О терору над сремским селима – истина без идеолошке историографије

Јована Тривуновић
кустос-историчар Музеја Срема

Ове године биће обележено осам деценија од злочина који су немачки окупатори, крајем новембра 1943, извршили у цркви фрушкогорског села Лежимир, где су, уз знак одмазде, зверски убили око сто људи. Усташе и Немци су починили страшна злодела у многим селима у Срему

Mнога сремска села, попут Лежимира, била су, у Другом светском рату, жртве геноцидног насиља снага Независне Државе Хрватске (НДХ) и немачких окупатора. Прошле године обележено је 80 година од злогласне „Акције Виктора Томића“, тј. хапшења Срба у Шиду коју су извеле усташке снаге под командом Виктора Томића. Тада је ухапшен и чувени сликар Сава Шумановић, ког су усташки џелати потом убили. „Печат“ је о томе објавио разговор са Стевом Лапчевићем (бројеви 730 и 731), истраживачем тог трагичног времена. Овом тематиком бави се и Јована Тривуновић, кустос-историчар Музеја Срема у Сремској Митровици – заједно с Лапчевићем, приредила је лане Споменицу жртава Другог светског рата у Сремској Митровици коју је, у послератним годинама, написао Јован Удицки. С њом смо разговарали о страдању сремских Срба.

Пре него што се усредсредимо на ратне теме, реците нам како би се у најкраћим цртама могло скицирати ко је био сремски сељак уочи рата?
Сремски сељак био је за данашње услове ситнопоседник. Највише их је имало око тридесетак јутара земље, што за данашње услове није много. Више земље на селима имали су чиновници, адвокати, представници интелектуалне елите који су је куповали или наслеђивали. На тим имањима радили су сељаци, беземљаши или они чији су поседи били врло мали. Дакле, у питању је становништво које је најчешће сиромашно, с надом да ће можда постати нижи средњи сталеж. То становништво је живело у граничарским задругама које су крајем 19. века почеле да се распадају.
Ова чињеница је у извесној мери утицала на развој занатства, па су бројни житељи сремских села подршку тражили од различитих друштава, међу којима се посебно истицао „Привредник“. То друштво је слало сеоски подмладак на занате и после им помагало да пронађу посао или да заснују свој. Ондашње становништво на селима имало је све, али није имало новца. Само је себи спремало храну, неретко и гардеробу, али је тешко могло да штеди. Ни Сремска Митровица није била нарочито урбанизована. Била је знатно мања него данас, с прашњавим друмовима који су дотеривани тек након Другог светског рата.
Какве је промене донео две деценије дуги живот у Краљевини Југославији?
Две деценије живота у Краљевини Југославији најавиле су промене. Најпре је Митровица градила бетонски кеј, утврђивала насип на Сави после неколико поплава, уређивала канале, улице, тргове, претварала је некадашње остатке војних зграда у цивилне. Села су за њом каскала, па су готово једина улагања била у зграде месних самоуправа и школа. У таквим околностима, не драстично различитим од оних из ере Великог рата, сремска села су дочекала почетак Другог светског рата.
Каква је била ситуација с међунационалним односима? У градовима су манифестације међунационалне нетрпељивости – посебно између Срба и Хрвата – знале да поприме и насилни ток. А како је било у селима?
Срби су у највише сремских села били готово апсолутна већина. На подручју Сремске Митровице једино су Гргуревци и Чалма имали значајнији проценат немачког становништва. У неколико иришких села присутнији су били Мађари, у Инђији је такође било нешто више Немаца, у Старој Пазови Словака, док је присуство хрватског живља био наглашенији у појединим шидским селима, као што су рецимо Кукујевци. Та су села током рата попуњавале немачке и хрватске војне јединице, па тако имамо случај „Хипополиције“ из Руме коју је водио Антон Бауер, која је починила страшне злочине, док рецимо Кукујевци дају немало усташа и домобрана.
Сасвим логично, тамо где су Срби били већина међунационалних трвења није било, или су сведена на минимум. Тамо где су били присутни Немци, где је радио „Културбунд“ све до самог рата није било значајнијих спорова, пошто се Немци нису много ни експонирали. Другачије је било у градовима, где је омладина преузимала ову организацију и окретала је ка националсоцијализму. У селима су оне дуго биле под контролом старијих житеља, па су и ове идеје спорије продирале у немачке организације.
Што се тиче Хрвата, проблема је било у оним крајевима који су ушли у састав Бановине Хрватске. На подручју данашње Републике Србије, то је Шид. У шидским селима било је током 1940. неколико значајнијих инцидената изазваних митинзима на којима је ХСС претио Србима осветом за „недела“ која су тобоже чинили Хрватима. Ти сукоби преливали су се и на крајеве који су остали у Дунавској бановини, тако да је уочи рата неретко долазило до политичких инцидената, чији су актери били национални прваци с обе стране.

По слому Краљевине Југославије највећи део Срема припао је Независној Држави Хрватској. Како је ова држава успостављала своју власт у Срему? Да ли је прогон по почетку окупације, карактеристичан за градске средине, био присутан и на селу?
Ваша констатација је делимично тачна. Можемо слободно рећи да је читав Срем припао НДХ. Поједини његови делови, као Инђија и Стара Пазова, постаће део Велике жупе „Вука“ тек у септембру, управо захваљујући чињеници да је тамо био присутан значајан немачки и словачки елемент. Било како било, власт је свуда преузимана по истом принципу: пратећи слом војске на фронту, политичке вође Хрвата и Немаца у градовима, а ту се ради о малим групама, о „елитама“, по унапред припремљеном сценарију контактирале су са својим надређеним, који су им потом „поверавали“ право да стварају нову управу. Хрвати су се обраћали Загребу, па је тако власт у Митровици образовао адвокат др Петар Гвоздић са сарадницима, у Руми споменути Антун Бауер и др Марко Ламешић, такође адвокат, у Шиду Живан Кувеждић, један од најважнијих лидера ХСС-а у Срему, потоњи министар без портфеља у Павелићевим владама и директни повереник Завода за колонизацију, који је не само насељавао Хрвате из пасивних крајева у Срем већ је био задужен и за пљачкање црквене и имовине уопште. Свима њима „право“ да формирају власт давао је најпре Кватерник, да би га после Павелић потврђивао.
Ова власт се спорије ширила на села – поједина села све до касне јесени нису ни видела ни чула усташе. Такав је рецимо био случај са Шишатовцем код Сремске Митровице, на чије ће чело доћи локални Немац, извесни Дитрих, некадашњи економ на имању манастира Шишатовца, који ће после пљачкати манастирску имовину. Сходно тој чињеници и терор је почео нешто касније у односу на град, али када се коло завртело, није стало, па је тако и биланс страдања знатно тежи него унутар градова. У почетку су прогањани бивши политички активисти, да би се касније тај прогон, с појавом партизана, пренео на целокупно сеоско становништво.
Како је сремско село реаговало на установљење усташке државе?
На самом почетку окупације било је релативно мирно. Добро се разумело да је краљевска југословенска војска изгубила битку и да је дошло „ново време“. Нове власти су на селима функционисале у највећој мери само формално. У школама или зградама месне самоуправе постојала је покоја канцеларија и ништа више. Тамо где су се појавили партизани, према хрватским документима, ефективне власти окупатора и његових слугу није ни било, па су већ у лето 1942. шефови већине тих канцеларија на простору којим је оперисао Фрушкогорски одред, Подунавски одред и Босутска чета пребачени у градове: Митровицу, Руму и Шид.
Присутнији су органи нових власти били у местима у којима су Немци имали значајнијег удела. Тако рецимо у Чалми и Гргуревцима они и формално и суштински врше ефективну власт. Но ту се заправо ради о домицилном становништву, о људима који су у тим селима рођени и ту су живели, нису у њих долазили са стране. Слично је било у већ споменутим Кукујевцима, у Гибарцу и Хртковцима.

Репресија је изазивала отпор, који је водио даљој спирали репресије и злочина. Можете ли нам укратко приказати квантитативне податке о страдању сремских села у овом периоду?
Овде сте само делимично у праву. Срем је занимљиво подручје по томе што је, сада ћу можда изрећи једну јерес, отпор био изазван не самом репресијом већ нападом Немаца на СССР. То не значи да репресалија није било, али немамо јасно узрочно-последичну везу. Наиме, најраније жртве новог апарата били су национални радници: добровољци Великог рата, политичари, чланови соколских друштва, четници, свештеници и други. Њих су Хрвати „почистили“ већ у априлу и мају 1941. Жестина притиска је била толика да је становништво било у шоку. Они који ће касније подићи устанак за то време су се држали крајње пасивно и ова страдања нису била покретач њихове акције, као што то у суштини није био ни пораз Краљевине Југославије у рату с Немачком.
Комунисти се у почетку држе пасивно?
Да, и Митровица је за то добар пример. Они су се несметано шетали по граду, а остало је забележено да је организован један бокс меч на којем су учествовали усташе из Јанка Пусте и комунистички активисти. Да не будем погрешно схваћена, не мислим да се ту радило о пријатељском мечу, већ је суштина у томе да партијски омладинци нису били изложени терору. А Митровица је била мало место, свако је сваког знао, посебно ако је био политички активан.
Тај период од неколико месеци вакуума добро је дошао иначе малобројним члановима СКОЈ-а и КПЈ да пораде на сопственој организацији, па су се брже-боље, чим је стигла директива из Београда, повукли најпре на Фрушку гору, одакле су после управљали устанком. Према томе, репресалија јесте било, али оне нису биле директан окидач отпора.
Какав је био биланс репресије?
Од укупног броја убијених Сремаца и Сремица, а та бројка према подацима Архива Војводине иде до 42.000, готово две трећине је убијено у селима, следећи предратну структуру становништва, али и његово померање из градова у села, где се сматрало да ће се лакше наћи заштита. Гледано по годинама, највећа страдања села Срема претрпела су током 1942, у време акције Виктора Томића, док су поједина села, она која су се налазила у зони ратних дејстава, знатније страдала и 1943. Један од најдрастичнијих примера страдања у тој години је случај села Лежимира, док је у 1944. најтеже страдање задесило села Босут и Сремску Рачу, у која је провалила СС „Ханџар“ дивизија и за два дана убила готово 400 људи.
Уопште узев, можемо рећи да су најтеже прошла села на Фрушкој гори, уз данашњу границу с Босном и Херцеговином, као и села, уз Саву, у Доњем Срему која су тада припадала Руми, а данас се налазе у саставу Пећинаца. Та су села значајно страдала и током Великог рата, јер су и онда, као и током НДХ, била не само у зони дејстава већ и транзитна подручја, па отуда под посебном присмотром.

Ко су били виновници, а ко страдалници?
У послератној литератури најчешће се говори о „Немцима“ као о виновницима, но статистика показује да су егзекутори у највећем проценту били заправо Хрвати, било да је реч о усташама, било да је реч о домобранима или жандармерији-редарству. Уколико изузмемо рад „Хипополиције“ из Руме, Немци се као ликвидатори проналазе само спорадично. Најтежи облик немачке одмазде је онај из јуна 1942. у Гргуревцима, али и ту видимо да домаће Швабе имају споредну улогу у односу на посебне одреде убица који су дошли из Митровице, а у њу из правца Вуковара. Иста је ситуација и с Лежимиром, Јарком, Мартинцима, уопште са свим селима у која су Немци улазили само уколико су то потребе нарочито налагале.
По договору који је Јакоб Еликер, велики жупан „Вуке“ имао с Артуковићем, Срем је у суштини био препуштен Хрватима. Отуда и Хрвати као егзекутори. Неправедно је то што су након рата Немци платили цех и за оно што нису чинили. Чини ми се да су у томе нове власти покушале да пронађу неку врсту средњег решења, јер се постављало питање да ли би живот с Хрватима био могућ након потенцијалне српске освете. Немци су ту готово потурени као жртвено јагње.
Највише су страдали Срби и Роми, јер је Јевреја изван градова било занемарљиво мало. Срби су обично били евидентирани, о чему сведоче и бројни „Кажњенички листови“ које чувамо и ми у Музеју Срема, док су Роми купљени у рацијама. Срби су у највећој мери убијани у Митровици и другим градовима или на кућном прагу, ако већ нису били с пушком у рукама, док су Роми у таласима отпремани у логоре, највише у Јасеновац, и тамо убијани.
Фрушка гора је била једно од средишњих места отпора. Колико је особа страдало у борбама, а колико у терору цивилног становништва?
Фрушка гора се наместила као „идеално“ место за партизане. Једина планина у равници, нудила је какву-такву могућност деловања, али је и то све било слабо, без значајнијег одјека. Јер суштински говорећи, „слободна територија“ која је у Срему постојала била је то, макар када се ради о Фрушкој гори, само на папиру – онолико колико је то одговарало Немцима. Партизанске трупе нису биле способне да зауставе пролаз немачке технике кроз Фрушку гору, већ су се пред колонама склањале, а операција „Боровски“ из 1942. указује на то да нису имали могућност ни да се одупру налету већег броја пешадинаца.
Наруку партизанима није ишло ни то што су два важна села која из правца Митровице воде у планину била „немачка“: Чалма и Гргуревци. На тај начин једина могућност коју су партизани имали била је да се крећу ка северу, али тамо су биле две значајне препреке: Дунав као природна граница Срема иза које почиње Нови Сад и мађарска окупациона управа, односно Петроварадин који је сматран „границом Хрватске“, у којем је притисак хрватског живља био израженији. Такве околности условљавале су велика страдања и истискивање партизана, што се неретко представља као смишљено и организовано кретање ка Босни и Херцеговини. Срем просто није био подручје у којем сте могли „лако“ да ратујете и то се осетило.
Што се тиче бројки, истраживање које вршим још није приведено крају, али се са сигурношћу може рећи да је у борбама погинуло знатно мање људи. Примера ради, у случају споменутог Лежимира, који је изгубио више од 500 становника, до 100 је погинуло у борбама, све остало су жртве терора, одмазде Виктора Томића. Слично је и у Дивошу, митровичком селу које је било јако партизанско упориште. Готово две трећине страдалих у селима као што су Мартинци, Кузмин, Велики Радинци били су ненаоружани људи. Тако је и са Шашинцима и Јарком који се налазе уз Саву. Њима је река била препрека за боље војно организовање, а како су близу Руме и удаљени од Фрушке горе, били су принуђени на спорадичне акције и скривање по атарима.
Број људи који је одлазио у партизане у фрушкогорским селима, иако се касније друкчије представљало, није био велик. Разлог томе лежи у чињеници што ни КПЈ овде није имала нарочити утицај. И онда када су узимали пушку, фрушкогорски сељаци су то радили из нужде, када није било другачијег решења. Докле год се могло, они су настојали да се држе по страни, да буду мирни, како би избегли репресалије.
Ако бисмо се строго држали статистике, за рецимо 1942, којом смо се ми у Музеју Срема прошле године посебно бавили, укупан број лица која су изгубила живот тада у митровачким селима, не рачунајући Мачву која се налазила ван оквира НДХ, износи 1.832. Када говоримо о структури жртава, а она нам је важна да бисмо могли прецизно одговорити да ли су више страдали цивили или људи под оружјем, примера ради, село Босут имало је у 1942. години 229 жртава и оне су директна последица географије и етничке структуре. Ликвидације су биле неселективне, што показује податак да је убијено 114 мушкараца и 115 жена, дакле нема речи о томе да су убијани „људи под оружјем“,
У литератури која се бави отпором руралних заједница страном завојевачу углавном се спомиње и пасивни отпор – типична стратегија преживљавања најслабијих. Она се делимично састоји и у ускраћивању ресурса нападачима. У јулу 1942. попаљене су њиве под житом. Уследила је акција Виктора Томића која је једно од најсуровијих злодела против Сремаца. Можете ли нам рећи нешто више о економском терету усташког режима у Срему?
Од почетка окупације Хрвати и Немци су тражили да се део рода са ораница шаље за потребе војске. Заправо, све су сакупљали Хрвати, па је то после дељено у складу с омером који су између себе утврдили Немци и усташка власт. Тежина намета угрозила је економски опстанак. Мањак излазака у атаре и пљачка коју су окупационе власти по селима спроводиле условили су и опадање сточног фонда, па су тако крај рата сремачка села дочекала не само попаљена, разорена, с редукованим бројем становника већ и са знатно смањеним бројем грла стоке.
Но да се вратимо на Други светски рат. Све то није много одговарало усташкој власти којој је Срем био најважнија житница и отуда драгоцен. Невоља по Хрвате је била у томе што је највећи део Срема показао мањак одушевљења када му је саопштавано да треба да храни ону војску чија је идеја била да истреби своје хранитеље. У почетку, род, највише жито и кукуруз, крили су се, сељаци су онеспособљавали оно мало машина што су имали (или су то тамо, где сељаци нису показали вољу да сами учине, за њих чинили партизани) да би на крају у лето 1942. почели с паљењем поља. То је била кап која је прелила чашу и на то је Загреб реаговао преко Виктора Томића.

Ове године навршава се 80. годишњица злочина у Лежимиру. Шта се догодило у овом селу у јесен 1943. године? Какав је био распоред снага партизанских одреда, немачких окупатора, снага НДХ и снага руских колабораната и како је напослетку дошло до одмазде?
Страдање цивилног становништва Лежимира у 1943. почело је већ у октобру, када је у ово село стигла Прва козачка коњичка дивизија састављена од немачких савезника, Андреја Шкура и Хелмута фон Панвица. Дакле то нису јединице РЗК, већ козачки одреди који су у Срем стигли с Истока, са циљем заштите пруга од партизана који су на њима изводили диверзантске акције. Током вишенедељног боравка козака у селу, Лежимир је био пљачкан, а његови житељи убијани, ко из ватреног оружја, ко ножем.
Пошто су се крајем октобра преместили Козаци, у Лежимир, из Семберије, долази Прва војвођанска бригада. Она је тада појачала слабе партизанске одреде, који су, након што је током 1942. прошла офанзива групе „Боровски“ и касније партизани Срема отишли за Босну, остали усамљени и са значајно смањеном борбеном ефективности.
Како би показала да је стигла, бригада је напала немачку посаду у Гргуревцима, али је била принуђена на повлачење. Наређен је покрет ка Лежимиру, што је код Немаца и усташа испровоцирало покрет ка селу. Како је Лежимир био прилично испражњен од млађих мушкараца, у зору 26. новембра, на дан Светог Јована Златоустог, тенкови и немачко-хрватски пешадинци релативно су лако ушли у село, палећи га при томе.
Шта је потом уследило?
До краја дана село је било у потпуној блокади. Затворено је са свих страна тенковима, којих је по казивању сведока и каснијим службеним забелешкама било 30, па су већ од ране зоре Немци и Хрвати почели да позивају мештане који су у њему остали да се сабирају у центар, крај Храма Светог Георгија.
Повећи број мештана је дошао до Храма, након чега су почела премлаћивања и затварање. У неколико наврата већа група људи је уведена у Цркву и ту затворена. Затворени мештани остали су у Храму током ноћи 26–27. новембра и до јутра су певали духовне песме, тако да је све више личило на прославу каквог великог празника, Божића или Васкрса, а не на околности које су наговештавале страшан расплет.
Наредног јутра, 27. новембра, пре злочина, немачко-хрватске трупе обесиле су испред храма извесну Марију, мештанку, као знак да демонски пир може да отпочне. Тек касније се сазнало да је одлука о ликвидацији донета у ноћи 26. на 27. новембар, те да се до тада промишљало да се највећи број ухваћених пусти кућама.
Један број Лежимираца убијен је рафалским мецима унутар цркве, а други део је изведен у црквену порту и тамо у неколико таласа постављан испред зидина светиње и убијан. Једном броју заробљених наређено је да легну на земљу и пуцано им је у леђа. Међу жртвама било је и доста деце, нека су била израњавана на више места. Стенограмске белешке откривају и случај детета, чије име није забележено које се спасло захваљујући чињеници да га је један мештанин у тренутку стрељања закрилио, пао преко њега и тако га и мртав заштитио од зидина минираног торња. Већ наредног дана, 28. новембра, почело се с вађењем тела испод рушевина. Измучени мученици воловским запрегама изношени су на Велику градину где је сеоско гробље.
На крају, прегледањем Споменице жртава Другог светског рата у Сремској Митровици и других радова у чијем сте настанку учествовали стиче се утисак да и у архивској грађи и у објављеним радовима има небројано података релевантних за изучавање геноцида над Србима, али и уопште окупационих режима. У ком правцу се крећу истраживања страдања у Срему, посебно у контексту квантификације ових догађаја?
Споменица је заправо само мали покушај да се поново проговори о геноциду који су Хрвати током Другог светског рата спровели над Србима Срема. Прошле године изашле су и две монографије о две значајне личности из међуратне историје Сремске Митровице – др Лазару Рашовићу, адвокату и председнику митровачке општине, и Јовану Удицком, националном раднику, аутору Споменице. Оне у суштини објашњавају како нам се десила 1941. Ускоро би требало да се појави и књига о српском и југословенском национализму у међуратној Митровици која представља својеврсну допуну прве две и ослања се на Споменицу. Дакле, ми покушавамо да о рату проговоримо из другог угла, оног који се не своди на величање КПЈ већ ослобођени идеолошких стега говоримо шта се заиста дешавало.
Уз све то иде и анализа пописа жртава, са циљем да се јасно укаже на то ко су били џелати, ко жртве, да се жртве поделе по полу, узрасту, националној припадности, месту и начину смрти и другим параметрима. Тиме ћемо, уз потребу исписивања биографија водећих личности усташког апарата, или барем ХСС-а у Срему, у доброј мери заокружити причу.
Тек пошто ту неславну статистику расплетемо до краја, добићемо могућност да је ставимо у контекст геноцида на простору читаве НДХ, да видимо има ли неких специфичности у Срему, у чему се оне огледају и тако коначно видимо по чему се то Срем евентуално разликује од других делова НДХ, као и од других делова Републике Србије.
Невоља је у томе што је интересовање за ову врсту истраживања у Срему минимално. Ми смо још увек махом у Сремској Митровици, а исто треба учинити и у Шиду, Руми, Старој Пазови, Инђији, да не говоримо о Вуковару, Илоку, где је то тренутно немогуће.
Мислим да је дошло време да се ослободимо идеолошке историографије и да се у потпуности окренемо новим истраживањима, јер оно што нам је остављено, ако и има одређену вредност, свакако није довољно да бисмо на томе могли заснивати своја знања.

ГЕОГРАФИЈА СТРАДАЊА Какав је био географски распоред терора? Ако говоримо о „зонама терора“, можемо слободно истаћи да су најтеже прошла села у зони ратних дејстава. То су конкретно фрушкогорска села Лежимир, Дивош, нешто мање жртава је било у граничним фрушкогорским селима која су служила као предстража партизанима, као што су Шуљам и Манђелос, као и она села у којима је партизански покрет био присутнији, попут Бешенова, који је једно време био средиште команде Фрушкогорског одреда. Велики Радинци су имали мало жртава, а то захваљујући чињеници да су као транзитно подручје, чвориште које спаја Митровицу и Руму, тачка преко које воде путеви у три правца ка Фрушкој гори, били важни како партизанима, тако и окупатору и његовим слугама. Преко овог села партизани су пребацивали своје људе у планину, ту су сабирали информације и помоћ, док су окупатори у Радинцима настојали да се убаце у партизанске редове. Зато је и једнима и другима у принципу одговарало мирније стање у овом селу.