MA I MI

Kineski milijarder Džek Ma, čije se bogatstvo sada procenjuje na 25 milijardi dolara, boravio je prošle nedelje u Srbiji. Medijski poslenici su se ozarili, a iščekivanje značajnih poslovnih pomaka namah je uposlilo maštanje o „investicijama“ koje, s obzirom na harizmatični lik ovog bogataša, svakako neće biti skromne. U Beograd je Džek Ma došao „da razgleda lokacije koje bi potencijalno mogle da budu regionalni centar njegove kompanije za Jugoistočnu Evropu“, izvestio je „dobro obavešteni izvor“. I Tomislav Momirović, srpski ministar trgovine, potvrdio je da su „poslovna ulaganja kineskog milijardera u Srbiju izvesna“.
Nagoveštaj ovog obećavajućeg ulaganja kapitala sa istoka nije, međutim, razlog već samo povod našem razmatranju nacionalne ekonomske sudbine, i poslovnog koliko i životnog ambijenta našeg sveta koji je istrajnim utvrđivanjem „gradiva“ o dobroj budućnosti što je donosi moćni međunarodni kapital odavno prihvatio „istinu“: sreće nema ukoliko joj ne kumuju tuđe ime i volja, u paketu s bogatstvom velikog sveta.
Šta nam govori iskustvo? Šta su za građane Srbije učinili strani kapital i ulagači kojima je država na tacni ponudila mogućnosti čiji kvalitet prevazilazi dobru poslovnu saradnju? Da li se u Srbiji danas „knjiži“ visoka (ne)zaposlenost, pomak u poslovnoj sposobnosti i razvijenosti društva, viši životni standard građana, privlačan poslovni ambijent? Oko svih nabrojanih momenata dakako bi se lomila koplja, a oštra sporenja, uz preovlađujuće nezadovoljstvo i negativne ocene, ne bi bila uslovljena tek političkim razlikama, ili pak suprotstavljenim interesima grupacija danas oštro odvojenih socijalnim i ekonomskim društvenim položajem.
Pišući o politici domaćih podsticaja stranim investitorima, a povodom čuvenog slučaja „Geoksa“ (strana firma otišla iz Vranja uprkos nezapamćenom „tetošenju“ države), ekonomski konsultant Nebojša Katić razbija mitove o „investicionim bajkama“. „Zašto ekonomska pamet Srbije uporno insistira na institucionalnim, ambijentalnim bajkama za odrasle? Razlog je jednostavan – milozvučne fraze uvek zvuče učeno i elegantno su pokriće za bezidejnost. Pogotovo je ugodno kada se fraze uklapaju u vladajući ideološki koncept po kome je svaka vrsta planiranja besmislena, dok je proaktivna politika razvoja jeres koju promovišu samo inferiorni umovi.“
Katić je kategoričan: „Po proverenom modelu, umesto ozbiljne rasprave o industrijskoj politici i o mestu stranih investicija u njoj, ponovo su u etru uvek iste ideološke poduke o značaju poslovnog ambijenta i vladavini prava u privlačenju stranih investicija. U tom frazeološkom narativu Srbija je osuđena da strance privlači subvencijama jer jedino tako može da kompenzuje svoj loš poslovni i institucionalni ambijent.“
Ovi redovi napisani su pre dve godine, avgusta 2021. Da li je u međuvremenu nešto promenjeno? Ili je na snazi moć „gorkog taloga iskustva“ koje Katić navodi: „Međunarodni kapital jači je i od najjačih država, može da bira, može da ucenjuje i ne libi se da to agresivno radi. Ne samo da subvencije moraju davati uboge zemlje poput Srbije već to rade i razvijene zemlje čineći sve vrste ustupaka – od subvencija (direktnih i indirektnih), preko poreskih podsticaja, pa do prilagođavanja zakonske regulative interesima investitora. Ovaj proces je olakšan i korupcijom – o, da – i u najuređenijim državama raskošno cveta visoka korupcija koju njeni blaženi građani veoma retko mogu da naslute.“
U analizi Bi-Bi-Sija na srpskom, objavljenoj početkom godine, potvrđuje se: „Vlasti u Srbiji u poslednje dve decenije opredelile su se da kapital iz inostranstva privlače i različitim subvencijama i olakšicama za ulagače. Ipak, pojedini projekti privukli su pažnju lošim uslovima rada za zaposlene ili brzim povlačenjima vlasnika sa srpskog tržišta.“ Uz ova iskustva beleži se da su „kompanije i pojedinci iz inostranstva tokom 2022. uložili više od četiri milijarde evra u Srbiju, što je najviša suma stranog kapitala u državi u poslednjih nekoliko godina (podatak NBS)“. Ovaj medij napominje: „Među firmama u stranom vlasništvu koje su se otvorile u Srbiji tokom 2022. trećina je u ruskom vlasništvu, 13 puta više u odnosu na 2021.“ Takođe, citira se predsednik Aleksandar Vučić „ponosan na podatke o visini stranih investicija u srpskoj privredi“, ali – „emotivan“ pred mogućnošću da se „jedan od ključnih stubova srpske privredne politike uruši zbog pitanja odnosa Srbije i Kosova“.
