Поверуј у чудо

Проф. др Драган Симеуновић

Која је разлика између политичара и мађионичара?

Kод политичких илузиониста исто је као и код мађионичара – веома изражено настојање да публика гледа у погрешном правцу, а да види само оно што илузиониста жели да буде виђено, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Драган Симеуновић, поводом своје најновије књиге „Политика као уметност илузије“.

Чему илузија?
Људи не само да су склони илузијама него су им оне и неопходне. Сваком људском бићу је потребна нека илузија како би лакше поднело несавршену стварност. Сви имамо илузије да смо добри, паметни или пак да заслужујемо да будемо вољени и поштовани. Такође, имамо многе илузије о другим људима или појавама. При томе илузија може бити привид, али може бити и обмана. Ако не постоји намера да се илузијом преваре други ради своје користи, реч је о привиду, у супротном се ради о обмани.
Иако сви током живота имамо мноштво илузија, оне нигде нису тако присутне као у политици и нигде нема толико обмана као у њој. Вештина грађења и одржања политичких илузија је толика да можемо говорити о политици као својеврсној уметности илузије.
Илузија је ту да нас натера да верујемо да се наша политичка и друштвена реалност може драстично унапредити у односу на постојећу и посебно у односу на реалне могућности унапређења. Да би се то остварило, потребна је вера, чиме се илузија, од елемента идеологије, претвара у својеврсну религијску надградњу. У томе илузији помаже то што она увек има ону дозу чудесности која исувише често недостаје реалности. У томе је снага њене привлачности. Она буди у нама дете и његову потребу за чудима и веровањем у чуда. У политици, томе често следи радикална измена нашег погледа на свет.
Како политика постиже својство уметности илузије?
Одрживост сваке илузије зависи од степена и одрживости њене привлачности. Отуда привлачност политичких идеја и политичких поступака представља један од најважнијих конструктивних елемената илузије будући да сви желе (не само по друге већ и по себе) слободније, напредније, богатије, сигурније, у свему боље друштво, и не могу одолети да не подрже или бар да не спречавају оне који најубедљивије нуде пут до свега тога.
Како лепота привида условљава да истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност да не би она нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Уопште, по постанку, нарочито по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није. Док код праве уметности њен сјај никад не представља некакав прост привид и опсену, и док њен дух искључује обману, политика се никад до краја не може прихватити као истинска уметност већ само као уметност илузије, јер, за разлику од праве уметности, она је препуна лажног блеска и привида и обмане.
У политици се, кажете, „као и у сваки други вид илузионизма мора веровати као да је у питању реалност, баш као да је реч о мађионичарима и њиховим триковима“. Како то појашњавате?
Илузија је оно што доживљавамо и видимо као да ЈЕСТЕ, иако знамо да НИЈЕ. Разлика између мађионичара и политичара је и у томе што мађионичари не располажу силом коју има политика, па се често морамо из страха претварати да верујемо у неку илузију коју нам политичари представљају као свој успех иако нам је јасно да је реч о обмани. Кад је реч о илузијама мађионичара, ми у крајњем имамо право и могућност њихове провере, али то не чинимо јер се они труде да начине савршену илузију, док у политици то није случај. Тачније, кад је реч о политичкој илузији имамо само право, али не и стварну могућност провере. Већ и сама намера да се нешто у политици провери као истинито или не, може бити доживљена као тежак грех.
У којој мери управо та немогућност провере „држи“ политичку илузију дуже у животу, охрабрује, снажи?
Битно својство илузије је да није намењена провери и да је, баш као и све друге ствари које су вези с вером и веровањем, тешко проверљива. Илузионисти, наиме, праве своје илузије тако да су или тешко проверљиве или, још чешће, да је увредљиво или болно проверавати ваљаност илузије. Када би их правили лако проверљивим, оне би, у судару са искуством, брзо и трајно изгубиле своју метафизичку димензију, па стога илузионисти претендују брзом добијању аплауза и стварању дуготрајне вере у своју илузију углавном на основу почетних импресија које рађа свака илузија, а не на основу провере њене валидности. За њих је једино важно да она служи циљу.
Непоимање привида је скоро константан sine qua non нашег доживљаја добра или света, јер ако бисмо га стално појмили, илузија не би вршила своју функцију, заправо, она не би ни постојала као општа појава.
Један од феномена илузије у политици је и илузија елите. Где је елита данас?
У југословенском социјалистичком друштву елиту су чинили само комунистички политичари и културни ствараоци. Држава је подстицала производњу елита великим културним пројектима, почев од филмова, музичких и филмских фестивала, па све до систематског грађења књижевних величина са тенденцијом њиховог пласирања у иностранству. Те елите су почетком 1990-их нестале као и дух тога времена.
