Teatarski proces na Floridi

Zloupotreba pravnog sistema na američki način

Stvar je očito vrlo ozbiljna. Bivši predsednik SAD naći će se na optuženičkoj klupi, možda u jeku sopstvene predsedničke kampanje uoči izbora 2024. Možda će do novembra sledeće godine biti i osuđen, iako će njegovi advokati nastojati da suđenje odlože što je više moguće. Stvar je toliko ozbiljna da istaknuti istoričar i kolumnista Nil Ferguson beleži u kolumni za „Blumberg“ da će Donald Tramp morati da pobedi kako bi izbegao zatvor. O čemu se zapravo radi?

Već na prvi pogled moguće je uočiti nekoliko slojeva dešavanja. Prvo i pre svega tu su brojna pravna pitanja oko slučaja koje je američko ministarstvo pravde pokrenulo protiv građanina Trampa. Drugo, tu je politički kontekst – sve žešće ubrzanje trke za predsedničke izbore iduće godine, u vrlo složenim geopolitičkom trenutku, rivalitet unutar Republikanske stranke i problemi na koje nailazi Bajdenova kandidatura suočena sa žestokom medijskom pažnjom – uprkos blagom sudskom razrešenju – usmerenom na poslovne i moguće koruptivne aktivnosti njegovog sina Hantera Bajdena.
Treći, i možda najzanimljiviji je konstitutivni sloj problema. Naime, slučaj navodno nepropisnog baratanja poverljivim materijalima je naizgled trivijalno podrhtavanje površine usled dubinskih seizmoloških aktivnosti – još jednog američkog samopreispitivanja o dometima izvršne predsedničke moći, vlasti ili službovanju neizabrane birokratije te da li republika vlada sobom ili se o njoj staraju.

Slučaj protiv Trampa

Početkom juna Ministarstvo odbrane obavestilo je Trampove zastupnike da je podiglo optužnicu koja Trampa tereti za brojna kršenja zakona u pogledu baratanja poverljivim dokumentima pronađenim u njegovoj rezidenciji na Floridi. Optužnicu je pred sudom u Majamiju podigao tužilac Džek Smit. Poziva se na Akt o špijunaži i prema rečima američkog pravnog stručnjaka Džonatana Tarlija, daleko je ozbiljnija od ranijih pokušaja da se Tramp izvede pred porotu. Prema njegovim rečima, svedočenja koja su uključena u tekst optužnice sadrže mnogobrojne detaljne navode koji upućuju da je Tramp bio svestan toga da je na neodgovarajući način baratao poverljivim materijalima, te da su se oni našli u njegovoj rezidenciji kada je FBI izvršio premetačinu u avgustu 2022. godine.
Američki Nacionalni arhiv je saopštio Kongresu da je predsednik 15 kutija s materijalima odneo u svoju rezidenciju, te su naznačili da se u njima nalaze i poverljivi dokumenti. Ovde „poverljivi“ ima prevashodno birokratsko značenje – količina materijala koja ima oznaku poverljivosti u svakoj administraciji je ogromna. Prema medijskim izveštajima, među dokumentima koje je Tramp poneo sa sobom su i pismo koje mu je uputio nekadašnji predsednik Barak Obama, pismo severnokorejskog lidera Kim Džong Una i rođendanski meni i salveta s nekog koktela. Tu je, navodno, i dokumentacija koja se odnosi na planiranje napada na Iran (suprotstavljeni medijski izveštaji ne dopuštaju da se jasno razabere da li je predsednik bio za napad ili su to bili generali, kao i to ko je koga sprečavao u ostvarivanju ratobornog nauma).
