Језик је брана асимилацији

Учење и знање српског језика је услов да деца у дијаспори боље познају нашу културу, историју и обичаје, али и да јачају интересовање и емоције према сопственом пореклу и народу

Језик је својство по себи, медиј комуникације у изражавању мисли и осећања у свакодневном општењу, споразумевању, договору, средство поезије и прозе, културолошки стожер и нематеријални симбол препознавања народа или „Језик је домовина нација“ како рече Фридрих Шелинг. Још су Платон и Аристотел у својим списима разматрали значење речи, говора и језика свесни његовог значаја, док су Хомер и Херодот све чије језике и обичаје нису разумели или који нису говорили грчки називали варварима. Од антике до данас у (само)свести Грка, протканој православљем, језгром традиције, присутно је очување језика, културе и националне посебности непремостивих идентитетских атрибута супротстављених перфидној мондијализацији и свему што она јесте.

ОЗБИЉНА УГРОЖЕНОСТ ЈЕЗИКА – Идеја глобалног светског друштва „универзалног система вредности“ злоупотребљена је манипулацијом јавности успостављањем контроле медија, политичких група и обезвређивањем свега националног ширењем мултикултурализма у несагласју са филозофијом српског колективног и индивидуалног идентитета утемељених на традицији и духовности Светосавља. Погрешно је веровање да је идентитет етничка константа, датост за свагда, напротив идентитет је динамична стварност подложна утицају и променама, али све док постоји његова чврста веза и утемељење у говорном језику, ћирилићном писму и вери не губи своју националну особеност и отпорност на штетне утицаје.
Ноам Чомски, лингвиста и филозоф, у својој Генеративниј граматици сматра да деца поседују урођену способност (пре)познавања формалних принципа структуре језика и подсвесног разумевања граматичких правила на основу којих конструишу говор. Упркос тумачењу Н. Чомског о „генетској предиспозицији“ и преко деце језичко-идентитеској одрживости, језик је озбиљно угрожен, ако се све мање чланова једне заједнице у међусобном општењу служи са њим и круг корисника се из године у годину сужава. Деца недовољно и у малом броју уче језик у допунским школама и при црквеним општинама ограничених техничких, организацоних и финансијских могућности. У Републици Србији деца школског узраста од 7-14 година чине осам одсто популације. Сличан однос је у скоро двомилионској дијаспори или отприлике 160.000. потенцијалних полазника допунске наставе. По последњим подацима у 16. држава дијаспоре допунску наставу похађа 7.899. ученика или условно речено пет одсто. У Немачкој на приближно 500.000 садашњих и бивших српских држављана тај број креће се око 0,5. одсто односно 2.378 полазника или сувише мало да би било довољно.
Социолингвистички процеси догађају се поступно унутар једне језичке заједнице одвојене од матице и у првом реду негативним утицајем погађају децу, фокусирану на социјалне медије у комуникацији непоштовања правописа, конструкције реченица, малих и великих слова. Деца од малена уче и владају језиком државе у којој су рођена као првим-матерњим, а језиком родитеља због њихове заузетости или небриге служе се тешко проналазећи речи и још теже склапајући реченице. Од најранијег детињства родитељи подстичу децу да уче стране језике, међутим такав подстицај изостаје кад је у питању читање књига, писање и говор на српском језику. Последице таквог односа су оскудан фонд речи, још оскудније познавање културе, историје, обичаја и на крају слабљење интереса и емоција према сопственом пореклу и народу.
Није тачно како недавно рече министар Милићевић у интервју „Печату“: … јер су Срби, за разлику од неких других народа, веома подложни асимилацији (…)“, напротив нису „подложни“ нарочито не „веома“, супротстављају се колико могу за разлику од етничких заједница подржаних матичним државама. Изјава је типичан трансфер (не)одговорности на жртве системске небриге криве за све што им се догађа уместо дијалога о кључним темама и усаглашеним решењима. О значају језика и његовог очувања најбоље сведоче етнолингвистичка истраживања о стању и перспективама српских националних мањина у срединама у којима су се одржали говорни језик и ћирилићно писмо. Пример вредан сваког помена очувања језика и идентитета су Срби у Румунији и Мађарској изложени јаком асимилационом утицају. Истине ради без разумевања домицилних држава и подршке етничким заједницама што не умањује њихову националну опредељеност тешко би се одржали идентитет, вера и народни обичаји у амбијенту културних, језичких и социјалних различитости у којима вековима живе.
Постојећи правни акти од заборављеног декларативног монумента, Декларације о опстанку српске нације громогласно најављиване од лета 2017. године преко кодификоване Стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. (садржи посебан одељак о неговању српског језика и ћирилице) до Стратегије очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону нису побољшали заштиту језика и идентитета, утицали на омасовљење допунске наставе нити обезбедили неку другу корист.