Kako bi to „ključni stub“ ekonomije bio ugrožen odbranom ne manje ključnog pitanja zaštite nacionalnih interesa? Jednostavno, kaže britanski medij: „Govoreći o francusko-nemačkom predlogu za rešavanje kosovskog pitanja, Vučić je rekao da se Beograd, ukoliko taj plan odbije, može suočiti sa zaustavljanjem, a zatim i sa povlačenjem investicija iz inostranstva.“
Opore reči Nebojše Katića važe, međutim, nezavisno od političkih ucena stranaca, ili beskrupulozne odbrane njihovih interesa: „Kada je reč o zemljama u razvoju, ne treba mnogo ekspertskog znanja da bi se razumelo kako su njihove prednosti vezane za siromaštvo i niske troškove rada, za galantne subvencije i poreske podsticaje, kao i za nuđenje resursa svih vrsta – ili besplatno, ili nešto skuplje – u bescenje. Dodatna pogodnost je vezana za činjenicu da u ovakvim državama strani investitori funkcionišu van domaćeg pravnog sistema, van zakona i mogu da rade što god požele. Domaći ekonomski i institucionalni prostor ne odbija strane investitore, naprotiv, to je za njih ambijent snova. Naravno, i ovde korupcija igra veliku ulogu i investitori baš takve zemlje vole.“
Pedantno opisana situacija ima u Srbiji i jednu transparentnu (da li neizbežnu?) posledicu: zabrinjavajuće osiromašenje građana i – posledično – topljenje njihovog životnog standarda. Procene o urušavanju kupovne moći u Srbiji kreću se od smirenih – „realan pad životnog standarda zbog inflacije“ (Bojan Stanić), do stresnih: „Suočavamo se s najvećim padom životnog standarda građana u istoriji zemlje“ (Sindikat Sloga).
Ako Srbija ima razumljiv i opravdan interes da privuče strani kapital, izvesno je da nema razumnih i etičkih opravdanja da povlađuje okolnostima koje omogućavaju da investitori iz sveta doprinose rastućim nevoljama njenih građana. Jer – reč je o sistemu na koji se može uticati.
Proteklih nedelja ovde se inače događa „snažan izliv“ energije građanske pobune „protiv stanja u društvu“. Za deo proevropske opozicije koja samozvano diriguje šetnjama „protiv nasilja“ najbitniji egzistencijalni problem – siromaštvo, kao da ne postoji! U zahtevima čiji je deo, iz perspektive najvažnijih životnih pitanja srpskog naroda, besmislen, nijednom rečju se ne spominje ovaj vid ekonomskog sistemskog „nasilja“. Da li je siromaštvo u redu? Da li je za perjanice proevropskog građanskog otpora siromaštvo nacionalni i državni interes? Gde su zahtevi koji se tiču tragične nacionalne situacije, presudno važne za život miliona, tačnije većine građana Srbije?
Džek Ma je, naravno, dobrodošao. Njegovim prisustvom u Srbiji neće, naime, biti unapređena samo elektronska trgovina, već će i ukupan ovdašnji poslovni ambijent dobiti privlačno i koloritno pojačanje.