Данас елиту у Србији, опет, као и свуда, чине политичари, али и новопечени богаташи, као и естрадни свет, који је по својој менталној конституцији далеко ближи проституцији и криминалу него уметности. Културни ствараоци и научници су скоро потпуно нестали из сфере која припада елити. С делима која мало ког интересују и која се тешко продају без обзира да ли је реч о слици, скулптури или књизи, живе у неком свом затвореном микросвету правећи некаква интерна цеховска рангирања која никог не обавезују на уважавање. Сматра се да је тај остатак културне елите углавном склон да ћути, иако је ближе истини да она заправо не добија прави простор да нешто каже, сем ако хоће да говори о политици. Медијски простор намењен истинској елити попунили су социопатолошки ликови из разних ријалити шоуа, политички скандал мајстори и бахати богатуни. На све то је још надошла глобализација која нуди глобалне величине и њихова дела на тацни, а игнорише све што је локалног, а поготову националног значаја.
Опада број истинских интелектуалаца, оних одиста великог формата. Уместо њих имамо поплаву квазиинтелектуалаца. Отуда је неправедно критиковати само неке, ако их је много на свим странама.
Не мање погубна по овај народ била је, а чини се опстајава још – илузија југословенства…
Данас кад више нико није и неће, а понегде и не сме да буде Југословен, и кад је југословенство апсолутно политички непрофитабилно (између осталог и зато што је владајући неолиберализам ултимативно фаворизовао политичку теорију и праксу важности идентитета), многи га ипак кроз селективна позитивна сећања још призивају, заправо сањају јер се нису ни пробудили, што је изражена одлика људског рода онда кад сања отворених очију, а поготово кад сања политичке снове. То је само још једна потврда више да је политика у знатној мери једна велика илузија, која нам је потребна ради наших снова о bonum comune, али у коју не треба никад до краја поверовати. Јер леп сан је као лепа болест – оставља трагове у души, а тежи да се обнови у име нестварне и опасне лепоте бунила које је увек мало реалност, а мало илузија.
Какав је учинак илузије колективне кривице, под чијом копреном смо безмало четврт века?
Ако је за утеху невољним и невиним носиоцима колективне кривице, који су се, без обзира на свој индивидуални политички ангажман или неангажман, колективно, све са потомцима обрели на „листи непријатеља“, чињеница је, мада су казне разорне и привидно вечите, да оне ипак немају апсолутно деструктивни учинак. Ако су Јевреји постали недодирљиви, ако буржоазија опет влада надживевши револуцију, ако су Немци поново највећа сила Европе, ни Србима се у будућности не мора писати тако лоше, уколико буду успели да извуку поуке из свог и туђих примера, као и да жиг кривице, с временом, претворе у историјски често профитабилну предност жигосаних. При томе је неупутно покушавати да се изврши трансфер кривице на друге. То објашњава и велику количину екстремизма на Балкану, јер кад се потискује кривица, одлази се у радикалне идеологије да би се лакше увећала кривица непријатеља.
Како у светлу актуелних сукоба у Украјини објашњавате илузију русофилства коју сте такође анализирали у својој књизи?
Сваки мит, па тако и мит о Русији у Срба, има извесну димензију илузије. Суштина тог мита је да су Руси, у замену за љубав, увек у обавези да помогну Србима. Мит је одржавало то што су често непријатељи Срба били и непријатељи Русије, те их је то геополитички рационално упућивало једне на друге и неретко преплитало њихове националне и политичке судбине.
Свако неиспуњење често нереалних жеља Срба и Србије доводило је пак до фрустрације код њих као плодног тла за усвајање негативне слике о Русији, што је коришћено у партијским и идеолошким борбама у Србији.
Старе словенске пословице указују да су слога и љубав међу браћом увек највећи онда када су им рачуни чисти. Пословице притом ништа не кажу о томе како то постићи када је неко од браће много слабији.
У једном поглављу говорите о утицају политичке илузије на поданичку свест једног народа. Управо у овом контексту разматрате илузију о свемоћи државника и државе… Колико је она заправо бескрајна?
У политици се обоготворење политичких моћника увек постиже илузијом. Давање божанског обележја политичарима није присутно само у старим, већ у свим временима. Када је реч, на пример, о бесмртности владара, у СФР Југославији су многи, такорећи јуче, одиста веровали да велики илузиониста Тито не може умрети.
