КАКО САМ КРОЧИО НА ТЛЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Почетни и потоњи импулси

Објављујемо завршну реч угледног српског мислиоца и академика Данила Н. Басте на представљању његових Сабраних списа (у 14 књига) одржаном на Коларцу 1. јуна 2023. Издавач је кућа Досије студио – Гутенбергова галаксија

Пише Данило Н. Баста

На самом почетку, реч захвалности желим да упутим угледној и цењеној Задужбини Илије Коларца, која је данас, захваљујући уредничком разумевању, отворила врата своје одавно чувене Мале сале да би у њој могли да се изговоре меродавни и веродостојни судови о мојим Сабраним списима. Исказујем ту топлу реч захвалности и као неко ко је у прошлости неколико пута био почаствован да са овога места одржи предавања, рецимо, о појму права код Фихтеа, о Хајдегеровој епистоларној филозофији или о Милану Гавриловићу. Сама могућност да се овде говори увек је била велико признање.
Почетак филозофије – њено самоустановљавање, самозаснивање, самопокретање – питање је које филозофија поставља себи од античког времена до дана данашњег. Посреди је филозофско питање по превасходству, пресудно и неизбежно. Довољно је, примерице, бацити поглед на Гадамерове текстове настале на основу његових напуљских предавања из 1988, одржаних на италијанском језику и на њему првобитно објављених. Наслов тих предавања био је „L’inizio della filosofia occidentale“, дакле, „Почетак западњачке филозофије“. (Предавач је тада имао осамдесет осам година!) Међутим, питање о почетку филозофије може имати и свој лично-субјективни карактер. То ће рећи да се може односити на први корак ка филозофији, на први импулс, на почетну варницу кадру да у души распали жар занимања за филозофију, за мудрољубље (да употребим нашу одговарајућу реч, која је у међувремену потиснута и заборављена) које је, у суштини, истинољубље, и потом за истрајно бављење филозофијом. Тај први импулс дотакао је младу душу онога који ово говори почетком шездесетих година прошлога века у зрењанинској Другој експерименталној гимназији захваљујући професору Омеру Маринкову. Он је био слеп, али то није била никаква препрека за његов педагошки филозофски рад, који је обављао с великом љубављу и преданошћу. Ђаци, међу њима и ја, помагали су му тако што би одлазили његовој кући и читали му филозофске текстове које би он одабрао.
Када сам се 1964. уписао на београдски Правни факултет, импулс који је потекао од професора Маринкова усмерио ме је на часопис Praxis, који је почео да излази поткрај те године. Куповао сам га и читао од првог броја. Данас се тај часопис једва помиње, а у оно време је био значајан догађај и прворазредно интелектуално освежење. Заступао је Голфску струју марксизма, у средиште стављао Марксове ране радове, наглашавао принцип и неопходност беспоштедне критике свега постојећег, заступао остварење филозофије итд. Разарајући тврдокорни догматизам и круту социјалистичку идеологију, који су неприкосновено владали универзитетом и друштвеним наукама, Praxis је увелико допринео духовном ослобађању од тих тешких букагија и постепеном стварању услова за нове перспективе и разнолике оријентације у нашој филозофији и социјалној мисли.

