IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

ZAŠTO ARHIVA? Tragični događaji koji potresaju Srbiju imaju složene, duboke i decenijama pripremane preduslove – društvene, političke, ekonomske, psihološke, kulturološke. Užasi kojima danas prisustvujemo jasno su, precizno i prepoznatljivo najavljivani, strateški utemeljivani, ozbiljno organizovani i pripremani. U minuloj deceniji i po „Pečat“ je objavio na desetine tekstova iz pera svojih eminentnih i sjajnih autora koji su – dokumentovano, analitički sabrano i činjenicama obrazloženo – najavili i upozorili na sumornu i zabrinjavajuću „budućnost koja je počela“. Zaprepašćujuća je aktuelnost i „savremenost“ mnogobrojnih tekstova objavljivanih pre deset i više godina. Podrazumevajući da su sličnosti i odgovarajuća objašnjenja pojava, situacija i događaja unekoliko uslovni, da nikada nije reč o bukvalno i doslovno istovetnim situacijama, danas ponovo štampamo predočene analize – kao prilog razumevanju duha našeg vremena i podsticaj za razmišljanje i pronicanje u tragediju koju upravo živimo, zbunjeni, preneraženi i zabrinuti.

OBJAVLJENO 4. 10. 2019

Na slučaju Grete Tunberg razotkriva se namera vladajuće kaste da, sem kolonizacije Globalnog juga, kolonizuje i naše umove, dok se iza zelene maske obrću milioni dolara što uključuju gas, petrolej, rudnike…

Čovečanstvo je izloženo zastrašujućim promenama koje nam se serviraju pod nazivom „četvrta industrijska revolucija“. Ubrzani razvoj tehnologija namenjenih „spasavanju planete“ praćen je medijskom halabukom koja ima za cilj da izazove paniku zbog „vanredne klimatske situacije“. Globalnim selom odjekuju bubnjevi najavljujući skori smak sveta, sveštenici novog, „zelenog poretka“ zveckaju ključevima za spas čovečanstva. A kataklizma se može odložiti samo ako damo prilog u zajedničku kasu, koliko se kome odreže, kako bi nam korporacije u saradnji s naučnicima, upregnutim u korporativnu zapregu, osmislile način za odlaganje neminovnog kraja.

SPASAVANJE KAPITALISTIČKOG EKOSISTEMA Kanadski nezavisni novinar istraživač, pisac i aktivista Kori Morningstar objavila je niz tekstova pod nazivom „Loša vrsta zelenog“ i „Umetnost uništenja“, dokazujući da je krajnji cilj prikupljanja sredstava za spas planete, u stvari, namenjen spasavanju kapitalističkog ekonomskog sistema: „Među najbogatijima vlada panika pri pomisli da njihov vrtoglavi rast ima granice, i da poslednja faza kapitalizma najavljuje sunovrat, ostavljajući ih izložene mogućnosti da dožive sudbinu najnižih klasa koje su ih opsluživale. I sam status seljaštva i radničke klase nije stabilan u uslovima neoliberalnog modela, osmišljenog po meri elite. U nastojanju da spasu kapitalizam, fondacije nastoje da ubede ljude da bi uz pomoć neke nove intelektualne paradigme kapitalizam mogao biti reformisan i spasen putem ’investiranja u uticaj’ i komodifikacije prirode.“
Kori Morningstar upozorava da će Četvrta industrijska revolucija biti „pametna industrijska revolucija“, koja će prouzrokovati konačno uništavanje prirodne sredine. „Ovde nije reč o klimi već o ekspanziji vladajućih struktura koje deluju na najvišem nivou, počev od UN. Na delu je komercijalizacija živog i neživog sveta, a ’pametni gradovi’ namenjeni bogatom Zapadu biće uvod u stvaranje ’pametnog’ distopijskog pakla.“
Spasilačka ekipa, doduše, još uvek nema „rešenje“, ali obećava da će ga naći – ukoliko se akcija prikupljanja harača izvede uspešno – što bi doprinelo privremenom spasu posrnulog kapitalizma. Prisustvujemo njegovoj poslednjoj fazi, u kojoj reaguje kao smrtno ranjena zver, nemilosrdno nasrćući na živi i neživi svet. U nedostatku okrepljujućih biznis planova, osmislili su način da i prirodu pretvore u robu, stavljajući na pazar čak i vazduh koji udišemo.