Док је код уметности одраз божанског тек симболика, у политици је обоготворење отворена похлепа за бесконачном влашћу. Оно је видљиво и у нејасним, двосмисленим обећањима која попут божанских пророчанства треба да подрже илузију о непогрешивости политичара и неспособности неполитичког света да протумачи њихове мисли. Двосмисленост политичких порука као имитација пророчанства омогућује да они који су их изрекли никада нису криви за погрешне интерпретације. Њима, као и боговима увек остаје друга верзија „пророчанства“ као исправна. И илузија о сопственој, себи датој као апсолутној слободи када је она ускраћена другима у истој политичкој заједници, јесте тесно повезана са илузијом о посебној надљудској или чак божанској мисији политичара. Апсолутна слобода за једнога или тек за неке, помоћу илузије се представља као опште право и достигнуће које треба сви да следе, али им се то право не омогућује као изономично, већ махом само као илузорно.
Шта је трајно извориште илузионизма када је реч о политици?
Политика гради себе као илузију која мора бити не само прихваћена, него пре тога и објашњена као најбоља могућност реалности. По томе што истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност да она не би нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Уопште, по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није.
Као што уметност сликарским делом ствара илузију трајности неког осмеха, тако и политика ствара илузију трајности политичких као духовних потеза у животу људи, уколико их одреди политички значајним. Као и уметности, и политици је заправо више стало до илузије него до реалности, али из сасвим другог разлога – зато што је илузија потпуно у њеним рукама, док реалност није.
Кажете да политика као уметност илузије попут сваке друге уметности мења своје стилове и актере-творце и конзументе, али брже и чешће од свих правих уметности. Зашто?
Зато што истинска уметност тежи изазивању осећања лепог које треба да траје, док политичка илузија обећава највише добро по све. Како се то добро често не остварује, трагање за општом и вечитом илузијом о могућем најбољем или бар бољем животу се неминовно наставља тако што се једна илузија и њени творци замењују другим, уверљивијим, који ће понудити нову илузију о бољем решењу постизања општег добра.
Брзина и учесталост замена у политици је условљена и тиме што ниједна политичка илузија нема и не може имати обим општег као тоталног друштвеног важења. Увек постоји неко ко не прихвата понуђену илузију што се од власти проглашава за зло, већ из разлога што је њена илузија прокламована као највеће добро.
Међутим, свако зло, као и добро, има својство ширења утицајем из индивидуалног епицентра у форми концентричних кругова. Камен критичке неверице индивидуума који довољно снажно и гласно удари у блиставу површину политичке илузије ствара социјалне кругове сумњи који, утврђујући право на сумњу, рађају своје, све шире кругове неприхватања илузије што на крају доводи до њеног одбацивања.
Битан проблем политике као уметности илузије по Вама је степен њене идејности…
Уколико је илузија више безидејна, утолико је више обмана. Тек идејност омогућује привид као облик егзистирања илузије. Овде се види колико је важна испреплетеност илузије и стварности, као и лажног и истинитог. У оној мери у којој основна политичка идеја којом је илузија прожета постане реалност, илузија престаје да постоји. То, разуме се, може бити добро за друштво, али најчешће није и за политичаре, којима су илузије по много чему важније од претварања обећања у стварност. Наиме, нестанак једне илузије увек доноси и захтев за новом, и мада једну илузију може проносити више политичких генерација, сваку нову илузију обично носе нови људи. Отуда толико неиспуњавања идеала у политичкој историји цивилизације, не као израза неспособности политичких делатника, већ као израза њиховог страха од своје истрошености која им следи услед неимања илузије у којој им је намењена главна улога.
Много пута народу обећано благостање, слобода, мир, правда и свака друга срећа изостајали су неретко више због немања карактера оних који су владали у име многообећавајућих пројеката, а мање због недостатне спојивости илузије (којом су легитимисали или правдали своје владање) с реалношћу.
Моћ, сила и насиље су ослонци политичке илузије. Усуђујете ли се да провирите у будућност и дате прогнозу о овом питању?
Када у народу, вера у оне политичке илузије које проповедају и шире владајући почне да слаби, они посежу за силом, чинећи насиље како би показали своју моћ и тако задржали власт. Тада на делу имамо „привид привида“ јер се уплашене масе претварају да верују у илузију о вредности владајућих, иако је она већ посве истрошена. У таквој ситуацији, уместо снагом илузије, власт опстаје снагом материјалне силе. Кад је реч о будућности, тешко је поверовати да ће се ишта значајније променити на овом плану јер је воља за моћ највећа од свих врста похлепе.
У којој су вези демократија и слобода?
Генерално, сматра се да је данас човек онолико политички слободно биће колико му то његов режим дозвољава, иако би требало да му то омогућује. У приватном животу, и даље, поред формалних граница слободе егзистирају и реално-цивилизацијске, а уколико би се покушао реално одредити степен слободе као генерално људско цивилизацијско постигнуће, дошло би се до тога да се као граница свачије слободе, и у речима и на делу, широм света, најчешће узима граница туђе слободе. Разум и толеранција су нас, као врсту, подучили да би наша слобода требало да сеже само до границе ненарушавања слободе другог. Све друго је само илузија слободе.