ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ЗАШТО АРХИВА? Трагични догађаји који потресају Србију имају сложене, дубоке и деценијама припремане предуслове – друштвене, политичке, економске, психолошке, културолошке. Ужаси којима данас присуствујемо јасно су, прецизно и препознатљиво најављивани, стратешки утемељивани, озбиљно организовани и припремани. У минулој деценији и по „Печат“ је објавио на десетине текстова из пера својих еминентних и сјајних аутора који су – документовано, аналитички сабрано и чињеницама образложено – најавили и упозорили на суморну и забрињавајућу „будућност која је почела“. Запрепашћујућа је актуелност и „савременост“ многобројних текстова објављиваних пре десет и више година. Подразумевајући да су сличности и одговарајућа објашњења појава, ситуација и догађаја унеколико условни, да никада није реч о буквално и дословно истоветним ситуацијама, данас поново штампамо предочене анализе – као прилог разумевању духа нашег времена и подстицај за размишљање и проницање у трагедију коју управо живимо, збуњени, пренеражени и забринути.

ОБЈАВЉЕНО 4. 10. 2019

На случају Грете Тунберг разоткрива се намера владајуће касте да, сем колонизације Глобалног југа, колонизује и наше умове, док се иза зелене маске обрћу милиони долара што укључују гас, петролеј, руднике…

Човечанство је изложено застрашујућим променама које нам се сервирају под називом „четврта индустријска револуција“. Убрзани развој технологија намењених „спасавању планете“ праћен је медијском халабуком која има за циљ да изазове панику због „ванредне климатске ситуације“. Глобалним селом одјекују бубњеви најављујући скори смак света, свештеници новог, „зеленог поретка“ звецкају кључевима за спас човечанства. А катаклизма се може одложити само ако дамо прилог у заједничку касу, колико се коме одреже, како би нам корпорације у сарадњи с научницима, упрегнутим у корпоративну запрегу, осмислиле начин за одлагање неминовног краја.

СПАСАВАЊЕ КАПИТАЛИСТИЧКОГ ЕКОСИСТЕМА Канадски независни новинар истраживач, писац и активиста Кори Морнингстар објавила је низ текстова под називом „Лоша врста зеленог“ и „Уметност уништења“, доказујући да је крајњи циљ прикупљања средстава за спас планете, у ствари, намењен спасавању капиталистичког економског система: „Међу најбогатијима влада паника при помисли да њихов вртоглави раст има границе, и да последња фаза капитализма најављује суноврат, остављајући их изложене могућности да доживе судбину најнижих класа које су их опслуживале. И сам статус сељаштва и радничке класе није стабилан у условима неолибералног модела, осмишљеног по мери елите. У настојању да спасу капитализам, фондације настоје да убеде људе да би уз помоћ неке нове интелектуалне парадигме капитализам могао бити реформисан и спасен путем ’инвестирања у утицај’ и комодификације природе.“
Кори Морнингстар упозорава да ће Четврта индустријска револуција бити „паметна индустријска револуција“, која ће проузроковати коначно уништавање природне средине. „Овде није реч о клими већ о експанзији владајућих структура које делују на највишем нивоу, почев од УН. На делу је комерцијализација живог и неживог света, а ’паметни градови’ намењени богатом Западу биће увод у стварање ’паметног’ дистопијског пакла.“
Спасилачка екипа, додуше, још увек нема „решење“, али обећава да ће га наћи – уколико се акција прикупљања харача изведе успешно – што би допринело привременом спасу посрнулог капитализма. Присуствујемо његовој последњој фази, у којој реагује као смртно рањена звер, немилосрдно насрћући на живи и неживи свет. У недостатку окрепљујућих бизнис планова, осмислили су начин да и природу претворе у робу, стављајући на пазар чак и ваздух који удишемо.

