Театарски процес на Флориди

Злоупотреба правног система на амерички начин

Ствар је очито врло озбиљна. Бивши председник САД наћи ће се на оптуженичкој клупи, можда у јеку сопствене председничке кампање уочи избора 2024. Можда ће до новембра следеће године бити и осуђен, иако ће његови адвокати настојати да суђење одложе што је више могуће. Ствар је толико озбиљна да истакнути историчар и колумниста Нил Фергусон бележи у колумни за „Блумберг“ да ће Доналд Трамп морати да победи како би избегао затвор. О чему се заправо ради?

Већ на први поглед могуће је уочити неколико слојева дешавања. Прво и пре свега ту су бројна правна питања око случаја које је америчко министарство правде покренуло против грађанина Трампа. Друго, ту је политички контекст – све жешће убрзање трке за председничке изборе идуће године, у врло сложеним геополитичком тренутку, ривалитет унутар Републиканске странке и проблеми на које наилази Бајденова кандидатура суочена са жестоком медијском пажњом – упркос благом судском разрешењу – усмереном на пословне и могуће коруптивне активности његовог сина Хантера Бајдена.
Трећи, и можда најзанимљивији је конститутивни слој проблема. Наиме, случај наводно непрописног баратања поверљивим материјалима је наизглед тривијално подрхтавање површине услед дубинских сеизмолошких активности – још једног америчког самопреиспитивања о дометима извршне председничке моћи, власти или службовању неизабране бирократије те да ли република влада собом или се о њој старају.

Случај против Трампа

Почетком јуна Министарство одбране обавестило је Трампове заступнике да је подигло оптужницу која Трампа терети за бројна кршења закона у погледу баратања поверљивим документима пронађеним у његовој резиденцији на Флориди. Оптужницу је пред судом у Мајамију подигао тужилац Џек Смит. Позива се на Акт о шпијунажи и према речима америчког правног стручњака Џонатана Тарлија, далеко је озбиљнија од ранијих покушаја да се Трамп изведе пред пороту. Према његовим речима, сведочења која су укључена у текст оптужнице садрже многобројне детаљне наводе који упућују да је Трамп био свестан тога да је на неодговарајући начин баратао поверљивим материјалима, те да су се они нашли у његовој резиденцији када је ФБИ извршио преметачину у августу 2022. године.
Амерички Национални архив је саопштио Конгресу да је председник 15 кутија с материјалима однео у своју резиденцију, те су назначили да се у њима налазе и поверљиви документи. Овде „поверљиви“ има превасходно бирократско значење – количина материјала која има ознаку поверљивости у свакој администрацији је огромна. Према медијским извештајима, међу документима које је Трамп понео са собом су и писмо које му је упутио некадашњи председник Барак Обама, писмо севернокорејског лидера Ким Џонг Уна и рођендански мени и салвета с неког коктела. Ту је, наводно, и документација која се односи на планирање напада на Иран (супротстављени медијски извештаји не допуштају да се јасно разабере да ли је председник био за напад или су то били генерали, као и то ко је кога спречавао у остваривању ратоборног наума).
Но оптужница нема толико везе са садржајем материјала колико с наводним непрописним баратањем. Актуелни председник има огромна овлашћења у погледу статуса документације. Према тумачењима појединих правних стручњака, сама поверљивост докумената зависи од начина на који председник барата њима – поверљивост постоји да помогне обављање његове уставне власти, а не обратно (о овоме нешто више касније), па не постоји нека процедура којој се мора повиновати да би документ изгубио статус поверљивог. Довољан је усмени налог било којој подређеној инстанци у оквирима извршне владе. Акт о председничким документима (Presidential Records Act) допушта председнику да одлучи која ће документа задржати на крају свог председничког мандата, бележи правни коментатор „Волстрит џорнала“ Мајк Бекеша.
Бекеша се позива на сличан случај из времена мандата председника Била Клинтона. Наиме, током своја два председничка мандата, између јануара 1993. и јануара 2001, Клинтон је разговарао са историчарем Тејлором Бренчом 79 пута. Ти разговори су забележени на тракама, те их је Бренч искористио за писање књиге. Међутим, на тракама нису забележена само Клинтонова размишљања већ и поједини догађаји и разговори који су се одвијали у Белој кући током разговора (међу њима, и неки релевантни за српску политичку историју). Клинтон, по окончању свог мандата, није предао траке Националном архиву. Напротив, држао их је у својој фиоци са чарапама (по чему је случај и добио назив) с наумом да их понесе са собом када му истекне мандат. Покушаји појединих организација да парничним поступцима натерају Национални архив да се домогне снимљеног материјала – пошто је реч о документацији насталој током обављања јавне дужности – наишли су на противљење Министарства правде: „Национални архив није дужан да делује у бесконачној потрази за председничком документацијом, уколико је ови не предају по окончању свог мандата.“ Бекеша објашњава: „Изгубио сам случај зато што је судија (Ејми Барет) Џексон закључила да су влади везане руке. Господин Клинтон је понео траке са собом, и нико не може ништа око тога да учини.“
Према правном тумачењу Вила Шарфа, некадашњег помоћника америчког тужиоца, објављеном на конзервативном сајту „Федералист“, случај који је против Трампа подигао тужилац своди се на тумачење члана 793 Акта о шпијунажи према којем влада мора да докаже да је тужени знао да поседује информације релевантне за националну безбедност, да је знао да постоји владин службеник који је овлашћен да добије те информације, те да је са умишљајем пропустио да достави ове информације званичнику. Према Шарфовом разумевању ствари, реч је о врло високом стандарду доказног поступка. Лествици коју је тужиоцу тешко да прескочи.
Међутим, све су ово правничке финесе које нису посебно занимљиве ни малобројним посвећеницима у америчко управно право – уосталом, зар било ко верује да се некадашњи председник, а готово извесно будући председнички кандидат, гони јер је погрешно залепио таксену марку? Можда није претерано рећи да је у питању политички процес, злоупотреба правног система зарад обезбеђивања пожељног политичког исхода. Што би, како амерички хегемони поучавају, требало да буде анатема у правно уређеним државама.

