KAKO SAM KROČIO NA TLE FILOZOFIJE

Početni i potonji impulsi

Piše Danilo N. Basta

Na samom početku, reč zahvalnosti želim da uputim uglednoj i cenjenoj Zadužbini Ilije Kolarca, koja je danas, zahvaljujući uredničkom razumevanju, otvorila vrata svoje odavno čuvene Male sale da bi u njoj mogli da se izgovore merodavni i verodostojni sudovi o mojim Sabranim spisima. Iskazujem tu toplu reč zahvalnosti i kao neko ko je u prošlosti nekoliko puta bio počastvovan da sa ovoga mesta održi predavanja, recimo, o pojmu prava kod Fihtea, o Hajdegerovoj epistolarnoj filozofiji ili o Milanu Gavriloviću. Sama mogućnost da se ovde govori uvek je bila veliko priznanje.
Početak filozofije – njeno samoustanovljavanje, samozasnivanje, samopokretanje – pitanje je koje filozofija postavlja sebi od antičkog vremena do dana današnjeg. Posredi je filozofsko pitanje po prevashodstvu, presudno i neizbežno. Dovoljno je, primerice, baciti pogled na Gadamerove tekstove nastale na osnovu njegovih napuljskih predavanja iz 1988, održanih na italijanskom jeziku i na njemu prvobitno objavljenih. Naslov tih predavanja bio je „L’inizio della filosofia occidentale“, dakle, „Početak zapadnjačke filozofije“. (Predavač je tada imao osamdeset osam godina!) Međutim, pitanje o početku filozofije može imati i svoj lično-subjektivni karakter. To će reći da se može odnositi na prvi korak ka filozofiji, na prvi impuls, na početnu varnicu kadru da u duši raspali žar zanimanja za filozofiju, za mudroljublje (da upotrebim našu odgovarajuću reč, koja je u međuvremenu potisnuta i zaboravljena) koje je, u suštini, istinoljublje, i potom za istrajno bavljenje filozofijom. Taj prvi impuls dotakao je mladu dušu onoga koji ovo govori početkom šezdesetih godina prošloga veka u zrenjaninskoj Drugoj eksperimentalnoj gimnaziji zahvaljujući profesoru Omeru Marinkovu. On je bio slep, ali to nije bila nikakva prepreka za njegov pedagoški filozofski rad, koji je obavljao s velikom ljubavlju i predanošću. Đaci, među njima i ja, pomagali su mu tako što bi odlazili njegovoj kući i čitali mu filozofske tekstove koje bi on odabrao.
Kada sam se 1964. upisao na beogradski Pravni fakultet, impuls koji je potekao od profesora Marinkova usmerio me je na časopis Praxis, koji je počeo da izlazi potkraj te godine. Kupovao sam ga i čitao od prvog broja. Danas se taj časopis jedva pominje, a u ono vreme je bio značajan događaj i prvorazredno intelektualno osveženje. Zastupao je Golfsku struju marksizma, u središte stavljao Marksove rane radove, naglašavao princip i neophodnost bespoštedne kritike svega postojećeg, zastupao ostvarenje filozofije itd. Razarajući tvrdokorni dogmatizam i krutu socijalističku ideologiju, koji su neprikosnoveno vladali univerzitetom i društvenim naukama, Praxis je uveliko doprineo duhovnom oslobađanju od tih teških bukagija i postepenom stvaranju uslova za nove perspektive i raznolike orijentacije u našoj filozofiji i socijalnoj misli.