МИСЛИ ЗЕЛЕНО Нове методе планетарне економске окупације и деструкције спроводе се уз помоћ меке силе – „освајањем срца и ума“ – што би довело до свеопште промене понашања. Омамљујући слоган „мисли зелено, осећај зелено, делуј зелено“ појачан је емотивним зачином, извођењем на сцену Грете Тунберг – бесрамно злоупотребљене девојчице с успореним менталним развојем, која папагајски понавља научени апел: „Учините нешто, спасите Планету“, док иза зелене завесе стоје шаптачи, којима је једини циљ прикупљање зелених долара за зелене махинације. И док Грета на једрењаку језди океанима, шаљући дирљив апел „крадљивцима будућности“, понављајући пригодне слогане, у корпоративној кухињи се у потаји кува зелена „клин чорба“ у којој су „климатске промене“ клин за привлачење енормних средства, отетих из уста најсиромашнијих. Што су нам већ најавили.
Једрењак се креће уз помоћ „зелене енергије ветра“, а Грету на зеленој турнеји прате мајстори луткарског позоришта, покрећући је и трбухозборећи слогане које ово дете никад не би могло да осмисли. Дете је све нервозније, сузице су све искреније, а вапај који јој се пре неки дан отео: „Требало би да сам сад у школи…“, неће зауставити овај перформанс док и последњи Земљанин не завуче руку у буђелар не би ли искупио и део сопствене кривице што једе месо, пије млеко, гаји органско поврће и користи „смедеревац“.

КЛИМАТСКИ РИЈАЛИТИ Норвешки психијатар Фред Хеген скинуо је маску са „случаја Грета Тунберг“, објавивши детаље из породичног живота несрећне девојчице, гурнуте од стране болесно амбициозне мајке у климатски ријалити.
Маркетиншки магови ускочили су у глиб породичне патологије да би извукли на светло дана капиталца, „сироту болесну Грету“ оболелу од Аспергеровог синдрома (тежи облик аутизма), одабраног од стране мајке која се двоумила између депресије, самоизгладњивања и ОЦД (опсесивно-компулзивни поремећај).
Хеген открива значај „дијагноза“ због којих је Грета изабрана: „Избор девојчице оболеле од Аспергеровог синдрома за светског борца против ’климатских промена’ представља уобичајену методу на Западу, примењивану за привлачење пажње јавности у циљу подршке корпоративним пројектима. Глобалне преваре се најбоље продају уз помоћ ’хероја’, а Грета је управо оно што им треба. Уколико прође предлог да јој се додели Нобелова награда – ко ће с њом (њима) моћи да се носи.“
А почело је тако што је неко платио да Грета предводи школске протесте у Шведској, под слоганом: „Учините нешто…“; након њеног монолога на сцену се изводе освешћени „млади“ с транспарентима подршке „Учините нешто!“, а то „нешто“ је успостављање зелене трансверзале новца.
Грету су извели из школе да би је водили по свету: од Светског економског форума у Давосу до британског Парламента, стигла је и у УН на разговоре о клими… Капитализам је на ивици хистерије – посустао и неспособан да настави даље ухватио се за сламку, рачунајући на „дијагнозу“ просечног западног човека што болује од „синдрома стада“, напасаног на медијској ливади.
Др Фред Хеген објашњава због чега мајка (и налогодавци) толико инсистирају на Гретиним „дијагнозама“, и какву корист од њених небројених синдрома имају режисери овог ријалитија. „Овај поремећај се често повезује с посебним даром који имају деца са сличним поремећајем, као што је дар за математику или за памћење бројева, па је Грета постала жртвено јагње с ореолом пророка судњег дана.“
Из аутобиографије Гретине мајке сазнајемо да су се родитељи, у потрази за дијагнозом, коначно одлучили за тежак облик аутизма (двоумећи се између опсесивно-компулзивног поремећаја и селективног мутизма). Опремљена дијагнозама, мајка изјављује: „Грета је од детињства имала дар да види CO2 голим оком.“
Млађа сестра Беата побунила се против манипулација са сестром, на шта је мајка одмах посегнула за дијагнозом: „Мислим да и Беата има АДХД, а можда и ОЦД – Trass Sindrom“ Др Хеген је био запањен: „Никад нисам чуо за ту дијагнозу, али ју је мајка вероватно ископала однекуд како би прикрила разлог Беатиног огорчења. Незахвалност према ’невероватној’ мами мора имати узрок у психијатрији.“
Др Хеген сматра да је веома једноставно објаснити због чега се – уз помоћ Грете у улози беспомоћне маскоте – проглашава климатска криза: „За промоцију зеленог бизнис плана потребно је излудети масе опасношћу од прекомерне емисије CO2 који ствара ефекат стаклене баште, због чега температура расте, а расте и ниво мора, поларни медведи гладују до истребљења а климатске избеглице лутају светом… На тај начин нас увлаче у психодраму, у којој учествује и девојчица тужног лица којој је додељена улога пророка што нас обавештава о скором крају.“
Уместо да буде код куће у Шведској и похађа школу као њени вршњаци, ово дете – можда под лековима што јој даје њена брижна мајка – нико не пита како се осећа. Др Хеген оптужује породицу што је дете вођено од психијатра до психијатра доживело трауму, која се наставља претварањем њене болести у робу за широку потрошњу.
Читава ујдурма око убеђивања Земљана да су „опасне климатске промене“ дијагноза коју морамо прихватити здраво за готово, подсећа на однос Гретине мајке према непослушним ћеркама. Свакоме ко не поверује у надолазећу катаклизму прилепиће дијагнозу, а др Хеген је борцима против климатских промена успоставио дијагнозу: „Минхаузенов синдром“.

