Poveruj u čudo

Prof. dr Dragan Simeunović

Koja je razlika između političara i mađioničara?

Kod političkih iluzionista isto je kao i kod mađioničara – veoma izraženo nastojanje da publika gleda u pogrešnom pravcu, a da vidi samo ono što iluzionista želi da bude viđeno, kaže u intervjuu za „Pečat“ prof. dr Dragan Simeunović, povodom svoje najnovije knjige „Politika kao umetnost iluzije“.

Čemu iluzija?
Ljudi ne samo da su skloni iluzijama nego su im one i neophodne. Svakom ljudskom biću je potrebna neka iluzija kako bi lakše podnelo nesavršenu stvarnost. Svi imamo iluzije da smo dobri, pametni ili pak da zaslužujemo da budemo voljeni i poštovani. Takođe, imamo mnoge iluzije o drugim ljudima ili pojavama. Pri tome iluzija može biti privid, ali može biti i obmana. Ako ne postoji namera da se iluzijom prevare drugi radi svoje koristi, reč je o prividu, u suprotnom se radi o obmani.
Iako svi tokom života imamo mnoštvo iluzija, one nigde nisu tako prisutne kao u politici i nigde nema toliko obmana kao u njoj. Veština građenja i održanja političkih iluzija je tolika da možemo govoriti o politici kao svojevrsnoj umetnosti iluzije.
Iluzija je tu da nas natera da verujemo da se naša politička i društvena realnost može drastično unaprediti u odnosu na postojeću i posebno u odnosu na realne mogućnosti unapređenja. Da bi se to ostvarilo, potrebna je vera, čime se iluzija, od elementa ideologije, pretvara u svojevrsnu religijsku nadgradnju. U tome iluziji pomaže to što ona uvek ima onu dozu čudesnosti koja isuviše često nedostaje realnosti. U tome je snaga njene privlačnosti. Ona budi u nama dete i njegovu potrebu za čudima i verovanjem u čuda. U politici, tome često sledi radikalna izmena našeg pogleda na svet.
Kako politika postiže svojstvo umetnosti iluzije?
Održivost svake iluzije zavisi od stepena i održivosti njene privlačnosti. Otuda privlačnost političkih ideja i političkih postupaka predstavlja jedan od najvažnijih konstruktivnih elemenata iluzije budući da svi žele (ne samo po druge već i po sebe) slobodnije, naprednije, bogatije, sigurnije, u svemu bolje društvo, i ne mogu odoleti da ne podrže ili bar da ne sprečavaju one koji najubedljivije nude put do svega toga.
Kako lepota privida uslovljava da istinitost politike naprosto ne sme da predstavlja neku prostu tačnost da ne bi ona narušila savršenost iluzije, politika se približava istinskoj umetnosti. Uopšte, po postanku, naročito po načinu konstituisanja sebe kao samoiluzije, politika jeste umetnost, ali po svojoj svrhovitosti ona to nije. Dok kod prave umetnosti njen sjaj nikad ne predstavlja nekakav prost privid i opsenu, i dok njen duh isključuje obmanu, politika se nikad do kraja ne može prihvatiti kao istinska umetnost već samo kao umetnost iluzije, jer, za razliku od prave umetnosti, ona je prepuna lažnog bleska i privida i obmane.
U politici se, kažete, „kao i u svaki drugi vid iluzionizma mora verovati kao da je u pitanju realnost, baš kao da je reč o mađioničarima i njihovim trikovima“. Kako to pojašnjavate?
Iluzija je ono što doživljavamo i vidimo kao da JESTE, iako znamo da NIJE. Razlika između mađioničara i političara je i u tome što mađioničari ne raspolažu silom koju ima politika, pa se često moramo iz straha pretvarati da verujemo u neku iluziju koju nam političari predstavljaju kao svoj uspeh iako nam je jasno da je reč o obmani. Kad je reč o iluzijama mađioničara, mi u krajnjem imamo pravo i mogućnost njihove provere, ali to ne činimo jer se oni trude da načine savršenu iluziju, dok u politici to nije slučaj. Tačnije, kad je reč o političkoj iluziji imamo samo pravo, ali ne i stvarnu mogućnost provere. Već i sama namera da se nešto u politici proveri kao istinito ili ne, može biti doživljena kao težak greh.
U kojoj meri upravo ta nemogućnost provere „drži“ političku iluziju duže u životu, ohrabruje, snaži?