Sve je to, razume se, imalo znatnog uticaja na mladog studenta Pravnog fakulteta i prirodno ga i brzo odvelo do Mihaila Đurića, profesora toga fakulteta. Blagodareći njegovom uticaju, koji je bio presudan, okrenuo sam se strožim filozofskim temama, prvenstveno Kantovom kritičkom idealizmu, u prvom redu njegovoj praktičkoj filozofiji. Mihailo Đurić je postao moj duhovni otac. Da nije bilo njega, da nije bilo puta na koji me je izveo, da nije bilo saradnje s njim, saradnje višedecenijske i nikada nepomućene, duboko iskrene i za mene plodonosne, ne bi bilo ni ovih Sabranih spisa. Među njima je, nimalo slučajno, i knjiga o Mihailu Đuriću kao skromno učenikovo uzdarje učiteljevom neprocenjivom i neizbrisivom daru.
Ovde se govori o mojim Sabranim spisima. Ali odmah se nameće pitanje: šta je u njima sabrano? Takođe: da li ta sabranost izražava neko njihovo jedinstvo? Da li oni imaju jasno postavljen stožer koji to jedinstvo zajamčuje i učvršćuje?
Moji odgovori na ta pitanja nisu potvrdni. Ovi Sabrani spisi nisu nikakva jedinstvena i planski sazdana celina. Još manje predstavljaju neki sistem – daleko od toga. Kako bi to uopšte bilo mogućno ako Spisi obuhvataju tako različne knjige kao što je, primera radi, ona o Slobodanu Jovanoviću i onih nekoliko o Martinu Hajdegeru?! Očigledna tematska heterogenost ovih Spisa posledica je mojih – da ih tako nazovem – zrakastih interesovanja. Ona su išla u mnogim pravcima ka kojima ih je usmeravalo moje nemirno i raznoliko ljubipitstvo. Iz toga izvorišta poteklo je pet tematskih krugova koji se u ovim Spisima mogu razaznati. To su: 1. Kant i Fihte, 2. Filozofija prava, 3. Hajdeger, 4. Filozofska kritika, 5. Praktikovana etika.
Neka mi u ovoj sasvim retkoj i zato posebnoj prilici bude dopušteno da kažem poneku reč o prvim trima tematskim oblastima. Prvi filozofski putokaz na koji mi je svojom poznatom ozbiljnošću ukazao Mihailo Đurić, obavezavši me da ga se pridržavam na samom početku disciplinovanog filozofskog rada, tj. mojih godina filozofskog učenja, bio je Imanuel Kant. Ubrzo sam se uverio da za mene nije moglo biti bolje škole filozofije. Pomno izučavanje Kanta, u prvom redu, dabogme, njegovih triju kritika (ali ne samo njih), odredilo je moje prvobitne misaone koordinate. Pored čuvenih Kantovih pitanja, koja se slivaju u ono jedno toliko jednostavno i toliko neiscrpno: Šta je čovek?, naročito su me opčinili polje praktičkog uma, filozofski primat toga uma, moralni zakon, kategorički imperativ, ideja moralnog usavršavanja čoveka itd. Čime god da sam se docnije bavio, Kantu sam se vraćao stalno iznova. Nije ni pogrešno ni preterano reći da se kroz ove Spise, ovako ili onako, izrečeno ili prećutno, provlači Kantova misao kao nit vodilja, kao nadahnuće, kao oslonac. U izvesnom smislu, svako ko se bavio filozofijom kao mišljenjem koje ga je egzistencijalno obuzelo i životno proželo, morao je, makar za kraće vreme, biti Kantov učenik, ako ne i kantovac.
Korak od Kanta ka Fihteu bio je logičan, ali nije neophodno da se na tome sada zadržavam.