MISLI ZELENO Nove metode planetarne ekonomske okupacije i destrukcije sprovode se uz pomoć meke sile – „osvajanjem srca i uma“ – što bi dovelo do sveopšte promene ponašanja. Omamljujući slogan „misli zeleno, osećaj zeleno, deluj zeleno“ pojačan je emotivnim začinom, izvođenjem na scenu Grete Tunberg – besramno zloupotrebljene devojčice s usporenim mentalnim razvojem, koja papagajski ponavlja naučeni apel: „Učinite nešto, spasite Planetu“, dok iza zelene zavese stoje šaptači, kojima je jedini cilj prikupljanje zelenih dolara za zelene mahinacije. I dok Greta na jedrenjaku jezdi okeanima, šaljući dirljiv apel „kradljivcima budućnosti“, ponavljajući prigodne slogane, u korporativnoj kuhinji se u potaji kuva zelena „klin čorba“ u kojoj su „klimatske promene“ klin za privlačenje enormnih sredstva, otetih iz usta najsiromašnijih. Što su nam već najavili.
Jedrenjak se kreće uz pomoć „zelene energije vetra“, a Gretu na zelenoj turneji prate majstori lutkarskog pozorišta, pokrećući je i trbuhozboreći slogane koje ovo dete nikad ne bi moglo da osmisli. Dete je sve nervoznije, suzice su sve iskrenije, a vapaj koji joj se pre neki dan oteo: „Trebalo bi da sam sad u školi…“, neće zaustaviti ovaj performans dok i poslednji Zemljanin ne zavuče ruku u buđelar ne bi li iskupio i deo sopstvene krivice što jede meso, pije mleko, gaji organsko povrće i koristi „smederevac“.

KLIMATSKI RIJALITI Norveški psihijatar Fred Hegen skinuo je masku sa „slučaja Greta Tunberg“, objavivši detalje iz porodičnog života nesrećne devojčice, gurnute od strane bolesno ambiciozne majke u klimatski rijaliti.
Marketinški magovi uskočili su u glib porodične patologije da bi izvukli na svetlo dana kapitalca, „sirotu bolesnu Gretu“ obolelu od Aspergerovog sindroma (teži oblik autizma), odabranog od strane majke koja se dvoumila između depresije, samoizgladnjivanja i OCD (opsesivno-kompulzivni poremećaj).
Hegen otkriva značaj „dijagnoza“ zbog kojih je Greta izabrana: „Izbor devojčice obolele od Aspergerovog sindroma za svetskog borca protiv ’klimatskih promena’ predstavlja uobičajenu metodu na Zapadu, primenjivanu za privlačenje pažnje javnosti u cilju podrške korporativnim projektima. Globalne prevare se najbolje prodaju uz pomoć ’heroja’, a Greta je upravo ono što im treba. Ukoliko prođe predlog da joj se dodeli Nobelova nagrada – ko će s njom (njima) moći da se nosi.“
A počelo je tako što je neko platio da Greta predvodi školske proteste u Švedskoj, pod sloganom: „Učinite nešto…“; nakon njenog monologa na scenu se izvode osvešćeni „mladi“ s transparentima podrške „Učinite nešto!“, a to „nešto“ je uspostavljanje zelene transverzale novca.
Gretu su izveli iz škole da bi je vodili po svetu: od Svetskog ekonomskog foruma u Davosu do britanskog Parlamenta, stigla je i u UN na razgovore o klimi… Kapitalizam je na ivici histerije – posustao i nesposoban da nastavi dalje uhvatio se za slamku, računajući na „dijagnozu“ prosečnog zapadnog čoveka što boluje od „sindroma stada“, napasanog na medijskoj livadi.
Dr Fred Hegen objašnjava zbog čega majka (i nalogodavci) toliko insistiraju na Gretinim „dijagnozama“, i kakvu korist od njenih nebrojenih sindroma imaju režiseri ovog rijalitija. „Ovaj poremećaj se često povezuje s posebnim darom koji imaju deca sa sličnim poremećajem, kao što je dar za matematiku ili za pamćenje brojeva, pa je Greta postala žrtveno jagnje s oreolom proroka sudnjeg dana.“
Iz autobiografije Gretine majke saznajemo da su se roditelji, u potrazi za dijagnozom, konačno odlučili za težak oblik autizma (dvoumeći se između opsesivno-kompulzivnog poremećaja i selektivnog mutizma). Opremljena dijagnozama, majka izjavljuje: „Greta je od detinjstva imala dar da vidi CO2 golim okom.“
Mlađa sestra Beata pobunila se protiv manipulacija sa sestrom, na šta je majka odmah posegnula za dijagnozom: „Mislim da i Beata ima ADHD, a možda i OCD – Trass Sindrom“ Dr Hegen je bio zapanjen: „Nikad nisam čuo za tu dijagnozu, ali ju je majka verovatno iskopala odnekud kako bi prikrila razlog Beatinog ogorčenja. Nezahvalnost prema ’neverovatnoj’ mami mora imati uzrok u psihijatriji.“
Dr Hegen smatra da je veoma jednostavno objasniti zbog čega se – uz pomoć Grete u ulozi bespomoćne maskote – proglašava klimatska kriza: „Za promociju zelenog biznis plana potrebno je izludeti mase opasnošću od prekomerne emisije CO2 koji stvara efekat staklene bašte, zbog čega temperatura raste, a raste i nivo mora, polarni medvedi gladuju do istrebljenja a klimatske izbeglice lutaju svetom… Na taj način nas uvlače u psihodramu, u kojoj učestvuje i devojčica tužnog lica kojoj je dodeljena uloga proroka što nas obaveštava o skorom kraju.“
Umesto da bude kod kuće u Švedskoj i pohađa školu kao njeni vršnjaci, ovo dete – možda pod lekovima što joj daje njena brižna majka – niko ne pita kako se oseća. Dr Hegen optužuje porodicu što je dete vođeno od psihijatra do psihijatra doživelo traumu, koja se nastavlja pretvaranjem njene bolesti u robu za široku potrošnju.
Čitava ujdurma oko ubeđivanja Zemljana da su „opasne klimatske promene“ dijagnoza koju moramo prihvatiti zdravo za gotovo, podseća na odnos Gretine majke prema neposlušnim ćerkama. Svakome ko ne poveruje u nadolazeću kataklizmu prilepiće dijagnozu, a dr Hegen je borcima protiv klimatskih promena uspostavio dijagnozu: „Minhauzenov sindrom“.