ХВАТАЧИ УГЉЕНИКА На случају Грете Тунберг разоткрива се намера владајуће касте да сем колонизације Глобалног југа колонизује и наше умове, док се иза зелене маске обрћу милиони долара што укључују гас, петролеј, руднике…
Грета је само шраф у пропагандној машини која својим разорним деловањем подсећа на монструозни механизам за сечу шума из Никитиног филма „Сибирски берберин“.
Кори Морнингстар цитира поруке „спасилаца“ којима не треба посебно тумачење: „Уложићемо низ напора да подржимо научни и технолошки напредак, посебно уклањање угљеника уз помоћ напредне технологије са нултом емисијом, укључујући нуклеарну енергију. Ово ће захтевати и толеранцију на ризик и спремност да се исходи прихвате током дуже временске скале од уобичајене.“
Међу редовима можемо прочитати да су већ спремни да на тржиште изнесу „напредне хватаче угљеника“, уз зелене нуклеарне централе и ризик!
Док произвођачи конструкције за извлачење угљеника из атмосфере тврде да ова процедура више „није опција већ неопходнoст“, Clean Technica је дошла до податка да најбоље постројење за хватање угљеника емитује 25 пута више CO2 него што га заплени, али кога брига – The show must go on! Алармантно је што метода ЦЦС (Carbon capture and storage – CCS) захтева велике количине воде. У регионима у којима се буде примењивала довешће до угрожавања речних извора.
„Реформа политике подстиче тржишта угљеника. Ове политике – заједно са ценама угљеника – могу створити нова тржишта за најчистије технологије и привући огромне суме приватног капитала потребне за трансформацију светске економије.“
Глен Петерс, директор истраживачког сектора у водећем норвешком институту за интердисциплинарна истраживања климе, ЦИЦЕРО, предвиђа да ће свету бити потребно 10.000 постројења за сакупљање и складиштење угљеника до 2050. године.
Кори Морнингстар подсећа и на улогу „угледних“ интелектуалаца, који су – према Фридмановом колеги Фредерику Хајеку – били кључна полуга за увођење најморбиднијих финеса капиталистичког друштва: „Искуство показује да ће једном, када је велики део интелектуалаца прихватио филозофију, бити само питање времена док ови погледи не постану владајућа снага политике…“ Имајући у виду темељни приступ овом пројекту, не треба да чуди лакоћа којом свет прихвата идеју комерцијализације екосистема, тако што би све појаве у природи требало финансијски дефинисати, прогласивши их „услугама екосистема“.
Слуђени плебс, суочен с „катаклизмом“, не пита за цену, а машта „спасилаца“ за проналажење спасоносних решења нема границе, као што нема границе ни њихова незајажљивост. На челу „спасилачке екипе“ налазе се исти НВО – „конзерватори“ – које су од 2009. укључене у оснивање GCCA (Global Campaign for Climate Action), чији је превасходни циљ стварање климе застрашивања од последица „климатских промена“…

Корпоративни марш зелене елите (2.део)

ОБЈАВЉЕНО 11. 10. 2019

Кoрпоративни брак је у међувремену склопљен између Светског економског форума и УН, потписивањем меморандума о разумевању кoјим се први пут у историји у УН уводе корпорације као фактор одлучивања и делања. Индикативно је што овај споразум није објављен на сајту УН, иако најављује значајну промену у расподели средстава на рачуне приватних компанија – иза затворених врата и без увида јавности у токове новца