Bitno svojstvo iluzije je da nije namenjena proveri i da je, baš kao i sve druge stvari koje su vezi s verom i verovanjem, teško proverljiva. Iluzionisti, naime, prave svoje iluzije tako da su ili teško proverljive ili, još češće, da je uvredljivo ili bolno proveravati valjanost iluzije. Kada bi ih pravili lako proverljivim, one bi, u sudaru sa iskustvom, brzo i trajno izgubile svoju metafizičku dimenziju, pa stoga iluzionisti pretenduju brzom dobijanju aplauza i stvaranju dugotrajne vere u svoju iluziju uglavnom na osnovu početnih impresija koje rađa svaka iluzija, a ne na osnovu provere njene validnosti. Za njih je jedino važno da ona služi cilju.
Nepoimanje privida je skoro konstantan sine qua non našeg doživljaja dobra ili sveta, jer ako bismo ga stalno pojmili, iluzija ne bi vršila svoju funkciju, zapravo, ona ne bi ni postojala kao opšta pojava.
Jedan od fenomena iluzije u politici je i iluzija elite. Gde je elita danas?
U jugoslovenskom socijalističkom društvu elitu su činili samo komunistički političari i kulturni stvaraoci. Država je podsticala proizvodnju elita velikim kulturnim projektima, počev od filmova, muzičkih i filmskih festivala, pa sve do sistematskog građenja književnih veličina sa tendencijom njihovog plasiranja u inostranstvu. Te elite su početkom 1990-ih nestale kao i duh toga vremena.
Danas elitu u Srbiji, opet, kao i svuda, čine političari, ali i novopečeni bogataši, kao i estradni svet, koji je po svojoj mentalnoj konstituciji daleko bliži prostituciji i kriminalu nego umetnosti. Kulturni stvaraoci i naučnici su skoro potpuno nestali iz sfere koja pripada eliti. S delima koja malo kog interesuju i koja se teško prodaju bez obzira da li je reč o slici, skulpturi ili knjizi, žive u nekom svom zatvorenom mikrosvetu praveći nekakva interna cehovska rangiranja koja nikog ne obavezuju na uvažavanje. Smatra se da je taj ostatak kulturne elite uglavnom sklon da ćuti, iako je bliže istini da ona zapravo ne dobija pravi prostor da nešto kaže, sem ako hoće da govori o politici. Medijski prostor namenjen istinskoj eliti popunili su sociopatološki likovi iz raznih rijaliti šoua, politički skandal majstori i bahati bogatuni. Na sve to je još nadošla globalizacija koja nudi globalne veličine i njihova dela na tacni, a ignoriše sve što je lokalnog, a pogotovu nacionalnog značaja.
Opada broj istinskih intelektualaca, onih odista velikog formata. Umesto njih imamo poplavu kvaziintelektualaca. Otuda je nepravedno kritikovati samo neke, ako ih je mnogo na svim stranama.
Ne manje pogubna po ovaj narod bila je, a čini se opstajava još – iluzija jugoslovenstva…
Danas kad više niko nije i neće, a ponegde i ne sme da bude Jugosloven, i kad je jugoslovenstvo apsolutno politički neprofitabilno (između ostalog i zato što je vladajući neoliberalizam ultimativno favorizovao političku teoriju i praksu važnosti identiteta), mnogi ga ipak kroz selektivna pozitivna sećanja još prizivaju, zapravo sanjaju jer se nisu ni probudili, što je izražena odlika ljudskog roda onda kad sanja otvorenih očiju, a pogotovo kad sanja političke snove. To je samo još jedna potvrda više da je politika u znatnoj meri jedna velika iluzija, koja nam je potrebna radi naših snova o bonum comune, ali u koju ne treba nikad do kraja poverovati. Jer lep san je kao lepa bolest – ostavlja tragove u duši, a teži da se obnovi u ime nestvarne i opasne lepote bunila koje je uvek malo realnost, a malo iluzija.
Kakav je učinak iluzije kolektivne krivice, pod čijom koprenom smo bezmalo četvrt veka?