No optužnica nema toliko veze sa sadržajem materijala koliko s navodnim nepropisnim baratanjem. Aktuelni predsednik ima ogromna ovlašćenja u pogledu statusa dokumentacije. Prema tumačenjima pojedinih pravnih stručnjaka, sama poverljivost dokumenata zavisi od načina na koji predsednik barata njima – poverljivost postoji da pomogne obavljanje njegove ustavne vlasti, a ne obratno (o ovome nešto više kasnije), pa ne postoji neka procedura kojoj se mora povinovati da bi dokument izgubio status poverljivog. Dovoljan je usmeni nalog bilo kojoj podređenoj instanci u okvirima izvršne vlade. Akt o predsedničkim dokumentima (Presidential Records Act) dopušta predsedniku da odluči koja će dokumenta zadržati na kraju svog predsedničkog mandata, beleži pravni komentator „Volstrit džornala“ Majk Bekeša.
Bekeša se poziva na sličan slučaj iz vremena mandata predsednika Bila Klintona. Naime, tokom svoja dva predsednička mandata, između januara 1993. i januara 2001, Klinton je razgovarao sa istoričarem Tejlorom Brenčom 79 puta. Ti razgovori su zabeleženi na trakama, te ih je Brenč iskoristio za pisanje knjige. Međutim, na trakama nisu zabeležena samo Klintonova razmišljanja već i pojedini događaji i razgovori koji su se odvijali u Beloj kući tokom razgovora (među njima, i neki relevantni za srpsku političku istoriju). Klinton, po okončanju svog mandata, nije predao trake Nacionalnom arhivu. Naprotiv, držao ih je u svojoj fioci sa čarapama (po čemu je slučaj i dobio naziv) s naumom da ih ponese sa sobom kada mu istekne mandat. Pokušaji pojedinih organizacija da parničnim postupcima nateraju Nacionalni arhiv da se domogne snimljenog materijala – pošto je reč o dokumentaciji nastaloj tokom obavljanja javne dužnosti – naišli su na protivljenje Ministarstva pravde: „Nacionalni arhiv nije dužan da deluje u beskonačnoj potrazi za predsedničkom dokumentacijom, ukoliko je ovi ne predaju po okončanju svog mandata.“ Bekeša objašnjava: „Izgubio sam slučaj zato što je sudija (Ejmi Baret) Džekson zaključila da su vladi vezane ruke. Gospodin Klinton je poneo trake sa sobom, i niko ne može ništa oko toga da učini.“
Prema pravnom tumačenju Vila Šarfa, nekadašnjeg pomoćnika američkog tužioca, objavljenom na konzervativnom sajtu „Federalist“, slučaj koji je protiv Trampa podigao tužilac svodi se na tumačenje člana 793 Akta o špijunaži prema kojem vlada mora da dokaže da je tuženi znao da poseduje informacije relevantne za nacionalnu bezbednost, da je znao da postoji vladin službenik koji je ovlašćen da dobije te informacije, te da je sa umišljajem propustio da dostavi ove informacije zvaničniku. Prema Šarfovom razumevanju stvari, reč je o vrlo visokom standardu dokaznog postupka. Lestvici koju je tužiocu teško da preskoči.
Međutim, sve su ovo pravničke finese koje nisu posebno zanimljive ni malobrojnim posvećenicima u američko upravno pravo – uostalom, zar bilo ko veruje da se nekadašnji predsednik, a gotovo izvesno budući predsednički kandidat, goni jer je pogrešno zalepio taksenu marku? Možda nije preterano reći da je u pitanju politički proces, zloupotreba pravnog sistema zarad obezbeđivanja poželjnog političkog ishoda. Što bi, kako američki hegemoni poučavaju, trebalo da bude anatema u pravno uređenim državama.