Зелени споразум корпоративних заступника са УН представља државни удар на ову институцију, која је дефинитивно предата у руке предатора под зеленом маском
Кључеве светле будућности без угљен-диоксида држи Светски економски форум (World Economic Forum – WEF), најављујући нам спремност да прионе на посао чим прикупимо довољно новца. А новац ће се – пре свега – отимати од сиротиње Трећег света, рекетирањем и уценама не би ли се одрекао сопствених извора енергије (стављањем угља на оптуженичку клупу). Чим их – милом или силом – убеде да пређу на „зелене изворе енергије“, у шта се у последње време убрајају и нуклеарке, имаће још једну енергетски зависну колонију, која ће бити у обавези да купује њихове „ловце на CO2“, под патронатом Института ЦЦС (Carbon Capture and Storage) – „Ловац на угљеник и његово складиштење“. У „Стратешком оквиру партнерских односа за 2030. годину“ најављује се колонизација Глобалног југа, методама адекватним „климатској ванредној ситуацији“.

КОРПОРАТИВНИ БРАК Кoрпоративни брак је у међувремену склопљен између Светског економског форума и УН, потписивањем меморандума о разумевању кoјим се први пут у историји у УН уводе корпорације као фактор одлучивања и делања. Индикативно је што овај споразум није објављен на сајту УН, иако најављује значајну промену у расподели средстава на рачуне приватних компанија – иза затворених врата и без увида јавности у токове новца.
Међу „спасиоцима“ је и Бил Гејтс с „Мисијом иновација“ (Mission Innovation – MI). Ради се о глобалној иницијативи 24 земље и Европске комисије у име ЕУ, са захтевом да се дуплирају издвајања из јавних инвестиција за „чисту енергију“ у корист приватног сектора.
У програм отимања новца за „спас Планете“ укључена је коалиција од 220 земаља предвођених бројним учесницима заинтересованим за поделу зеленог колача, међу којима су: Climate Group, Global Green Growth Institute, Global CCS Institute (Carbon Capture and Storage), који најављује сарадњу са владама САД, УК, Кине, Индије, Јапана и Аустралије, као и мултинационалне компаније „Шел“, „Ексон“, „Тошиба“, „Кавасаки“…
„Зелени споразум корпоративних заступника са УН представља државни удар на ову институцију, која је дефинитивно предата у руке предатора под зеленом маском“, тврди јапански уметник Хиројуки Хамада, упозоравајући да „овај споразум уводи на велика врата глобалну корпоратократију, која никоме не полаже рачуне за своје поступке. УН су на овај начин стављене под контролу западних хегемона, а лагање и застрашивање народа је темељ за изградњу будуће империје зла“.
Међу партнерима у лову на профит налази се и Светска банка, а „мрежа бораца против климатских промена“ нajaвљује дуплирање средстава издвојених за „чисту енергију“, укључујући и средства за Гејтсове иноваторске егзибиције, с обзиром на то да милијардеру Гејтсу не пада на памет да сам финансира зелене иноваторе. Новац за будуће зелено ропство морају издвојити робови Трећег света, од своје цркавице, пунећи џепове срамно богатих мајстора драме, као што је Мајкл Блумберг, који попут Ала Гора показује забринутост за растућу економску неједнакост између богатих и сиромашних, иако је у марту 2019. рангиран међу девет најбогатијих људи на свету. Он је тренутно веома заинтересован за фракинг и природни гас.

ГЛОБАЛНИ ГРАДОНАЧЕЛНИЦИ На микроплану су укључени градски оци, умрежени у „Глобални савез градоначелника“ (The Global Covenant of Mayors) задужених да – у складу с упутствима – изнуде новац од грађана за финансирање пројеката који би се по принципу „држ’те лопова (CO2)“ укључили у акцију прикупљања новца.
Потпредседник „Глобалног савеза градоначелника“ је Кристијана Фигерес, кoja слови за „климатског лидера Светске банке и Зеленог њу дила“. Ова особа је и члан борда Института за светске ресурсе и небројених комитета и институција основаних за подршку „четврте индустријске револуције“, из које су унапред искључени сиромашни.
Партнери Кристијане Фигерес су најмоћније светске компаније: „Амазон“, „Епл“, „Фејсбук“, „Гугл“, „Мајкрософт“, „Пејпал“, „Сони“, УНДП – програм ОУН за развој, „Карнеги фондација“ и невладине организације у служби империјализма међу којима су „Амнести интернешенел“, „Хјуман рајтс воч“… Ово партнерство је формално установљено 2016. а нико не даје одговор због чега међу партнерима нема никога из Латинске Америке или Африке.
Канадска новинарка Кори Морнингстар закључује да нас „партнери“ дефинитивно одстрањују од природе. Све више технологије уводи нас у самоубилачки систем чији део постајемо: „У паметним градовима је постављено паметно дрвеће да се бори против загађења. Право дрвеће ће бити прерађено у биогориво, проглашено за чисту енергију – то није заштита биодиверзитета већ ноћна мора у режији психопата.“