Ako je za utehu nevoljnim i nevinim nosiocima kolektivne krivice, koji su se, bez obzira na svoj individualni politički angažman ili neangažman, kolektivno, sve sa potomcima obreli na „listi neprijatelja“, činjenica je, mada su kazne razorne i prividno večite, da one ipak nemaju apsolutno destruktivni učinak. Ako su Jevreji postali nedodirljivi, ako buržoazija opet vlada nadživevši revoluciju, ako su Nemci ponovo najveća sila Evrope, ni Srbima se u budućnosti ne mora pisati tako loše, ukoliko budu uspeli da izvuku pouke iz svog i tuđih primera, kao i da žig krivice, s vremenom, pretvore u istorijski često profitabilnu prednost žigosanih. Pri tome je neuputno pokušavati da se izvrši transfer krivice na druge. To objašnjava i veliku količinu ekstremizma na Balkanu, jer kad se potiskuje krivica, odlazi se u radikalne ideologije da bi se lakše uvećala krivica neprijatelja.
Kako u svetlu aktuelnih sukoba u Ukrajini objašnjavate iluziju rusofilstva koju ste takođe analizirali u svojoj knjizi?
Svaki mit, pa tako i mit o Rusiji u Srba, ima izvesnu dimenziju iluzije. Suština tog mita je da su Rusi, u zamenu za ljubav, uvek u obavezi da pomognu Srbima. Mit je održavalo to što su često neprijatelji Srba bili i neprijatelji Rusije, te ih je to geopolitički racionalno upućivalo jedne na druge i neretko preplitalo njihove nacionalne i političke sudbine.
Svako neispunjenje često nerealnih želja Srba i Srbije dovodilo je pak do frustracije kod njih kao plodnog tla za usvajanje negativne slike o Rusiji, što je korišćeno u partijskim i ideološkim borbama u Srbiji.
Stare slovenske poslovice ukazuju da su sloga i ljubav među braćom uvek najveći onda kada su im računi čisti. Poslovice pritom ništa ne kažu o tome kako to postići kada je neko od braće mnogo slabiji.
U jednom poglavlju govorite o uticaju političke iluzije na podaničku svest jednog naroda. Upravo u ovom kontekstu razmatrate iluziju o svemoći državnika i države… Koliko je ona zapravo beskrajna?
U politici se obogotvorenje političkih moćnika uvek postiže iluzijom. Davanje božanskog obeležja političarima nije prisutno samo u starim, već u svim vremenima. Kada je reč, na primer, o besmrtnosti vladara, u SFR Jugoslaviji su mnogi, takoreći juče, odista verovali da veliki iluzionista Tito ne može umreti.
Dok je kod umetnosti odraz božanskog tek simbolika, u politici je obogotvorenje otvorena pohlepa za beskonačnom vlašću. Ono je vidljivo i u nejasnim, dvosmislenim obećanjima koja poput božanskih proročanstva treba da podrže iluziju o nepogrešivosti političara i nesposobnosti nepolitičkog sveta da protumači njihove misli. Dvosmislenost političkih poruka kao imitacija proročanstva omogućuje da oni koji su ih izrekli nikada nisu krivi za pogrešne interpretacije. Njima, kao i bogovima uvek ostaje druga verzija „proročanstva“ kao ispravna. I iluzija o sopstvenoj, sebi datoj kao apsolutnoj slobodi kada je ona uskraćena drugima u istoj političkoj zajednici, jeste tesno povezana sa iluzijom o posebnoj nadljudskoj ili čak božanskoj misiji političara. Apsolutna sloboda za jednoga ili tek za neke, pomoću iluzije se predstavlja kao opšte pravo i dostignuće koje treba svi da slede, ali im se to pravo ne omogućuje kao izonomično, već mahom samo kao iluzorno.
Šta je trajno izvorište iluzionizma kada je reč o politici?
Politika gradi sebe kao iluziju koja mora biti ne samo prihvaćena, nego pre toga i objašnjena kao najbolja mogućnost realnosti. Po tome što istinitost politike naprosto ne sme da predstavlja neku prostu tačnost da ona ne bi narušila savršenost iluzije, politika se približava istinskoj umetnosti. Uopšte, po načinu konstituisanja sebe kao samoiluzije, politika jeste umetnost, ali po svojoj svrhovitosti ona to nije.
Kao što umetnost slikarskim delom stvara iluziju trajnosti nekog osmeha, tako i politika stvara iluziju trajnosti političkih kao duhovnih poteza u životu ljudi, ukoliko ih odredi politički značajnim. Kao i umetnosti, i politici je zapravo više stalo do iluzije nego do realnosti, ali iz sasvim drugog razloga – zato što je iluzija potpuno u njenim rukama, dok realnost nije.