С наногицом у Овалном кабинету

Какве могу бити политичке последице овог процеса? Нема сумње да ће случај бити нашироко медијски експлоатисан и током републиканских предизбора и током вероватне Трампове председничке кампање. Наиме, сада је готово јасно да ће Трамп бити републикански кандидат. Кампања његовог најозбиљнијег супарника, гувернера Флориде Рона Десантиса није почела како би требало. Десантис ужива подршку традиционалних републиканских и конзервативних кругова, укључујући и део неоконзервативног естаблишмента. Али мањка му расположење популистичке базе, људи испод црвеног качкета с натписом MAGA (Make America great again), којима слободна трговина, додатно заоштравање односа с Русијом и разумевање миграције као неизбежне природне појаве нису на срцу.
Трампове шансе за реизбор, према појединим истраживањима јавног мњења су прилично добре. Резултати истраживања агенције „Харвард–Харис“ упућују да би 45 одсто опредељених гласало за Трампа док би 40 одсто гласало за Џозефа Бајдена. Бајденова позиција је прилично незгодна: званични економски параметри, важни код опредељења америчких бирача, стоје релативно добро, укључујући и слабљење инфлаторних притисака, те великог броја нових радних места. Међутим, перцепција гласача је другачија и постоје назнаке да америчка привреда може ући у рецесију. Оваква располућеност између званичних података и расположења на терену довела је до тога да поједини коментатори преиспитују вредност методологије за мерење националне економије. Трампова база је и даље чврсто привржена бившем председнику а према речима америчког адвоката и политичког коментатора Роберта Барнса, „Трамп тренутно води у односу на Бајдена због промене у расположењу неопредељених гласача радничке класе: оне млађе, у којој је већи удео мањина, и особа женског пола; промењено опредељење миленијалаца и зумера у корист Трампа у односу на 2020. мери се двоцифреним бројевима. То је разлог због чега само Трамп представља претњу по Бајдена“.
На крају, ту су још и отворена питања око бројних правних проблема с којима је суочен председников син Хантер Бајден. Сада више није упитно да је Хантер Бајден био укључен у криминалне радње – око тога је већ склопио погодбу с тужиоцем. Питање које остаје отворено: да ли је у његове финансијске договоре био укључен и његов отац у својству америчког потпредседника или сенатора? У том погледу ствари су и даље нејасне, но једно се може очекивати са извесношћу: медијски удари на Бајдена из републиканских редова, али и из редова њему ненаклоњених демократа. Тобожња пристрасност правног поретка према личностима повезаним с носиоцима јавних функција није нешто што ће политички противници олако пропустити да пропагандно искористе. Сама назнака илегалних активности Хантера Бајдена која је у јавности привукла пажњу захваљујући материјалима с његовог лаптопа уочи председничких избора 2020. године могла је, према појединим истраживањима, да преломи изборне резултате на другу страну. Политичка штета признате кривице уз благонаклону нагодбу с Министарством правде може бити далеко већа. У међувремену, кампања Роберта Кенедија Млађег за председничког кандидата Демократске странке постаје све кредибилнија.
Како ће се одразити процес против Трампа на његову вероватну кандидатуру? Пре свега, упитно је када ће отпочети процес. Можда суђење почне пре избора, можда после, можда се заврши ослобађајућом пресудом, или осуђујућом пресудом без затворске казне. Ни у једном од ових случајева нема законских препрека да Трамп буде кандидат, да води кампању или да чак обавља своје председничке дужности. Јуџин Дебс је био кандидат док је седео у затворској ћелији 1920. године. Ноа Фелдман, правник и коментатор „Блумберга“, нимало наклоњен Трампу, наводи да је један од могућих исхода да Трамп буде осуђен после избора, те да као нови председник самог себе помилује. Штавише, према Фелдмановим речима, није искључен ни сценарио – достојнији лоше холивудске комедије него америчке или било чије политике – да Трампу осуђенику суд омогући да у кућном притвору обавља председничку дужност. Јединица за издржавање казне у овом случају би била Бела кућа.
Међутим, остварење било ког од ових сценарија удаљено је годину и по дана и зависи од бројних непредвидљивих чинилаца који могу у међувремену наступити. Њиховим претерано детаљним разрађивањем ризикујемо да пропустимо да назначимо одговор на питање око којег се воде жестоке расправе: где су границе председничке моћи. Амерички председник има огромну уставну моћ. Као што смо већ назначили, њему је на вољи који ће документ бити поверљив или не – њихов статус може да промени потезом руке, без потребе да пролази кроз било какву процедуру.
Може ли бирократска држава да ограничи ову моћ? Око тога се не воде само дискусије већ и оштра политичка борба, од оног тренутка када је Трамп прокламовао своју кандидатуру 2015. и посебно од када је изабран у новембру 2016. Део америчког естаблишмента – бивши службеници, обавештајна заједница, страначке елите – делатно су се определили да је повећем делу америчког народа потребно старатељство, те да се њихова суверена права, пренета на изабраног председника, могу овако или онако ограничити. Та ограничења су спровођења административном саботажом и обавештајном операцијом негде око почетка 2016. године. Када Трамп изнова и изнова понавља Раша, раша, раша, мисли заправо на овај колоплет који су сплели ни према коме одговорни чиниоци политичке моћи.
Овај судски поступак можда неће дати одговор на питање ко је у праву, али хоће на оно – ко је јачи?