S nanogicom u Ovalnom kabinetu

Kakve mogu biti političke posledice ovog procesa? Nema sumnje da će slučaj biti naširoko medijski eksploatisan i tokom republikanskih predizbora i tokom verovatne Trampove predsedničke kampanje. Naime, sada je gotovo jasno da će Tramp biti republikanski kandidat. Kampanja njegovog najozbiljnijeg suparnika, guvernera Floride Rona Desantisa nije počela kako bi trebalo. Desantis uživa podršku tradicionalnih republikanskih i konzervativnih krugova, uključujući i deo neokonzervativnog establišmenta. Ali manjka mu raspoloženje populističke baze, ljudi ispod crvenog kačketa s natpisom MAGA (Make America great again), kojima slobodna trgovina, dodatno zaoštravanje odnosa s Rusijom i razumevanje migracije kao neizbežne prirodne pojave nisu na srcu.
Trampove šanse za reizbor, prema pojedinim istraživanjima javnog mnjenja su prilično dobre. Rezultati istraživanja agencije „Harvard–Haris“ upućuju da bi 45 odsto opredeljenih glasalo za Trampa dok bi 40 odsto glasalo za Džozefa Bajdena. Bajdenova pozicija je prilično nezgodna: zvanični ekonomski parametri, važni kod opredeljenja američkih birača, stoje relativno dobro, uključujući i slabljenje inflatornih pritisaka, te velikog broja novih radnih mesta. Međutim, percepcija glasača je drugačija i postoje naznake da američka privreda može ući u recesiju. Ovakva raspolućenost između zvaničnih podataka i raspoloženja na terenu dovela je do toga da pojedini komentatori preispituju vrednost metodologije za merenje nacionalne ekonomije. Trampova baza je i dalje čvrsto privržena bivšem predsedniku a prema rečima američkog advokata i političkog komentatora Roberta Barnsa, „Tramp trenutno vodi u odnosu na Bajdena zbog promene u raspoloženju neopredeljenih glasača radničke klase: one mlađe, u kojoj je veći udeo manjina, i osoba ženskog pola; promenjeno opredeljenje milenijalaca i zumera u korist Trampa u odnosu na 2020. meri se dvocifrenim brojevima. To je razlog zbog čega samo Tramp predstavlja pretnju po Bajdena“.
Na kraju, tu su još i otvorena pitanja oko brojnih pravnih problema s kojima je suočen predsednikov sin Hanter Bajden. Sada više nije upitno da je Hanter Bajden bio uključen u kriminalne radnje – oko toga je već sklopio pogodbu s tužiocem. Pitanje koje ostaje otvoreno: da li je u njegove finansijske dogovore bio uključen i njegov otac u svojstvu američkog potpredsednika ili senatora? U tom pogledu stvari su i dalje nejasne, no jedno se može očekivati sa izvesnošću: medijski udari na Bajdena iz republikanskih redova, ali i iz redova njemu nenaklonjenih demokrata. Tobožnja pristrasnost pravnog poretka prema ličnostima povezanim s nosiocima javnih funkcija nije nešto što će politički protivnici olako propustiti da propagandno iskoriste. Sama naznaka ilegalnih aktivnosti Hantera Bajdena koja je u javnosti privukla pažnju zahvaljujući materijalima s njegovog laptopa uoči predsedničkih izbora 2020. godine mogla je, prema pojedinim istraživanjima, da prelomi izborne rezultate na drugu stranu. Politička šteta priznate krivice uz blagonaklonu nagodbu s Ministarstvom pravde može biti daleko veća. U međuvremenu, kampanja Roberta Kenedija Mlađeg za predsedničkog kandidata Demokratske stranke postaje sve kredibilnija.
Kako će se odraziti proces protiv Trampa na njegovu verovatnu kandidaturu? Pre svega, upitno je kada će otpočeti proces. Možda suđenje počne pre izbora, možda posle, možda se završi oslobađajućom presudom, ili osuđujućom presudom bez zatvorske kazne. Ni u jednom od ovih slučajeva nema zakonskih prepreka da Tramp bude kandidat, da vodi kampanju ili da čak obavlja svoje predsedničke dužnosti. Judžin Debs je bio kandidat dok je sedeo u zatvorskoj ćeliji 1920. godine. Noa Feldman, pravnik i komentator „Blumberga“, nimalo naklonjen Trampu, navodi da je jedan od mogućih ishoda da Tramp bude osuđen posle izbora, te da kao novi predsednik samog sebe pomiluje. Štaviše, prema Feldmanovim rečima, nije isključen ni scenario – dostojniji loše holivudske komedije nego američke ili bilo čije politike – da Trampu osuđeniku sud omogući da u kućnom pritvoru obavlja predsedničku dužnost. Jedinica za izdržavanje kazne u ovom slučaju bi bila Bela kuća.
Međutim, ostvarenje bilo kog od ovih scenarija udaljeno je godinu i po dana i zavisi od brojnih nepredvidljivih činilaca koji mogu u međuvremenu nastupiti. Njihovim preterano detaljnim razrađivanjem rizikujemo da propustimo da naznačimo odgovor na pitanje oko kojeg se vode žestoke rasprave: gde su granice predsedničke moći. Američki predsednik ima ogromnu ustavnu moć. Kao što smo već naznačili, njemu je na volji koji će dokument biti poverljiv ili ne – njihov status može da promeni potezom ruke, bez potrebe da prolazi kroz bilo kakvu proceduru.
Može li birokratska država da ograniči ovu moć? Oko toga se ne vode samo diskusije već i oštra politička borba, od onog trenutka kada je Tramp proklamovao svoju kandidaturu 2015. i posebno od kada je izabran u novembru 2016. Deo američkog establišmenta – bivši službenici, obaveštajna zajednica, stranačke elite – delatno su se opredelili da je povećem delu američkog naroda potrebno starateljstvo, te da se njihova suverena prava, preneta na izabranog predsednika, mogu ovako ili onako ograničiti. Ta ograničenja su sprovođenja administrativnom sabotažom i obaveštajnom operacijom negde oko početka 2016. godine. Kada Tramp iznova i iznova ponavlja Raša, raša, raša, misli zapravo na ovaj koloplet koji su spleli ni prema kome odgovorni činioci političke moći.
Ovaj sudski postupak možda neće dati odgovor na pitanje ko je u pravu, ali hoće na ono – ko je jači?