ШТЕТНОСТ ЗАКОНА О РОДНО ОСЕТЉИВОМ ЈЕЗИКУ – Супротно оправданим очекивањима ефикасније институционалне бриге у корист очувања језика и идентитета под притиском радикалних феминисткиња, боркиња „џендер“ револуције опчињених западним постулатима равноправности извршен је као врхунац несувислости атентат на српски језик наказним законом о родно осетљивом језику. Штетне последице „Закона“ трпеће не само језик у матици већ допунска настава у дијаспори и деца приморана да говоре и пишу бесмисленим језиком. Школски и универзитетски уџбеници енциклопедије, речници, поезија и проза, медији користиће се и писати саблазним језиком накалемљених суфикса као срамно завештање будућим поколењима. Можда ће здравом српском памећу уместо политике овладати разборитост на коју својом Васкршњом посланицом позива патријарх српски господин Порфирије.
Постоји трачак наде да ће недавно образовани Савет за српски језик спасти шта се спасити може, ако се покаже да су здрав разум и самопоштовање изнад понижавајућег самоизругивања. У противном спас је у бојкоту новоговора у медијима, култури, школама, образовању уопште свакодневном животу као отпор просташтву у одбрани смисленог српског језика упркос последицама непоштовања „Закона“ од маја 2024. године кад ступа на снагу. Још је Свети Сава у Законоправилу изједначио језик и народ и занемаривање језика једнако је запостављању народа поготово у расејању препуштеног себи и самосналажењу. О запостављању и последицама као зла слутња сведочи недавни избор за „Савет миграната“ Минхена. По други пут у његовом полувековном постојању пада у очи одсуство српске листе (2017/2023) за разлику од ранијих избора на којима су грађани Републике Србије имали две понекад и три опције. Није у питању организациони пропуст или лењост већ слабљење мотивације, отуђење и губљење колективног интереса као резултат маргинализације и изостанка подршке Србијe предуго, још од доба комунизма раздвојене предрасудама и идеолошким зидом од своје дијаспоре.
Најревноснији у заштити етничких посебности и права одувек су били Турци, Грци и увек заступљени Хрвати безрезервно подржани својим матичним државама. Сваке године 9. фебруара Грци обележавају и славе дан грчког језика. Тим поводом широм Грчке и дијаспоре одржавају се предавања, позоришне представе, концерти, пројекције грчких филмова како би се на свечан начин обележили значај и лепота језика којим се поносе и ојачало осећање националног припадања. Српски језик нема димензију грчког у европској и цивилизацији уопште, али је вредност и стожер националне кохезије јер обједињује, веру, културу, науку, образовање и сваком народу је веома важно у каквом су му стању језик и писмо. Српском језику као темељу нематеријалне културне баштине богате лексике и разноликости припада дан симболичног обележавања његовог значаја не УНЕСКО-в безлични Међународни дан матерњег језика 21.-ог фебруара већ дан и датум везан за прошлост српске духовности и културе.
Проглашење једне од наредних година годином српског језика и ћирилице било би од највеће важности за матицу, дијаспору и регион. Све написано и штампано на српском језику до 1945. године било је на ћирилици од повеље Кулина бана, Миросављевог јеванђеља, Душановог законика, Слова љубве деспота Стефана Лазаревића до Вуковог грандиозног дела све укупно, али и појединачно довољан су повод да се језику и писму ода дужно признање. Брига о језику и идентитету je отпор сваком немару, али и свима који би колонијалним универзалистичким вредностима и „просветитељством“ да мењају све(с)т. Језик је метафизичка суштина опстајања, чувар посебности, памћења и живо сведочанство српског историјског постојања и трајања. Није претеривање заштита националних посебности и осећања чему се у епохи национализма противио Виктор Иго залажући се у својим списима за: „Сједињене државе Европе“ и „Европску националност“, супротно томе очување језика и националног идентитета је „Јединство са самим собом“ како рече Мартин Хајдегер, а при здравој памети или оном што је од ње претекло нико се не одриче самог себе.

(Аутор живи у Минхену)