Filozofijom prava, uključiv i srpsko filozofskopravno nasleđe koje je veoma razuđeno i neobično bogato, bavio sam se decenijama, najpre po nalogu i potrebama profesorskog poziva, a potom i iz prisnog opredeljenja. Na toj njivi praktičke filozofije posebno sam obrađivao žarišna pitanja poput pravde (poglavito u njenom subjektivnom značenju pravednosti i pravdoljubivosti kao vrline, naglašavajući figuru pravednika) i svrhe prava, ali sam, uz to, sve više i sve snažnije uzimao u obzir problem slobode na tlu prava. Još je Dimitrije Matić, jedan od prvih profesora „Pravoslovnog odelenija“ Liceja, sredinom 19. veka u Hegelovom duhu pisao i govorio da je pravo sloboda a sloboda pravo. Tu je, u stvari, reč o slobodi u granicama zakona, o zakonskoj slobodi. Saglasio sam se s idejom takve slobode. Pravo može biti organon slobode samo ako ovu zakonski „ukroti“ i uokviri, ako pripitomi njenu divljinu, razobručenost, razornost, pa i ubitačnost. Jedino se pomoću prava može obuzdati ona zlokobna „furija slobode“ o kojoj je govorio Hegel.
Nije nikakvo čudo što se ta odsudna pitanja nalaze u prisnoj vezi sa prirodnim pravom, koje se, kao suštinska sastavnica evropske duhovnosti od samih njenih početaka, večno vraća i do kojeg se, odakle god da se u jurisprudenciji krene, neizbežno dospeva. Više nego pravnom pozitivizmu, više nego „položitelnom pravu“ (kako se pozitivno pravo kod nas nekada nazivalo), koje nesumnjivo ima svojih visokih vrednosti (kao što je pravna sigurnost, na primer), bio sam okrenut prirodnom pravu, njegovoj tradiciji i njegovoj aksiološkoj dimenziji. Mnogi zatočnici prirodnopravne misli uveliko su doprineli pravnom potvrđivanju ljudskog dostojanstva i čovekove uspravnosti. Tim sam vrednostima i sam bio privržen, o čemu u ovim Sabranim spisima ima dovoljno tragova. Kao što u njima ima i svedočanstava o nezamenljivoj ulozi pravne hermeneutike, budući da je hermeneutički čin neophodan da bi se pravo uopšte rodilo iz pravnih normi koje su tek njegova mogućnost.

Najzad, nekoliko reči o zastupljenosti Hajdegera u ovim Spisima. Golim okom se vidi da su Hajdegeru posvećene čak četiri knjige, što je bezmalo jedna trećina ovih Spisa. Otuda se ne bi pogrešilo ako bi se reklo da im ovo četvoroknjižje utiskuje snažan pečat. Pogrešilo bi se, međutim, ako bi se iz te okolnosti zaključilo da je njegov autor nekritički hajdegerovac, zaslepljeni pristalica i nepokolebljivi apologeta Hajdegerovog mišljenja i Hajdegera uopšte. Hajdegeru sam prišao iz posebnog ugla i sasvim neuobičajene perspektive. Naime, nisu me isključivo privukli magistralni tok i glavni put Hajdegerovog mišljenja bivstva, smisla bivstva i njegove istine. Pažnju sam prvenstveno svratio na njegovu razgranatu prepisku s mnogim ličnostima, ne samo filozofskim. Bio sam uveren da se tim naoko sporednim stepenicama može doći do jezgra Hajdegerovog mislilaštva. Tako su nastale dve knjige označene kao Hajdegerova epistolarna filozofija. – Kada su 2014. godine stale da se objavljuju Hajdegerove Crne sveske, u kojima ima izrazitih antisemitskih pasaža, odmah se na mnogim stranama rasplamsala žestoka, bespoštedna i uzavrela polemika o Hajdegerovom antisemitizmu i nacional-socijalizmu. Tome sam posvetio obimnu knjigu, čije me je pisanje, moram priznati, mučilo, kinjilo i iscrpljivalo. Ta je knjiga jedinstvena i u širim razmerama. Sa žaljenjem mogu reći da kod nas nije naišla na odjek koji je, može biti, zaslužila. – Ako to autoru sme biti dopušteno, imam potrebu da kažem kako osećam posebnu naklonost prema knjizi Čarobni breg filozofije, u kojoj je potanko izložena i brižljivo razmotrena davoska polemika između Hajdegera i Kasirera. Zadovoljan sam svojim pokušajem da doprinesem filozofskoj rehabilitaciji navodnog gubitnika u toj polemici s kraja dvadesetih godina prošlog veka, Ernsta Kasirera.