Kažete da politika kao umetnost iluzije poput svake druge umetnosti menja svoje stilove i aktere-tvorce i konzumente, ali brže i češće od svih pravih umetnosti. Zašto?
Zato što istinska umetnost teži izazivanju osećanja lepog koje treba da traje, dok politička iluzija obećava najviše dobro po sve. Kako se to dobro često ne ostvaruje, traganje za opštom i večitom iluzijom o mogućem najboljem ili bar boljem životu se neminovno nastavlja tako što se jedna iluzija i njeni tvorci zamenjuju drugim, uverljivijim, koji će ponuditi novu iluziju o boljem rešenju postizanja opšteg dobra.
Brzina i učestalost zamena u politici je uslovljena i time što nijedna politička iluzija nema i ne može imati obim opšteg kao totalnog društvenog važenja. Uvek postoji neko ko ne prihvata ponuđenu iluziju što se od vlasti proglašava za zlo, već iz razloga što je njena iluzija proklamovana kao najveće dobro.
Međutim, svako zlo, kao i dobro, ima svojstvo širenja uticajem iz individualnog epicentra u formi koncentričnih krugova. Kamen kritičke neverice individuuma koji dovoljno snažno i glasno udari u blistavu površinu političke iluzije stvara socijalne krugove sumnji koji, utvrđujući pravo na sumnju, rađaju svoje, sve šire krugove neprihvatanja iluzije što na kraju dovodi do njenog odbacivanja.
Bitan problem politike kao umetnosti iluzije po Vama je stepen njene idejnosti…
Ukoliko je iluzija više bezidejna, utoliko je više obmana. Tek idejnost omogućuje privid kao oblik egzistiranja iluzije. Ovde se vidi koliko je važna isprepletenost iluzije i stvarnosti, kao i lažnog i istinitog. U onoj meri u kojoj osnovna politička ideja kojom je iluzija prožeta postane realnost, iluzija prestaje da postoji. To, razume se, može biti dobro za društvo, ali najčešće nije i za političare, kojima su iluzije po mnogo čemu važnije od pretvaranja obećanja u stvarnost. Naime, nestanak jedne iluzije uvek donosi i zahtev za novom, i mada jednu iluziju može pronositi više političkih generacija, svaku novu iluziju obično nose novi ljudi. Otuda toliko neispunjavanja ideala u političkoj istoriji civilizacije, ne kao izraza nesposobnosti političkih delatnika, već kao izraza njihovog straha od svoje istrošenosti koja im sledi usled neimanja iluzije u kojoj im je namenjena glavna uloga.
Mnogo puta narodu obećano blagostanje, sloboda, mir, pravda i svaka druga sreća izostajali su neretko više zbog nemanja karaktera onih koji su vladali u ime mnogoobećavajućih projekata, a manje zbog nedostatne spojivosti iluzije (kojom su legitimisali ili pravdali svoje vladanje) s realnošću.
Moć, sila i nasilje su oslonci političke iluzije. Usuđujete li se da provirite u budućnost i date prognozu o ovom pitanju?
Kada u narodu, vera u one političke iluzije koje propovedaju i šire vladajući počne da slabi, oni posežu za silom, čineći nasilje kako bi pokazali svoju moć i tako zadržali vlast. Tada na delu imamo „privid privida“ jer se uplašene mase pretvaraju da veruju u iluziju o vrednosti vladajućih, iako je ona već posve istrošena. U takvoj situaciji, umesto snagom iluzije, vlast opstaje snagom materijalne sile. Kad je reč o budućnosti, teško je poverovati da će se išta značajnije promeniti na ovom planu jer je volja za moć najveća od svih vrsta pohlepe.
U kojoj su vezi demokratija i sloboda?
Generalno, smatra se da je danas čovek onoliko politički slobodno biće koliko mu to njegov režim dozvoljava, iako bi trebalo da mu to omogućuje. U privatnom životu, i dalje, pored formalnih granica slobode egzistiraju i realno-civilizacijske, a ukoliko bi se pokušao realno odrediti stepen slobode kao generalno ljudsko civilizacijsko postignuće, došlo bi se do toga da se kao granica svačije slobode, i u rečima i na delu, širom sveta, najčešće uzima granica tuđe slobode. Razum i tolerancija su nas, kao vrstu, podučili da bi naša sloboda trebalo da seže samo do granice nenarušavanja slobode drugog. Sve drugo je samo iluzija slobode.