ПОДВИЖНИК ЦЕТИЊСКИ – ПРЕДРАГ ВУКИЋ

Mало-мало, па се сетимо Предрага Вукића (1966–2019). 

Историчар, службеник Државног архива Црне Горе на Цетињу, песник. На гробном споменику у Острогу стоји и да је носилац ордена Светог Саве. Бавио се углавном историјом Црне Горе и њене цркве. Објавио више књига из историје и поезије – мале и велике теме („Митрополија црногорско-приморска на распећу историје“, „Библиографија радова Државног архива“, „Животопис Светог Петра Цетињског“…).

Највише је одјекнула Вукићева велика збирка докумената, под насловом „Српство у Црној Гори“ (2004) – матични, државни и школски документи: крштенице, венчанице, умрлице, школска сведочанства у којима се крајем 19. и почетком 20. века уписивала вероисповест и националност – на Цетињу. У свим документима стајало је да су грађани који су документа „вадили“ били – Срби православне вере.

Поред тих и многих других познатих послова и дана Пеђе Вукића, занимљиво је и то да је био повереник Српске књижевне задруге на Цетињу, обновљене с благословом митрополита Амфилохија почетком 21. века. Историчар Вукић пронашао је и историјат претходне подружнице СКЗ на Цетињу стотинак година раније. Негде стоји да је на почетку 20. века књаз Никола ослободио поштарине Задругине књиге у Црној Гори, а у „Љетописима основних школа у Књажевини Црној Гори“, које је Вукић изучавао и написао о њима монографију, стоји уписано и кад је које Коло СКЗ стигло у забачене школе Цеклина, Чева, Куча и Роваца.

У годинама највеће антисрпске хистерије на Цетињу, „српском почивалу“ (како га назива епска песма јуначка), у прве две деценије 21. века, Предраг Вукић окупио је тридесетак чланова СКЗ – фотографисали су се испред Цетињског манастира с митрополитом, а снимак је објавио „Гласник Српске књижевне задруге“.

Сваког децембра, пошто би се претходно најавио, Пеђа је, о трошку манастира Острога, у којем је био добродошао, долазио у Београд, одседао у најјефтинијем хотелу „Бристол“ и неколико дана проводио у СКЗ, у разговорима са часницима, члановима, ауторима и гостима старе установе. Ујутро би позвао из уличне говорнице да пита може ли и када доћи. Био је човек изузетног реда и васпитања, као неки племић из заборављене прошлости.

Доносио је тридесет чланских књижица СКЗ, на оверу, и тридесет чланарина – са списком чланова у три примерка: за СКЗ, за Државни архив и за себе. Из СКЗ носио је по једну књигу за сваког члана – чудили смо се како их одвуче до Цетиња возовима и аутобусима.

Чудили смо се и откуд у несрећном и антисрпском Цетињу толико поштовалаца Задругине књиге. Њих је анимирао Пеђа Вукић – себе је звао „последњим српским мохиканцем на Цетињу“… Умео је да тумачи суноврат цетињске националне свести у 20. веку – историјски и лично. Лично: „На Цетињу су ме тукли што не знам да играм фудбал, а у Београду су ми и професори говорили ви и звали ме колега!“

Остало је упамћено да је Пеђу Вукића ударио један цетињски спортиста (можда атлета), па се похвалио у кафани и за то примио новчану награду од неког „јунака“, потомка витезова из „Горског вијенца“.

Био је учтив и скроман човек. Кад бисмо га позвали у „Полет“ на ручак, увек би нагласио: „Ја ћу једну пастрмку и једну чашу вина – то није скупо!“ Никад нисам чуо лепши цетињски нагласак него што је био његов. Схватио сам да лепота говора зависи од онога што се каже – тим нагласком говорио је и онај прелепи младић са Његуша, аутор „Посвете праху Оца Србије“.

Кад се врати на Цетиње, Предраг оданде напише писмо – захваљује на гостопримству и извештава како је поделио плаве књиге и како су реаговали његови чланови. Волео је класична писма, коверат и поштанску марку, у време кад је та врста саобраћаја изумирала, а актуелни господар Црне Горе укинуо ћирилицу у државној употреби и припремао убрзани изгон Срба и свега српскога из куће и из цркве, из прошлости и из садашњости.

Пеђи је била велика жеља да буде члан Удружења књижевника Србије. На меморандуму Српске књижевне задруге написали смо предлог. Примљен је. Први пут после студија у Београд је дошао у лето, да прими чланску књижицу Удружења. Дошао је у сакоу и белој кошуљи.

Вукић је био песник, поглавито религиозни. Објавио је књиге: „Чекајући Христа“, „Глас моје душе“, „Господе, у срцу те носим“, „Пјевајмо Господу“. Понекад би ми, пред одлазак из Београда, оставио песму коју је тих дана написао у хотелу „Бристол“. Једну сам управо ових дана, спремајући Задругину архиву за реновирање, пронашао и објављујем је у „Печату“ први пут:

 

 

 

 

 

 

Нашао сам и једно писмо:

Драгане,

 

Недавно сам примио овјерену чланску књижицу мојега мени драгог и у духу блиског рођака Петра Маркова Вукића коју сам му уручио, као и поклон њему намијењен, студију Ђура Бодрожића „Српски идентитет“. Ради се о изузетно вриједној и садржајној студији која је мојега рођака много обрадовала. Будући да исту студију немам, а као пасионираном историчару била би ми неопходна, молио бих те да ми Српска књижевна задруга један примјерак исте студије поштом достави на моју адресу.

Желећи Ти све најбоље у даљем животу и раду, срдачно Те поздрављам.

 

Цетиње, 12. 4. 2016.

С особитим поштовањем,

Проф. Предраг Вукић

 

У Никшићу, у препуној Сали „Друштва црногорско-руског пријатељства“, половином маја ове године, представљали смо Српску књижевну задругу, о њеној 130. годишњици. Кад је на мене дошао ред, рекао сам да своју беседу посвећујем Предрагу Пеђи Вукићу, историчару, поверенику Српске књижевне задруге…

Проломио се аплауз.

Никшићка публика, боље од мене, знала је ко је био Пеђа Вукић.