Михаилo Ђурић

Све је то, разуме се, имало знатног утицаја на младог студента Правног факултета и природно га и брзо одвело до Михаила Ђурића, професора тога факултета. Благодарећи његовом утицају, који је био пресудан, окренуо сам се строжим филозофским темама, првенствено Кантовом критичком идеализму, у првом реду његовој практичкој филозофији. Михаило Ђурић је постао мој духовни отац. Да није било њега, да није било пута на који ме је извео, да није било сарадње с њим, сарадње вишедеценијске и никада непомућене, дубоко искрене и за мене плодоносне, не би било ни ових Сабраних списа. Међу њима је, нимало случајно, и књига о Михаилу Ђурићу као скромно учениково уздарје учитељевом непроцењивом и неизбрисивом дару.
Овде се говори о мојим Сабраним списима. Али одмах се намеће питање: шта је у њима сабрано? Такође: да ли та сабраност изражава неко њихово јединство? Да ли они имају јасно постављен стожер који то јединство зајамчује и учвршћује?
Моји одговори на та питања нису потврдни. Ови Сабрани списи нису никаква јединствена и плански саздана целина. Још мање представљају неки систем – далеко од тога. Како би то уопште било могућно ако Списи обухватају тако различне књиге као што је, примера ради, она о Слободану Јовановићу и оних неколико о Мартину Хајдегеру?! Очигледна тематска хетерогеност ових Списа последица је мојих – да их тако назовем – зракастих интересовања. Она су ишла у многим правцима ка којима их је усмеравало моје немирно и разнолико љубипитство. Из тога изворишта потекло је пет тематских кругова који се у овим Списима могу разазнати. То су: 1. Кант и Фихте, 2. Филозофија права, 3. Хајдегер, 4. Филозофска критика, 5. Практикована етика.
Нека ми у овој сасвим реткој и зато посебној прилици буде допуштено да кажем понеку реч о првим трима тематским областима. Први филозофски путоказ на који ми је својом познатом озбиљношћу указао Михаило Ђурић, обавезавши ме да га се придржавам на самом почетку дисциплинованог филозофског рада, тј. мојих година филозофског учења, био је Имануел Кант. Убрзо сам се уверио да за мене није могло бити боље школе филозофије. Помно изучавање Канта, у првом реду, дабогме, његових трију критика (али не само њих), одредило је моје првобитне мисаоне координате. Поред чувених Кантових питања, која се сливају у оно једно толико једноставно и толико неисцрпно: Шта је човек?, нарочито су ме опчинили поље практичког ума, филозофски примат тога ума, морални закон, категорички императив, идеја моралног усавршавања човека итд. Чиме год да сам се доцније бавио, Канту сам се враћао стално изнова. Није ни погрешно ни претерано рећи да се кроз ове Списе, овако или онако, изречено или прећутно, провлачи Кантова мисао као нит водиља, као надахнуће, као ослонац. У извесном смислу, свако ко се бавио филозофијом као мишљењем које га је егзистенцијално обузело и животно прожело, морао је, макар за краће време, бити Кантов ученик, ако не и кантовац.
Корак од Канта ка Фихтеу био је логичан, али није неопходно да се на томе сада задржавам.
Филозофијом права, укључив и српско филозофскоправно наслеђе које је веома разуђено и необично богато, бавио сам се деценијама, најпре по налогу и потребама професорског позива, а потом и из присног опредељења. На тој њиви практичке филозофије посебно сам обрађивао жаришна питања попут правде (поглавито у њеном субјективном значењу праведности и правдољубивости као врлине, наглашавајући фигуру праведника) и сврхе права, али сам, уз то, све више и све снажније узимао у обзир проблем слободе на тлу права. Још је Димитрије Матић, један од првих професора „Правословног оделенија“ Лицеја, средином 19. века у Хегеловом духу писао и говорио да је право слобода а слобода право. Ту је, у ствари, реч о слободи у границама закона, о законској слободи. Сагласио сам се с идејом такве слободе. Право може бити органон слободе само ако ову законски „укроти“ и уоквири, ако припитоми њену дивљину, разобрученост, разорност, па и убитачност. Једино се помоћу права може обуздати она злокобна „фурија слободе“ о којој је говорио Хегел.
Није никакво чудо што се та одсудна питања налазе у присној вези са природним правом, које се, као суштинска саставница европске духовности од самих њених почетака, вечно враћа и до којег се, одакле год да се у јуриспруденцији крене, неизбежно доспева. Више него правном позитивизму, више него „положителном праву“ (како се позитивно право код нас некада називало), које несумњиво има својих високих вредности (као што је правна сигурност, на пример), био сам окренут природном праву, његовој традицији и његовој аксиолошкој димензији. Многи заточници природноправне мисли увелико су допринели правном потврђивању људског достојанства и човекове усправности. Тим сам вредностима и сам био привржен, о чему у овим Сабраним списима има довољно трагова. Као што у њима има и сведочанстава о незаменљивој улози правне херменеутике, будући да је херменеутички чин неопходан да би се право уопште родило из правних норми које су тек његова могућност.

