе, пре свега цртаче: Дирера, Рембранта, Холбајна и друге. Тај утицај је видљив на његовом манијакалном, прецизном и детаљном цртежу у духу северњачке школе, какав се после 1960-их година све мање негује у свету јер су за њега потребни велико знање, љубав за цртеж и посвећеност у виду цртачке интелигенције, толико другачије од сликарске.