ЛАЖНИ ФИЛАНТРОПИ Кори Морнингстар препознаје нови наратив: буђење лажне наде. У том правцу се оглашавају НВО делујући као кључне полуге друштвене манипулације. „Након разилажења магле око ’напретка’ преостаје само индустријска пустош лажне наде и стварних претњи…“ Методе којима се служе налазе се у упутствима из приручника за америчку армију: „Наш главни циљ је уништити вољу и способност непријатеља за борбу, изазивањем осећања неповерења, страха и безнађа.“ Уз неограничено финансирање и организациону подршку фондација попут Форда, Рокфелера, Гејтса и Сороша, америчка владина пропаганда сада има огромну нову армију непрофитних организација које, заједно с корпоративним медијима и академским снагама, служе као пета колона за кампање дестабилизације некооперативних држава и народа. Ко не одвоји новац за зелени рекет биће уништен – знамо и како.
Између 2003. и 2009. године формирана је глобална платформа са три ентитета: корпорације, држава и цивилно друштво – са циљем да делују унисоно. У тиму су и УН – Nations Framework Convention on Climate Change – UNFCCC, непрофитни индустријски комплекс и фондови олигарха, корпорација и капиталистичког окружења које олакшава транзицију. Кључну улогу играју „прогресивни медији“ финансирани од стране корпорација и фондација, ангажовани у пројекту социјалног инжењеринга „променити све“ – што је најуспешнији социјални експеримент у савременој историји.
У извештају „Дизајнирано за победу: Улога филантропије у борби против климатског загревања“ дате су основе за будућност климатског покрета. Овај извештај је послужио као катализатор за невиђено трошење средстава на пројекте везане за енергију и климу, и послужио као оснивачки документ за оснивање Climate Works Foundation (2008). Ова фондација је централно чвориште за координацију новца кроз глобалну мрежу фондова. Уследили су и додатни фондови, од стране фондације Рокфелер, Форд и УН. CWF је пред лице јавности коначно изашао с бестидном понудом: „Свет би морао да обезбеди 90 трилиона долара у следећих 15 година, уколико желимо да спасемо Планету од погубног ефекта климатских промена.“
Климатски картел има за циљ да маргинализује аутентичне еколошке покрете, покрете пољопривредника, староседелаца, староседелачких знања и малих острвских државица, како би расправа о клими остала у неолибералним оквирима, уз доминацију западне идеологије и финансија. Да би се спасао капитализам, фондације желе да убеде становништво да се, под новом интелектуалном парадигмом, капитализам може реформисати путем „инвестирања у утицај“ и комодификације природе.
Кори Морнингстар тврди да ће они с Југа, који ничим не доприносе климатској кризи, „бити буквално смрвљени под империјалном чизмом од стране изазивача кризе. Не заборавимо да 100 држава на свету производи мање од 0,1 одсто глобалне емисије гасова стаклене баште“.