Емануел Кант, Ернст Касирер, Мартин Хајдегер

Најзад, неколико речи о заступљености Хајдегера у овим Списима. Голим оком се види да су Хајдегеру посвећене чак четири књиге, што је безмало једна трећина ових Списа. Отуда се не би погрешило ако би се рекло да им ово четворокњижје утискује снажан печат. Погрешило би се, међутим, ако би се из те околности закључило да је његов аутор некритички хајдегеровац, заслепљени присталица и непоколебљиви апологета Хајдегеровог мишљења и Хајдегера уопште. Хајдегеру сам пришао из посебног угла и сасвим неуобичајене перспективе. Наиме, нису ме искључиво привукли магистрални ток и главни пут Хајдегеровог мишљења бивства, смисла бивства и његове истине. Пажњу сам првенствено свратио на његову разгранату преписку с многим личностима, не само филозофским. Био сам уверен да се тим наоко споредним степеницама може доћи до језгра Хајдегеровог мислилаштва. Тако су настале две књиге означене као Хајдегерова епистоларна филозофија. – Када су 2014. године стале да се објављују Хајдегерове Црне свеске, у којима има изразитих антисемитских пасажа, одмах се на многим странама распламсала жестока, беспоштедна и узаврела полемика о Хајдегеровом антисемитизму и национал-социјализму. Томе сам посветио обимну књигу, чије ме је писање, морам признати, мучило, кињило и исцрпљивало. Та је књига јединствена и у ширим размерама. Са жаљењем могу рећи да код нас није наишла на одјек који је, може бити, заслужила. – Ако то аутору сме бити допуштено, имам потребу да кажем како осећам посебну наклоност према књизи Чаробни брег филозофије, у којој је потанко изложена и брижљиво размотрена давоска полемика између Хајдегера и Касирера. Задовољан сам својим покушајем да допринесем филозофској рехабилитацији наводног губитника у тој полемици с краја двадесетих година прошлог века, Ернста Касирера.
Четири књиге о Хајдегеру сведоче о истовременом приближавању том мислиоцу и удаљавању од њега. Такво кретање мисли тек делимице излази у сусрет давно исказаном захтеву: „С Хајдегером против Хајдегера.“
Привешћу своју реч крају освртом на лик филозофије као особене духовне творевине.
Не постоји дефиниција филозофије, поготово она која би била општеприхваћена. А не постоји стога што није могућна, што се отрже правилима дефинисања. За узврат, постоје нека одређења филозофије, неке мисли о њој. На пример: када Аристотел у првој књизи Метафизике говори о сазнавању принципа и узрока, или када Кант каже да је филозофија умно сазнање из појмова, или када Шелинг највиши задатак и позив филозофије види у тражењу одговора на питање: зашто уопште нешто јесте, а зашто ништа није?, или када Хегел, прожимајући филозофију повесношћу, говори о њој као о свом времену мислима обухваћеном. У ред таквих одређења филозофије долази и Новалисова реч на коју наилазимо у његовим филозофским фрагментима. Она гласи: „Филозофија је у ствари туга за завичајем, нагон да се свугде буде код куће.“
Та реч је песничка и романтичарска. Као да њена лепота прикрива њену дубину, као да њена језгровитост наткриљује њено унутрашње мисаоно богатство, привлачно и изазовно за разнолика тумачења. Морам признати да ме је она давно обузела, да ме је занела, безмало опила, истога трена када сам се с њом први пут срео. Данас је туга за завичајем утолико већа што је глобалистичко-нихилистичка пустош нашега одвећ оскудног времена, овог раздобља света у којем је зло сваким даном све радикалније, поништила и саму могућност човековог завичаја, што је беззавичајност постала наш језовити удес. Нема ни најнезнатнијег изгледа, а некмоли новалисовског нагона, да свугде будемо код куће, јер смо и у сопственом дому постали изгнаници и туђинци, јер нам и тај дом незвани силници, похлепни и подли варвари нашега доба, удружени с домаћим помагачима руше и отимају. Међутим, схватим ли Новалисову мисао о филозофији у најужем личном смислу, потражим ли у њој окриље и ослонац, могао бих овде, пред свима вама, чиста срца да кажем како су ови Сабрани списи мој мајушан духовни завичај, али у исти мах кућа чија ће сва врата увек бити отворена за свакога ко буде жељан и вољан да завири у ове плодове вишедеценијског служења филозофском позиву и филозофском занату.
На самом крају, исповедио бих још нешто: Учинио сам оно што сам могао и онолико колико сам могао. Трудио сам се да не изневерим интелектуалну честитост, данас укаљану, чак обесмишљену. Улпијанову славну реч о праведности – Honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere – усвојио сам као звезду-Даницу живота и рада на овоме свету. А када сито времена, неуморно и непоткупљиво, заврши свој посао с овим Списима, који су израз поверења у филозофију и уверења да она никада не сме сâма да сиђе са престола, надам се да ће понека од ових књига напослетку остати као део трајног добра, тј. баштине наше филозофије, оне филозофије, дакле, чије је предиво наш мили српски језик, често рањаван, али свагда животодаван.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *