Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Jovana Trivunović
kustos-istoričar Muzeja Srema
Ove godine biće obeleženo osam decenija od zločina koji su nemački okupatori, krajem novembra 1943, izvršili u crkvi fruškogorskog sela Ležimir, gde su, uz znak odmazde, zverski ubili oko sto ljudi. Ustaše i Nemci su počinili strašna zlodela u mnogim selima u Sremu
Mnoga sremska sela, poput Ležimira, bila su, u Drugom svetskom ratu, žrtve genocidnog nasilja snaga Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i nemačkih okupatora. Prošle godine obeleženo je 80 godina od zloglasne „Akcije Viktora Tomića“, tj. hapšenja Srba u Šidu koju su izvele ustaške snage pod komandom Viktora Tomića. Tada je uhapšen i čuveni slikar Sava Šumanović, kog su ustaški dželati potom ubili. „Pečat“ je o tome objavio razgovor sa Stevom Lapčevićem (brojevi 730 i 731), istraživačem tog tragičnog vremena. Ovom tematikom bavi se i Jovana Trivunović, kustos-istoričar Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici – zajedno s Lapčevićem, priredila je lane Spomenicu žrtava Drugog svetskog rata u Sremskoj Mitrovici koju je, u posleratnim godinama, napisao Jovan Udicki. S njom smo razgovarali o stradanju sremskih Srba.Pre nego što se usredsredimo na ratne teme, recite nam kako bi se u najkraćim crtama moglo skicirati ko je bio sremski seljak uoči rata?
Sremski seljak bio je za današnje uslove sitnoposednik. Najviše ih je imalo oko tridesetak jutara zemlje, što za današnje uslove nije mnogo. Više zemlje na selima imali su činovnici, advokati, predstavnici intelektualne elite koji su je kupovali ili nasleđivali. Na tim imanjima radili su seljaci, bezemljaši ili oni čiji su posedi bili vrlo mali. Dakle, u pitanju je stanovništvo koje je najčešće siromašno, s nadom da će možda postati niži srednji stalež. To stanovništvo je živelo u graničarskim zadrugama koje su krajem 19. veka počele da se raspadaju.
Ova činjenica je u izvesnoj meri uticala na razvoj zanatstva, pa su brojni žitelji sremskih sela podršku tražili od različitih društava, među kojima se posebno isticao „Privrednik“. To društvo je slalo seoski podmladak na zanate i posle im pomagalo da pronađu posao ili da zasnuju svoj. Ondašnje stanovništvo na selima imalo je sve, ali nije imalo novca. Samo je sebi spremalo hranu, neretko i garderobu, ali je teško moglo da štedi. Ni Sremska Mitrovica nije bila naročito urbanizovana. Bila je znatno manja nego danas, s prašnjavim drumovima koji su doterivani tek nakon Drugog svetskog rata.
Kakve je promene doneo dve decenije dugi život u Kraljevini Jugoslaviji?
Dve decenije života u Kraljevini Jugoslaviji najavile su promene. Najpre je Mitrovica gradila betonski kej, utvrđivala nasip na Savi posle nekoliko poplava, uređivala kanale, ulice, trgove, pretvarala je nekadašnje ostatke vojnih zgrada u civilne. Sela su za njom kaskala, pa su gotovo jedina ulaganja bila u zgrade mesnih samouprava i škola. U takvim okolnostima, ne drastično različitim od onih iz ere Velikog rata, sremska sela su dočekala početak Drugog svetskog rata.
Kakva je bila situacija s međunacionalnim odnosima? U gradovima su manifestacije međunacionalne netrpeljivosti – posebno između Srba i Hrvata – znale da poprime i nasilni tok. A kako je bilo u selima?
Srbi su u najviše sremskih sela bili gotovo apsolutna većina. Na području Sremske Mitrovice jedino su Grgurevci i Čalma imali značajniji procenat nemačkog stanovništva. U nekoliko iriških sela prisutniji su bili Mađari, u Inđiji je takođe bilo nešto više Nemaca, u Staroj Pazovi Slovaka, dok je prisustvo hrvatskog življa bio naglašeniji u pojedinim šidskim selima, kao što su recimo Kukujevci. Ta su sela tokom rata popunjavale nemačke i hrvatske vojne jedinice, pa tako imamo slučaj „Hipopolicije“ iz Rume koju je vodio Anton Bauer, koja je počinila strašne zločine, dok recimo Kukujevci daju nemalo ustaša i domobrana.
Sasvim logično, tamo gde su Srbi bili većina međunacionalnih trvenja nije bilo, ili su svedena na minimum. Tamo gde su bili prisutni Nemci, gde je radio „Kulturbund“ sve do samog rata nije bilo značajnijih sporova, pošto se Nemci nisu mnogo ni eksponirali. Drugačije je bilo u gradovima, gde je omladina preuzimala ovu organizaciju i okretala je ka nacionalsocijalizmu. U selima su one dugo bile pod kontrolom starijih žitelja, pa su i ove ideje sporije prodirale u nemačke organizacije.
Što se tiče Hrvata, problema je bilo u onim krajevima koji su ušli u sastav Banovine Hrvatske. Na području današnje Republike Srbije, to je Šid. U šidskim selima bilo je tokom 1940. nekoliko značajnijih incidenata izazvanih mitinzima na kojima je HSS pretio Srbima osvetom za „nedela“ koja su tobože činili Hrvatima. Ti sukobi prelivali su se i na krajeve koji su ostali u Dunavskoj banovini, tako da je uoči rata neretko dolazilo do političkih incidenata, čiji su akteri bili nacionalni prvaci s obe strane.
Po slomu Kraljevine Jugoslavije najveći deo Srema pripao je Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Kako je ova država uspostavljala svoju vlast u Sremu? Da li je progon po početku okupacije, karakterističan za gradske sredine, bio prisutan i na selu?
Vaša konstatacija je delimično tačna. Možemo slobodno reći da je čitav Srem pripao NDH. Pojedini njegovi delovi, kao Inđija i Stara Pazova, postaće deo Velike župe „Vuka“ tek u septembru, upravo zahvaljujući činjenici da je tamo bio prisutan značajan nemački i slovački element. Bilo kako bilo, vlast je svuda preuzimana po istom principu: prateći slom vojske na frontu, političke vođe Hrvata i Nemaca u gradovima, a tu se radi o malim grupama, o „elitama“, po unapred pripremljenom scenariju kontaktirale su sa svojim nadređenim, koji su im potom „poveravali“ pravo da stvaraju novu upravu. Hrvati su se obraćali Zagrebu, pa je tako vlast u Mitrovici obrazovao advokat dr Petar Gvozdić sa saradnicima, u Rumi spomenuti Antun Bauer i dr Marko Lamešić, takođe advokat, u Šidu Živan Kuveždić, jedan od najvažnijih lidera HSS-a u Sremu, potonji ministar bez portfelja u Pavelićevim vladama i direktni poverenik Zavoda za kolonizaciju, koji je ne samo naseljavao Hrvate iz pasivnih krajeva u Srem već je bio zadužen i za pljačkanje crkvene i imovine uopšte. Svima njima „pravo“ da formiraju vlast davao je najpre Kvaternik, da bi ga posle Pavelić potvrđivao.
Ova vlast se sporije širila na sela – pojedina sela sve do kasne jeseni nisu ni videla ni čula ustaše. Takav je recimo bio slučaj sa Šišatovcem kod Sremske Mitrovice, na čije će čelo doći lokalni Nemac, izvesni Ditrih, nekadašnji ekonom na imanju manastira Šišatovca, koji će posle pljačkati manastirsku imovinu. Shodno toj činjenici i teror je počeo nešto kasnije u odnosu na grad, ali kada se kolo zavrtelo, nije stalo, pa je tako i bilans stradanja znatno teži nego unutar gradova. U početku su proganjani bivši politički aktivisti, da bi se kasnije taj progon, s pojavom partizana, preneo na celokupno seosko stanovništvo.
Kako je sremsko selo reagovalo na ustanovljenje ustaške države?
Na samom početku okupacije bilo je relativno mirno. Dobro se razumelo da je kraljevska jugoslovenska vojska izgubila bitku i da je došlo „novo vreme“. Nove vlasti su na selima funkcionisale u najvećoj meri samo formalno. U školama ili zgradama mesne samouprave postojala je pokoja kancelarija i ništa više. Tamo gde su se pojavili partizani, prema hrvatskim dokumentima, efektivne vlasti okupatora i njegovih slugu nije ni bilo, pa su već u leto 1942. šefovi većine tih kancelarija na prostoru kojim je operisao Fruškogorski odred, Podunavski odred i Bosutska četa prebačeni u gradove: Mitrovicu, Rumu i Šid.
Prisutniji su organi novih vlasti bili u mestima u kojima su Nemci imali značajnijeg udela. Tako recimo u Čalmi i Grgurevcima oni i formalno i suštinski vrše efektivnu vlast. No tu se zapravo radi o domicilnom stanovništvu, o ljudima koji su u tim selima rođeni i tu su živeli, nisu u njih dolazili sa strane. Slično je bilo u već spomenutim Kukujevcima, u Gibarcu i Hrtkovcima.
Represija je izazivala otpor, koji je vodio daljoj spirali represije i zločina. Možete li nam ukratko prikazati kvantitativne podatke o stradanju sremskih sela u ovom periodu?
Ovde ste samo delimično u pravu. Srem je zanimljivo područje po tome što je, sada ću možda izreći jednu jeres, otpor bio izazvan ne samom represijom već napadom Nemaca na SSSR. To ne znači da represalija nije bilo, ali nemamo jasno uzročno-posledičnu vezu. Naime, najranije žrtve novog aparata bili su nacionalni radnici: dobrovoljci Velikog rata, političari, članovi sokolskih društva, četnici, sveštenici i drugi. Njih su Hrvati „počistili“ već u aprilu i maju 1941. Žestina pritiska je bila tolika da je stanovništvo bilo u šoku. Oni koji će kasnije podići ustanak za to vreme su se držali krajnje pasivno i ova stradanja nisu bila pokretač njihove akcije, kao što to u suštini nije bio ni poraz Kraljevine Jugoslavije u ratu s Nemačkom.
Komunisti se u početku drže pasivno?
Da, i Mitrovica je za to dobar primer. Oni su se nesmetano šetali po gradu, a ostalo je zabeleženo da je organizovan jedan boks meč na kojem su učestvovali ustaše iz Janka Puste i komunistički aktivisti. Da ne budem pogrešno shvaćena, ne mislim da se tu radilo o prijateljskom meču, već je suština u tome da partijski omladinci nisu bili izloženi teroru. A Mitrovica je bila malo mesto, svako je svakog znao, posebno ako je bio politički aktivan.
Taj period od nekoliko meseci vakuuma dobro je došao inače malobrojnim članovima SKOJ-a i KPJ da porade na sopstvenoj organizaciji, pa su se brže-bolje, čim je stigla direktiva iz Beograda, povukli najpre na Frušku goru, odakle su posle upravljali ustankom. Prema tome, represalija jeste bilo, ali one nisu bile direktan okidač otpora.
Kakav je bio bilans represije?
Od ukupnog broja ubijenih Sremaca i Sremica, a ta brojka prema podacima Arhiva Vojvodine ide do 42.000, gotovo dve trećine je ubijeno u selima, sledeći predratnu strukturu stanovništva, ali i njegovo pomeranje iz gradova u sela, gde se smatralo da će se lakše naći zaštita. Gledano po godinama, najveća stradanja sela Srema pretrpela su tokom 1942, u vreme akcije Viktora Tomića, dok su pojedina sela, ona koja su se nalazila u zoni ratnih dejstava, znatnije stradala i 1943. Jedan od najdrastičnijih primera stradanja u toj godini je slučaj sela Ležimira, dok je u 1944. najteže stradanje zadesilo sela Bosut i Sremsku Raču, u koja je provalila SS „Handžar“ divizija i za dva dana ubila gotovo 400 ljudi.
Uopšte uzev, možemo reći da su najteže prošla sela na Fruškoj gori, uz današnju granicu s Bosnom i Hercegovinom, kao i sela, uz Savu, u Donjem Sremu koja su tada pripadala Rumi, a danas se nalaze u sastavu Pećinaca. Ta su sela značajno stradala i tokom Velikog rata, jer su i onda, kao i tokom NDH, bila ne samo u zoni dejstava već i tranzitna područja, pa otuda pod posebnom prismotrom.
Ko su bili vinovnici, a ko stradalnici?
U posleratnoj literaturi najčešće se govori o „Nemcima“ kao o vinovnicima, no statistika pokazuje da su egzekutori u najvećem procentu bili zapravo Hrvati, bilo da je reč o ustašama, bilo da je reč o domobranima ili žandarmeriji-redarstvu. Ukoliko izuzmemo rad „Hipopolicije“ iz Rume, Nemci se kao likvidatori pronalaze samo sporadično. Najteži oblik nemačke odmazde je onaj iz juna 1942. u Grgurevcima, ali i tu vidimo da domaće Švabe imaju sporednu ulogu u odnosu na posebne odrede ubica koji su došli iz Mitrovice, a u nju iz pravca Vukovara. Ista je situacija i s Ležimirom, Jarkom, Martincima, uopšte sa svim selima u koja su Nemci ulazili samo ukoliko su to potrebe naročito nalagale.
Po dogovoru koji je Jakob Eliker, veliki župan „Vuke“ imao s Artukovićem, Srem je u suštini bio prepušten Hrvatima. Otuda i Hrvati kao egzekutori. Nepravedno je to što su nakon rata Nemci platili ceh i za ono što nisu činili. Čini mi se da su u tome nove vlasti pokušale da pronađu neku vrstu srednjeg rešenja, jer se postavljalo pitanje da li bi život s Hrvatima bio moguć nakon potencijalne srpske osvete. Nemci su tu gotovo potureni kao žrtveno jagnje.
Najviše su stradali Srbi i Romi, jer je Jevreja izvan gradova bilo zanemarljivo malo. Srbi su obično bili evidentirani, o čemu svedoče i brojni „Kažnjenički listovi“ koje čuvamo i mi u Muzeju Srema, dok su Romi kupljeni u racijama. Srbi su u najvećoj meri ubijani u Mitrovici i drugim gradovima ili na kućnom pragu, ako već nisu bili s puškom u rukama, dok su Romi u talasima otpremani u logore, najviše u Jasenovac, i tamo ubijani.
Fruška gora je bila jedno od središnjih mesta otpora. Koliko je osoba stradalo u borbama, a koliko u teroru civilnog stanovništva?
Fruška gora se namestila kao „idealno“ mesto za partizane. Jedina planina u ravnici, nudila je kakvu-takvu mogućnost delovanja, ali je i to sve bilo slabo, bez značajnijeg odjeka. Jer suštinski govoreći, „slobodna teritorija“ koja je u Sremu postojala bila je to, makar kada se radi o Fruškoj gori, samo na papiru – onoliko koliko je to odgovaralo Nemcima. Partizanske trupe nisu bile sposobne da zaustave prolaz nemačke tehnike kroz Frušku goru, već su se pred kolonama sklanjale, a operacija „Borovski“ iz 1942. ukazuje na to da nisu imali mogućnost ni da se odupru naletu većeg broja pešadinaca.
Naruku partizanima nije išlo ni to što su dva važna sela koja iz pravca Mitrovice vode u planinu bila „nemačka“: Čalma i Grgurevci. Na taj način jedina mogućnost koju su partizani imali bila je da se kreću ka severu, ali tamo su bile dve značajne prepreke: Dunav kao prirodna granica Srema iza koje počinje Novi Sad i mađarska okupaciona uprava, odnosno Petrovaradin koji je smatran „granicom Hrvatske“, u kojem je pritisak hrvatskog življa bio izraženiji. Takve okolnosti uslovljavale su velika stradanja i istiskivanje partizana, što se neretko predstavlja kao smišljeno i organizovano kretanje ka Bosni i Hercegovini. Srem prosto nije bio područje u kojem ste mogli „lako“ da ratujete i to se osetilo.
Što se tiče brojki, istraživanje koje vršim još nije privedeno kraju, ali se sa sigurnošću može reći da je u borbama poginulo znatno manje ljudi. Primera radi, u slučaju spomenutog Ležimira, koji je izgubio više od 500 stanovnika, do 100 je poginulo u borbama, sve ostalo su žrtve terora, odmazde Viktora Tomića. Slično je i u Divošu, mitrovičkom selu koje je bilo jako partizansko uporište. Gotovo dve trećine stradalih u selima kao što su Martinci, Kuzmin, Veliki Radinci bili su nenaoružani ljudi. Tako je i sa Šašincima i Jarkom koji se nalaze uz Savu. Njima je reka bila prepreka za bolje vojno organizovanje, a kako su blizu Rume i udaljeni od Fruške gore, bili su prinuđeni na sporadične akcije i skrivanje po atarima.
Broj ljudi koji je odlazio u partizane u fruškogorskim selima, iako se kasnije drukčije predstavljalo, nije bio velik. Razlog tome leži u činjenici što ni KPJ ovde nije imala naročiti uticaj. I onda kada su uzimali pušku, fruškogorski seljaci su to radili iz nužde, kada nije bilo drugačijeg rešenja. Dokle god se moglo, oni su nastojali da se drže po strani, da budu mirni, kako bi izbegli represalije.
Ako bismo se strogo držali statistike, za recimo 1942, kojom smo se mi u Muzeju Srema prošle godine posebno bavili, ukupan broj lica koja su izgubila život tada u mitrovačkim selima, ne računajući Mačvu koja se nalazila van okvira NDH, iznosi 1.832. Kada govorimo o strukturi žrtava, a ona nam je važna da bismo mogli precizno odgovoriti da li su više stradali civili ili ljudi pod oružjem, primera radi, selo Bosut imalo je u 1942. godini 229 žrtava i one su direktna posledica geografije i etničke strukture. Likvidacije su bile neselektivne, što pokazuje podatak da je ubijeno 114 muškaraca i 115 žena, dakle nema reči o tome da su ubijani „ljudi pod oružjem“,
U literaturi koja se bavi otporom ruralnih zajednica stranom zavojevaču uglavnom se spominje i pasivni otpor – tipična strategija preživljavanja najslabijih. Ona se delimično sastoji i u uskraćivanju resursa napadačima. U julu 1942. popaljene su njive pod žitom. Usledila je akcija Viktora Tomića koja je jedno od najsurovijih zlodela protiv Sremaca. Možete li nam reći nešto više o ekonomskom teretu ustaškog režima u Sremu?
Od početka okupacije Hrvati i Nemci su tražili da se deo roda sa oranica šalje za potrebe vojske. Zapravo, sve su sakupljali Hrvati, pa je to posle deljeno u skladu s omerom koji su između sebe utvrdili Nemci i ustaška vlast. Težina nameta ugrozila je ekonomski opstanak. Manjak izlazaka u atare i pljačka koju su okupacione vlasti po selima sprovodile uslovili su i opadanje stočnog fonda, pa su tako kraj rata sremačka sela dočekala ne samo popaljena, razorena, s redukovanim brojem stanovnika već i sa znatno smanjenim brojem grla stoke.
No da se vratimo na Drugi svetski rat. Sve to nije mnogo odgovaralo ustaškoj vlasti kojoj je Srem bio najvažnija žitnica i otuda dragocen. Nevolja po Hrvate je bila u tome što je najveći deo Srema pokazao manjak oduševljenja kada mu je saopštavano da treba da hrani onu vojsku čija je ideja bila da istrebi svoje hranitelje. U početku, rod, najviše žito i kukuruz, krili su se, seljaci su onesposobljavali ono malo mašina što su imali (ili su to tamo, gde seljaci nisu pokazali volju da sami učine, za njih činili partizani) da bi na kraju u leto 1942. počeli s paljenjem polja. To je bila kap koja je prelila čašu i na to je Zagreb reagovao preko Viktora Tomića.
Ove godine navršava se 80. godišnjica zločina u Ležimiru. Šta se dogodilo u ovom selu u jesen 1943. godine? Kakav je bio raspored snaga partizanskih odreda, nemačkih okupatora, snaga NDH i snaga ruskih kolaboranata i kako je naposletku došlo do odmazde?
Stradanje civilnog stanovništva Ležimira u 1943. počelo je već u oktobru, kada je u ovo selo stigla Prva kozačka konjička divizija sastavljena od nemačkih saveznika, Andreja Škura i Helmuta fon Panvica. Dakle to nisu jedinice RZK, već kozački odredi koji su u Srem stigli s Istoka, sa ciljem zaštite pruga od partizana koji su na njima izvodili diverzantske akcije. Tokom višenedeljnog boravka kozaka u selu, Ležimir je bio pljačkan, a njegovi žitelji ubijani, ko iz vatrenog oružja, ko nožem.
Pošto su se krajem oktobra premestili Kozaci, u Ležimir, iz Semberije, dolazi Prva vojvođanska brigada. Ona je tada pojačala slabe partizanske odrede, koji su, nakon što je tokom 1942. prošla ofanziva grupe „Borovski“ i kasnije partizani Srema otišli za Bosnu, ostali usamljeni i sa značajno smanjenom borbenom efektivnosti.
Kako bi pokazala da je stigla, brigada je napala nemačku posadu u Grgurevcima, ali je bila prinuđena na povlačenje. Naređen je pokret ka Ležimiru, što je kod Nemaca i ustaša isprovociralo pokret ka selu. Kako je Ležimir bio prilično ispražnjen od mlađih muškaraca, u zoru 26. novembra, na dan Svetog Jovana Zlatoustog, tenkovi i nemačko-hrvatski pešadinci relativno su lako ušli u selo, paleći ga pri tome.
Šta je potom usledilo?
Do kraja dana selo je bilo u potpunoj blokadi. Zatvoreno je sa svih strana tenkovima, kojih je po kazivanju svedoka i kasnijim službenim zabeleškama bilo 30, pa su već od rane zore Nemci i Hrvati počeli da pozivaju meštane koji su u njemu ostali da se sabiraju u centar, kraj Hrama Svetog Georgija.
Poveći broj meštana je došao do Hrama, nakon čega su počela premlaćivanja i zatvaranje. U nekoliko navrata veća grupa ljudi je uvedena u Crkvu i tu zatvorena. Zatvoreni meštani ostali su u Hramu tokom noći 26–27. novembra i do jutra su pevali duhovne pesme, tako da je sve više ličilo na proslavu kakvog velikog praznika, Božića ili Vaskrsa, a ne na okolnosti koje su nagoveštavale strašan rasplet.
Narednog jutra, 27. novembra, pre zločina, nemačko-hrvatske trupe obesile su ispred hrama izvesnu Mariju, meštanku, kao znak da demonski pir može da otpočne. Tek kasnije se saznalo da je odluka o likvidaciji doneta u noći 26. na 27. novembar, te da se do tada promišljalo da se najveći broj uhvaćenih pusti kućama.
Jedan broj Ležimiraca ubijen je rafalskim mecima unutar crkve, a drugi deo je izveden u crkvenu portu i tamo u nekoliko talasa postavljan ispred zidina svetinje i ubijan. Jednom broju zarobljenih naređeno je da legnu na zemlju i pucano im je u leđa. Među žrtvama bilo je i dosta dece, neka su bila izranjavana na više mesta. Stenogramske beleške otkrivaju i slučaj deteta, čije ime nije zabeleženo koje se spaslo zahvaljujući činjenici da ga je jedan meštanin u trenutku streljanja zakrilio, pao preko njega i tako ga i mrtav zaštitio od zidina miniranog tornja. Već narednog dana, 28. novembra, počelo se s vađenjem tela ispod ruševina. Izmučeni mučenici volovskim zapregama iznošeni su na Veliku gradinu gde je seosko groblje.
Na kraju, pregledanjem Spomenice žrtava Drugog svetskog rata u Sremskoj Mitrovici i drugih radova u čijem ste nastanku učestvovali stiče se utisak da i u arhivskoj građi i u objavljenim radovima ima nebrojano podataka relevantnih za izučavanje genocida nad Srbima, ali i uopšte okupacionih režima. U kom pravcu se kreću istraživanja stradanja u Sremu, posebno u kontekstu kvantifikacije ovih događaja?
Spomenica je zapravo samo mali pokušaj da se ponovo progovori o genocidu koji su Hrvati tokom Drugog svetskog rata sproveli nad Srbima Srema. Prošle godine izašle su i dve monografije o dve značajne ličnosti iz međuratne istorije Sremske Mitrovice – dr Lazaru Rašoviću, advokatu i predsedniku mitrovačke opštine, i Jovanu Udickom, nacionalnom radniku, autoru Spomenice. One u suštini objašnjavaju kako nam se desila 1941. Uskoro bi trebalo da se pojavi i knjiga o srpskom i jugoslovenskom nacionalizmu u međuratnoj Mitrovici koja predstavlja svojevrsnu dopunu prve dve i oslanja se na Spomenicu. Dakle, mi pokušavamo da o ratu progovorimo iz drugog ugla, onog koji se ne svodi na veličanje KPJ već oslobođeni ideoloških stega govorimo šta se zaista dešavalo.
Uz sve to ide i analiza popisa žrtava, sa ciljem da se jasno ukaže na to ko su bili dželati, ko žrtve, da se žrtve podele po polu, uzrastu, nacionalnoj pripadnosti, mestu i načinu smrti i drugim parametrima. Time ćemo, uz potrebu ispisivanja biografija vodećih ličnosti ustaškog aparata, ili barem HSS-a u Sremu, u dobroj meri zaokružiti priču.
Tek pošto tu neslavnu statistiku raspletemo do kraja, dobićemo mogućnost da je stavimo u kontekst genocida na prostoru čitave NDH, da vidimo ima li nekih specifičnosti u Sremu, u čemu se one ogledaju i tako konačno vidimo po čemu se to Srem eventualno razlikuje od drugih delova NDH, kao i od drugih delova Republike Srbije.
Nevolja je u tome što je interesovanje za ovu vrstu istraživanja u Sremu minimalno. Mi smo još uvek mahom u Sremskoj Mitrovici, a isto treba učiniti i u Šidu, Rumi, Staroj Pazovi, Inđiji, da ne govorimo o Vukovaru, Iloku, gde je to trenutno nemoguće.
Mislim da je došlo vreme da se oslobodimo ideološke istoriografije i da se u potpunosti okrenemo novim istraživanjima, jer ono što nam je ostavljeno, ako i ima određenu vrednost, svakako nije dovoljno da bismo na tome mogli zasnivati svoja znanja.
GEOGRAFIJA STRADANJAKakav je bio geografski raspored terora? |