HVATAČI UGLJENIKA Na slučaju Grete Tunberg razotkriva se namera vladajuće kaste da sem kolonizacije Globalnog juga kolonizuje i naše umove, dok se iza zelene maske obrću milioni dolara što uključuju gas, petrolej, rudnike…
Greta je samo šraf u propagandnoj mašini koja svojim razornim delovanjem podseća na monstruozni mehanizam za seču šuma iz Nikitinog filma „Sibirski berberin“.
Kori Morningstar citira poruke „spasilaca“ kojima ne treba posebno tumačenje: „Uložićemo niz napora da podržimo naučni i tehnološki napredak, posebno uklanjanje ugljenika uz pomoć napredne tehnologije sa nultom emisijom, uključujući nuklearnu energiju. Ovo će zahtevati i toleranciju na rizik i spremnost da se ishodi prihvate tokom duže vremenske skale od uobičajene.“
Među redovima možemo pročitati da su već spremni da na tržište iznesu „napredne hvatače ugljenika“, uz zelene nuklearne centrale i rizik!
Dok proizvođači konstrukcije za izvlačenje ugljenika iz atmosfere tvrde da ova procedura više „nije opcija već neophodnost“, Clean Technica je došla do podatka da najbolje postrojenje za hvatanje ugljenika emituje 25 puta više CO2 nego što ga zapleni, ali koga briga – The show must go on! Alarmantno je što metoda CCS (Carbon capture and storage – CCS) zahteva velike količine vode. U regionima u kojima se bude primenjivala dovešće do ugrožavanja rečnih izvora.
„Reforma politike podstiče tržišta ugljenika. Ove politike – zajedno sa cenama ugljenika – mogu stvoriti nova tržišta za najčistije tehnologije i privući ogromne sume privatnog kapitala potrebne za transformaciju svetske ekonomije.“
Glen Peters, direktor istraživačkog sektora u vodećem norveškom institutu za interdisciplinarna istraživanja klime, CICERO, predviđa da će svetu biti potrebno 10.000 postrojenja za sakupljanje i skladištenje ugljenika do 2050. godine.
Kori Morningstar podseća i na ulogu „uglednih“ intelektualaca, koji su – prema Fridmanovom kolegi Frederiku Hajeku – bili ključna poluga za uvođenje najmorbidnijih finesa kapitalističkog društva: „Iskustvo pokazuje da će jednom, kada je veliki deo intelektualaca prihvatio filozofiju, biti samo pitanje vremena dok ovi pogledi ne postanu vladajuća snaga politike…“ Imajući u vidu temeljni pristup ovom projektu, ne treba da čudi lakoća kojom svet prihvata ideju komercijalizacije ekosistema, tako što bi sve pojave u prirodi trebalo finansijski definisati, proglasivši ih „uslugama ekosistema“.
Sluđeni plebs, suočen s „kataklizmom“, ne pita za cenu, a mašta „spasilaca“ za pronalaženje spasonosnih rešenja nema granice, kao što nema granice ni njihova nezajažljivost. Na čelu „spasilačke ekipe“ nalaze se isti NVO – „konzervatori“ – koje su od 2009. uključene u osnivanje GCCA (Global Campaign for Climate Action), čiji je prevashodni cilj stvaranje klime zastrašivanja od posledica „klimatskih promena“…

Korporativni marš zelene elite (2.deo)

OBJAVLJENO 11. 10. 2019

Korporativni brak je u međuvremenu sklopljen između Svetskog ekonomskog foruma i UN, potpisivanjem memoranduma o razumevanju kojim se prvi put u istoriji u UN uvode korporacije kao faktor odlučivanja i delanja. Indikativno je što ovaj sporazum nije objavljen na sajtu UN, iako najavljuje značajnu promenu u raspodeli sredstava na račune privatnih kompanija – iza zatvorenih vrata i bez uvida javnosti u tokove novca

Zeleni sporazum korporativnih zastupnika sa UN predstavlja državni udar na ovu instituciju, koja je definitivno predata u ruke predatora pod zelenom maskom
Ključeve svetle budućnosti bez ugljen-dioksida drži Svetski ekonomski forum (World Economic Forum – WEF), najavljujući nam spremnost da prione na posao čim prikupimo dovoljno novca. A novac će se – pre svega – otimati od sirotinje Trećeg sveta, reketiranjem i ucenama ne bi li se odrekao sopstvenih izvora energije (stavljanjem uglja na optuženičku klupu). Čim ih – milom ili silom – ubede da pređu na „zelene izvore energije“, u šta se u poslednje vreme ubrajaju i nuklearke, imaće još jednu energetski zavisnu koloniju, koja će biti u obavezi da kupuje njihove „lovce na CO2“, pod patronatom Instituta CCS (Carbon Capture and Storage) – „Lovac na ugljenik i njegovo skladištenje“. U „Strateškom okviru partnerskih odnosa za 2030. godinu“ najavljuje se kolonizacija Globalnog juga, metodama adekvatnim „klimatskoj vanrednoj situaciji“.