Četiri knjige o Hajdegeru svedoče o istovremenom približavanju tom misliocu i udaljavanju od njega. Takvo kretanje misli tek delimice izlazi u susret davno iskazanom zahtevu: „S Hajdegerom protiv Hajdegera.“
Privešću svoju reč kraju osvrtom na lik filozofije kao osobene duhovne tvorevine.
Ne postoji definicija filozofije, pogotovo ona koja bi bila opšteprihvaćena. A ne postoji stoga što nije mogućna, što se otrže pravilima definisanja. Za uzvrat, postoje neka određenja filozofije, neke misli o njoj. Na primer: kada Aristotel u prvoj knjizi Metafizike govori o saznavanju principa i uzroka, ili kada Kant kaže da je filozofija umno saznanje iz pojmova, ili kada Šeling najviši zadatak i poziv filozofije vidi u traženju odgovora na pitanje: zašto uopšte nešto jeste, a zašto ništa nije?, ili kada Hegel, prožimajući filozofiju povesnošću, govori o njoj kao o svom vremenu mislima obuhvaćenom. U red takvih određenja filozofije dolazi i Novalisova reč na koju nailazimo u njegovim filozofskim fragmentima. Ona glasi: „Filozofija je u stvari tuga za zavičajem, nagon da se svugde bude kod kuće.“
Ta reč je pesnička i romantičarska. Kao da njena lepota prikriva njenu dubinu, kao da njena jezgrovitost natkriljuje njeno unutrašnje misaono bogatstvo, privlačno i izazovno za raznolika tumačenja. Moram priznati da me je ona davno obuzela, da me je zanela, bezmalo opila, istoga trena kada sam se s njom prvi put sreo. Danas je tuga za zavičajem utoliko veća što je globalističko-nihilistička pustoš našega odveć oskudnog vremena, ovog razdoblja sveta u kojem je zlo svakim danom sve radikalnije, poništila i samu mogućnost čovekovog zavičaja, što je bezzavičajnost postala naš jezoviti udes. Nema ni najneznatnijeg izgleda, a nekmoli novalisovskog nagona, da svugde budemo kod kuće, jer smo i u sopstvenom domu postali izgnanici i tuđinci, jer nam i taj dom nezvani silnici, pohlepni i podli varvari našega doba, udruženi s domaćim pomagačima ruše i otimaju. Međutim, shvatim li Novalisovu misao o filozofiji u najužem ličnom smislu, potražim li u njoj okrilje i oslonac, mogao bih ovde, pred svima vama, čista srca da kažem kako su ovi Sabrani spisi moj majušan duhovni zavičaj, ali u isti mah kuća čija će sva vrata uvek biti otvorena za svakoga ko bude željan i voljan da zaviri u ove plodove višedecenijskog služenja filozofskom pozivu i filozofskom zanatu.
Na samom kraju, ispovedio bih još nešto: Učinio sam ono što sam mogao i onoliko koliko sam mogao. Trudio sam se da ne izneverim intelektualnu čestitost, danas ukaljanu, čak obesmišljenu. Ulpijanovu slavnu reč o pravednosti – Honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere – usvojio sam kao zvezdu-Danicu života i rada na ovome svetu. A kada sito vremena, neumorno i nepotkupljivo, završi svoj posao s ovim Spisima, koji su izraz poverenja u filozofiju i uverenja da ona nikada ne sme sâma da siđe sa prestola, nadam se da će poneka od ovih knjiga naposletku ostati kao deo trajnog dobra, tj. baštine naše filozofije, one filozofije, dakle, čije je predivo naš mili srpski jezik, često ranjavan, ali svagda životodavan.