ЕВРОПСКА КЛИМАТСКА ДЕКЛАРАЦИЈА За то време, далеко од светлости позорнице, професор филозофије и научни сарадник Центра за етику и културу универзитета „Нотр Дам“ Томас Вилијамс извештава јавност да је преко 500 научника и професионалаца – који се баве климом и пратећим научним дисциплинама – 24. септембра послало генералном секретару УН „Европску климатску декларацију“, захтевајући покретање озбиљне дебате о климатским променама, на највишем стручном нивоу, уместо дилетантских процена о стварном стању и злоупотреба Грете Тунберг. Вилијамс упозорава на опасност од искључивања етике из планова за овај глобални предузетнички подухват, критикујући хистерију око климатских промена.
Потписници „Европске климатске декларације“ упозоравају да се наука не сме злоупотребљавати у политичке сврхе, а климатска политика би морала много више да се ослања на науку: „Научници би се морали отворено позабавити неизвесностима и претеривањима у својим предвиђањима глобалног загревања, док би политичари морали да непристрасно израчунају стварне користи као и замишљене трошкове прилагођавања глобалном загревању, као и стварне трошкове и замишљене предности ублажавања.“
Научници наглашавају важност да се не срља с трошењем новца на изузетно скупе експерименте с климом, пре него што се утврде чињенице. „Не постоје статистички докази да глобално загревање појачава урагане, поплаве, суше и сличне природне катастрофе, или их чини чешћим… Мере за ублажавање емисије CO2 једнако су штетне колико и скупе. Ветротурбине, на пример, убијају птице и слепе мишеве, а плантаже палминог уља уништавају биолошку разноврсност прашума… Јавна политика мора поштовати научну и економску стварност, уместо што се поводи за помодним бесмислицама нашег времена… Не постоји климатско ванредно стање. Стога нема разлога за панику и аларм… Оштро се противимо штетној и нереалној политици без емисије CO2 која је предложена за 2050. годину… Ако се појаве бољи приступи, а они то засигурно јесу, имамо довољно времена за размишљање и прилагођавање.“
Док научници наглашавају опасност од увођења рекета земљама Трећег света које базирају своју енергетску независност на угљу, Зелена алијанса је 2008. објавила план „Последња шанса за угаљ“, који заговара неопходност да се дажбине корисницима угља уведу до 2020. Кад ће бити стављене на сто све тржишне могућности, укључујући The New Deal for Nature – којим се целој природи одређује новчана вредност.
С друге стране – потписници Европске климатске декларације наглашавају да би циљ међународне политике требало да буде обезбеђивање поуздане и приступачне енергије у сваком тренутку и свим народима широм света. „Сурово је и непромишљено заговарати расипање трилиона на основу резултата таквих незрелих модела који бесмислено и сурово подривају економски систем, угрожавајући животе у земљама којима је ускраћен приступ приступачној, континуираној електричној енергији… Ми вас позивамо да следите климатску политику засновану на здравој науци, реалној економији и истинској забринутости за оне који су оштећени скупим и непотребним покушајима ублажавања.“

БУЂЕЊЕ СРБИЈЕ  У нашим медијима главног и споредног тока започела је кампања „Пробуди се, Србијо, и преузми део одговорности“ за климатске промене. Да ли Србија – засута уранијумом, хемикалијама и бројним канцерогеним супстанцама, с нафтним складиштима дигнутим у ваздух и разореним центрима хемијске индустрије – треба још да плаћа и цех за климатски хаос? Да нас нису мимоишли, говори и догађај из новембра 2014, кад је на наше тле крочила „зелена елита“ која под заставом „Климатске промене и зелена економија“ (Climate change and green economy) забацује „мрежу решења за одрживи развој“ (Sustainable development solutions network) уз логистичку подршку Центра за међународне односе и одрживи развој – CIRSD (Center for international relations and sustainable development). Председник ЦИРСД-а Вук Јеремић председавао је скупу у Хотелу „Метропол“, уз уводник подељен „драгим пријатељима“ у сали, међу којима се – незван – нашао и новинар „Печата“. Председавајући се позвао на два кључна догађаја везана за почетак кампање „освешћења“: потписивање Агенде УН о одрживом развоју (2015), и међународна конференција у Паризу COP21 на којој је предложен свеобухватни, правно-обавезујући споразум о методама за смањење емисије CO2. Председавајући нам је пренео поруку с врха финансијске пирамиде, да се кључна питања стављена пред човечанство у контексту ова два догађаја могу решити само уз помоћ приватног сектора, уз помоћ двојца: јавно-приватно партнерство. Подсећајући на поплаве што су задесиле део Европе и Србију, уводничар скупа сматра да бисмо морали да порадимо на буђењу свести о потреби да се и ми укључимо у овај бизнис план. Малом човеку, који још увек памти дане након престанка бомбардовања 1999, праћене до тада невиђеним пљусковима (док је остатак Европе на мапи био без облачка), „теорија завере“ о постојању климатског инжењеринга ремети миран сан. Па ипак, климатски инжењеринг, хемијски ратови, војне вежбе, ХААРП систем нису се ниједног тренутка нашли на дневном реду COP21, као ни климатско оружје за будуће ратове којим се хвали Пентагон. Уместо тога поручено нам је да краве и њихова балега представљају озбиљну претњу човечанству, промовишући вегански покрет као спасоносну алтернативу. На крају београдске промоције зелене Агенде 21 реч су узели предузетници, да би у расправи под насловом „Зелено тржиште и инвестиције“ (Green Market and Investments) изнели своја решења и предрачун трошкова.