KORPORATIVNI BRAK Korporativni brak je u međuvremenu sklopljen između Svetskog ekonomskog foruma i UN, potpisivanjem memoranduma o razumevanju kojim se prvi put u istoriji u UN uvode korporacije kao faktor odlučivanja i delanja. Indikativno je što ovaj sporazum nije objavljen na sajtu UN, iako najavljuje značajnu promenu u raspodeli sredstava na račune privatnih kompanija – iza zatvorenih vrata i bez uvida javnosti u tokove novca.
Među „spasiocima“ je i Bil Gejts s „Misijom inovacija“ (Mission Innovation – MI). Radi se o globalnoj inicijativi 24 zemlje i Evropske komisije u ime EU, sa zahtevom da se dupliraju izdvajanja iz javnih investicija za „čistu energiju“ u korist privatnog sektora.
U program otimanja novca za „spas Planete“ uključena je koalicija od 220 zemalja predvođenih brojnim učesnicima zainteresovanim za podelu zelenog kolača, među kojima su: Climate Group, Global Green Growth Institute, Global CCS Institute (Carbon Capture and Storage), koji najavljuje saradnju sa vladama SAD, UK, Kine, Indije, Japana i Australije, kao i multinacionalne kompanije „Šel“, „Ekson“, „Tošiba“, „Kavasaki“…
„Zeleni sporazum korporativnih zastupnika sa UN predstavlja državni udar na ovu instituciju, koja je definitivno predata u ruke predatora pod zelenom maskom“, tvrdi japanski umetnik Hirojuki Hamada, upozoravajući da „ovaj sporazum uvodi na velika vrata globalnu korporatokratiju, koja nikome ne polaže račune za svoje postupke. UN su na ovaj način stavljene pod kontrolu zapadnih hegemona, a laganje i zastrašivanje naroda je temelj za izgradnju buduće imperije zla“.
Među partnerima u lovu na profit nalazi se i Svetska banka, a „mreža boraca protiv klimatskih promena“ najavljuje dupliranje sredstava izdvojenih za „čistu energiju“, uključujući i sredstva za Gejtsove inovatorske egzibicije, s obzirom na to da milijarderu Gejtsu ne pada na pamet da sam finansira zelene inovatore. Novac za buduće zeleno ropstvo moraju izdvojiti robovi Trećeg sveta, od svoje crkavice, puneći džepove sramno bogatih majstora drame, kao što je Majkl Blumberg, koji poput Ala Gora pokazuje zabrinutost za rastuću ekonomsku nejednakost između bogatih i siromašnih, iako je u martu 2019. rangiran među devet najbogatijih ljudi na svetu. On je trenutno veoma zainteresovan za fraking i prirodni gas.

GLOBALNI GRADONAČELNICI Na mikroplanu su uključeni gradski oci, umreženi u „Globalni savez gradonačelnika“ (The Global Covenant of Mayors) zaduženih da – u skladu s uputstvima – iznude novac od građana za finansiranje projekata koji bi se po principu „drž’te lopova (CO2)“ uključili u akciju prikupljanja novca.
Potpredsednik „Globalnog saveza gradonačelnika“ je Kristijana Figeres, koja slovi za „klimatskog lidera Svetske banke i Zelenog nju dila“. Ova osoba je i član borda Instituta za svetske resurse i nebrojenih komiteta i institucija osnovanih za podršku „četvrte industrijske revolucije“, iz koje su unapred isključeni siromašni.
Partneri Kristijane Figeres su najmoćnije svetske kompanije: „Amazon“, „Epl“, „Fejsbuk“, „Gugl“, „Majkrosoft“, „Pejpal“, „Soni“, UNDP – program OUN za razvoj, „Karnegi fondacija“ i nevladine organizacije u službi imperijalizma među kojima su „Amnesti internešenel“, „Hjuman rajts voč“… Ovo partnerstvo je formalno ustanovljeno 2016. a niko ne daje odgovor zbog čega među partnerima nema nikoga iz Latinske Amerike ili Afrike.
Kanadska novinarka Kori Morningstar zaključuje da nas „partneri“ definitivno odstranjuju od prirode. Sve više tehnologije uvodi nas u samoubilački sistem čiji deo postajemo: „U pametnim gradovima je postavljeno pametno drveće da se bori protiv zagađenja. Pravo drveće će biti prerađeno u biogorivo, proglašeno za čistu energiju – to nije zaštita biodiverziteta već noćna mora u režiji psihopata.“

LAŽNI FILANTROPI Kori Morningstar prepoznaje novi narativ: buđenje lažne nade. U tom pravcu se oglašavaju NVO delujući kao ključne poluge društvene manipulacije. „Nakon razilaženja magle oko ’napretka’ preostaje samo industrijska pustoš lažne nade i stvarnih pretnji…“ Metode kojima se služe nalaze se u uputstvima iz priručnika za američku armiju: „Naš glavni cilj je uništiti volju i sposobnost neprijatelja za borbu, izazivanjem osećanja nepoverenja, straha i beznađa.“ Uz neograničeno finansiranje i organizacionu podršku fondacija poput Forda, Rokfelera, Gejtsa i Soroša, američka vladina propaganda sada ima ogromnu novu armiju neprofitnih organizacija koje, zajedno s korporativnim medijima i akademskim snagama, služe kao peta kolona za kampanje destabilizacije nekooperativnih država i naroda. Ko ne odvoji novac za zeleni reket biće uništen – znamo i kako.
Između 2003. i 2009. godine formirana je globalna platforma sa tri entiteta: korporacije, država i civilno društvo – sa ciljem da deluju unisono. U timu su i UN – Nations Framework Convention on Climate Change – UNFCCC, neprofitni industrijski kompleks i fondovi oligarha, korporacija i kapitalističkog okruženja koje olakšava tranziciju. Ključnu ulogu igraju „progresivni mediji“ finansirani od strane korporacija i fondacija, angažovani u projektu socijalnog inženjeringa „promeniti sve“ – što je najuspešniji socijalni eksperiment u savremenoj istoriji.
U izveštaju „Dizajnirano za pobedu: Uloga filantropije u borbi protiv klimatskog zagrevanja“ date su osnove za budućnost klimatskog pokreta. Ovaj izveštaj je poslužio kao katalizator za neviđeno trošenje sredstava na projekte vezane za energiju i klimu, i poslužio kao osnivački dokument za osnivanje Climate Works Foundation (2008). Ova fondacija je centralno čvorište za koordinaciju novca kroz globalnu mrežu fondova. Usledili su i dodatni fondovi, od strane fondacije Rokfeler, Ford i UN. CWF je pred lice javnosti konačno izašao s bestidnom ponudom: „Svet bi morao da obezbedi 90 triliona dolara u sledećih 15 godina, ukoliko želimo da spasemo Planetu od pogubnog efekta klimatskih promena.“
Klimatski kartel ima za cilj da marginalizuje autentične ekološke pokrete, pokrete poljoprivrednika, starosedelaca, starosedelačkih znanja i malih ostrvskih državica, kako bi rasprava o klimi ostala u neoliberalnim okvirima, uz dominaciju zapadne ideologije i finansija. Da bi se spasao kapitalizam, fondacije žele da ubede stanovništvo da se, pod novom intelektualnom paradigmom, kapitalizam može reformisati putem „investiranja u uticaj“ i komodifikacije prirode.
Kori Morningstar tvrdi da će oni s Juga, koji ničim ne doprinose klimatskoj krizi, „biti bukvalno smrvljeni pod imperijalnom čizmom od strane izazivača krize. Ne zaboravimo da 100 država na svetu proizvodi manje od 0,1 odsto globalne emisije gasova staklene bašte“.

EVROPSKA KLIMATSKA DEKLARACIJA Za to vreme, daleko od svetlosti pozornice, profesor filozofije i naučni saradnik Centra za etiku i kulturu univerziteta „Notr Dam“ Tomas Vilijams izveštava javnost da je preko 500 naučnika i profesionalaca – koji se bave klimom i pratećim naučnim disciplinama – 24. septembra poslalo generalnom sekretaru UN „Evropsku klimatsku deklaraciju“, zahtevajući pokretanje ozbiljne debate o klimatskim promenama, na najvišem stručnom nivou, umesto diletantskih procena o stvarnom stanju i zloupotreba Grete Tunberg. Vilijams upozorava na opasnost od isključivanja etike iz planova za ovaj globalni preduzetnički poduhvat, kritikujući histeriju oko klimatskih promena.
Potpisnici „Evropske klimatske deklaracije“ upozoravaju da se nauka ne sme zloupotrebljavati u političke svrhe, a klimatska politika bi morala mnogo više da se oslanja na nauku: „Naučnici bi se morali otvoreno pozabaviti neizvesnostima i preterivanjima u svojim predviđanjima globalnog zagrevanja, dok bi političari morali da nepristrasno izračunaju stvarne koristi kao i zamišljene troškove prilagođavanja globalnom zagrevanju, kao i stvarne troškove i zamišljene prednosti ublažavanja.“
Naučnici naglašavaju važnost da se ne srlja s trošenjem novca na izuzetno skupe eksperimente s klimom, pre nego što se utvrde činjenice. „Ne postoje statistički dokazi da globalno zagrevanje pojačava uragane, poplave, suše i slične prirodne katastrofe, ili ih čini češćim… Mere za ublažavanje emisije CO2 jednako su štetne koliko i skupe. Vetroturbine, na primer, ubijaju ptice i slepe miševe, a plantaže palminog ulja uništavaju biološku raznovrsnost prašuma… Javna politika mora poštovati naučnu i ekonomsku stvarnost, umesto što se povodi za pomodnim besmislicama našeg vremena… Ne postoji klimatsko vanredno stanje. Stoga nema razloga za paniku i alarm… Oštro se protivimo štetnoj i nerealnoj politici bez emisije CO2 koja je predložena za 2050. godinu… Ako se pojave bolji pristupi, a oni to zasigurno jesu, imamo dovoljno vremena za razmišljanje i prilagođavanje.“
Dok naučnici naglašavaju opasnost od uvođenja reketa zemljama Trećeg sveta koje baziraju svoju energetsku nezavisnost na uglju, Zelena alijansa je 2008. objavila plan „Poslednja šansa za ugalj“, koji zagovara neophodnost da se dažbine korisnicima uglja uvedu do 2020. Kad će biti stavljene na sto sve tržišne mogućnosti, uključujući The New Deal for Nature – kojim se celoj prirodi određuje novčana vrednost.
S druge strane – potpisnici Evropske klimatske deklaracije naglašavaju da bi cilj međunarodne politike trebalo da bude obezbeđivanje pouzdane i pristupačne energije u svakom trenutku i svim narodima širom sveta. „Surovo je i nepromišljeno zagovarati rasipanje triliona na osnovu rezultata takvih nezrelih modela koji besmisleno i surovo podrivaju ekonomski sistem, ugrožavajući živote u zemljama kojima je uskraćen pristup pristupačnoj, kontinuiranoj električnoj energiji… Mi vas pozivamo da sledite klimatsku politiku zasnovanu na zdravoj nauci, realnoj ekonomiji i istinskoj zabrinutosti za one koji su oštećeni skupim i nepotrebnim pokušajima ublažavanja.“

BUĐENJE SRBIJE  U našim medijima glavnog i sporednog toka započela je kampanja „Probudi se, Srbijo, i preuzmi deo odgovornosti“ za klimatske promene. Da li Srbija – zasuta uranijumom, hemikalijama i brojnim kancerogenim supstancama, s naftnim skladištima dignutim u vazduh i razorenim centrima hemijske industrije – treba još da plaća i ceh za klimatski haos? Da nas nisu mimoišli, govori i događaj iz novembra 2014, kad je na naše tle kročila „zelena elita“ koja pod zastavom „Klimatske promene i zelena ekonomija“ (Climate change and green economy) zabacuje „mrežu rešenja za održivi razvoj“ (Sustainable development solutions network) uz logističku podršku Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj – CIRSD (Center for international relations and sustainable development). Predsednik CIRSD-a Vuk Jeremić predsedavao je skupu u Hotelu „Metropol“, uz uvodnik podeljen „dragim prijateljima“ u sali, među kojima se – nezvan – našao i novinar „Pečata“. Predsedavajući se pozvao na dva ključna događaja vezana za početak kampanje „osvešćenja“: potpisivanje Agende UN o održivom razvoju (2015), i međunarodna konferencija u Parizu COP21 na kojoj je predložen sveobuhvatni, pravno-obavezujući sporazum o metodama za smanjenje emisije CO2. Predsedavajući nam je preneo poruku s vrha finansijske piramide, da se ključna pitanja stavljena pred čovečanstvo u kontekstu ova dva događaja mogu rešiti samo uz pomoć privatnog sektora, uz pomoć dvojca: javno-privatno partnerstvo. Podsećajući na poplave što su zadesile deo Evrope i Srbiju, uvodničar skupa smatra da bismo morali da poradimo na buđenju svesti o potrebi da se i mi uključimo u ovaj biznis plan. Malom čoveku, koji još uvek pamti dane nakon prestanka bombardovanja 1999, praćene do tada neviđenim pljuskovima (dok je ostatak Evrope na mapi bio bez oblačka), „teorija zavere“ o postojanju klimatskog inženjeringa remeti miran san. Pa ipak, klimatski inženjering, hemijski ratovi, vojne vežbe, HAARP sistem nisu se nijednog trenutka našli na dnevnom redu COP21, kao ni klimatsko oružje za buduće ratove kojim se hvali Pentagon. Umesto toga poručeno nam je da krave i njihova balega predstavljaju ozbiljnu pretnju čovečanstvu, promovišući veganski pokret kao spasonosnu alternativu. Na kraju beogradske promocije zelene Agende 21 reč su uzeli preduzetnici, da bi u raspravi pod naslovom „Zeleno tržište i investicije“ (Green Market and Investments) izneli svoja rešenja i predračun troškova.