Blinkenov kineski restart

Dok je politika Bele kuće više kaubojska, te u njoj izostaje ravnopravno tretiranje jedne stare civilizacije, Peking konfučijanski sugeriše da je vreme da SAD domete drugih zemalja razumeju kao priliku, a ne pretnju

Nedavni boravak američkog državnog sekretara Entonija Blinkena u Pekingu u svetskoj javnosti doživljen je kao neka vrsta restarta ili čak zaokreta kinesko-američkih odnosa s najniže tačke na koju su ti odnosi dospeli nakon sve ratobornijeg američkog zveckanja oružjem i ozbiljnih incidenata u Tajvanskom moreuzu (čime SAD dovode u pitanje ne samo postojanje jedne Kine već mir u čitavom svetu), te ranijeg obaranja famoznog balona iznad teritorije Sjedinjenih Država.
Iako smo tokom posete čuli zvanična saopštenja o neophodnosti održavanja dijaloga, jasno je da odnosi SAD i Kine neće biti med i mleko, naročito kako se bliže izbori u Americi.
U svetskoj javnosti bilo je prisutno uverenje da među dvema supersilama nije bilo kontakata proteklih meseci, ali nije tako. Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan razgovarao je s najvišim kineskim diplomatom Vang Jijem početkom maja u Beču, a Danijel Kritenbrink, najviši američki diplomata za azijsko-pacifički region, ranije je putovao u Kinu.
Dve zemlje su imale kontakte i tokom dvodnevnog sastanka ministara APEK-a. Kineski ministar trgovine Vang Ventao sastao se tada sa američkom trgovinskom predstavnicom Ketrin Tai, dok su se ministri odbrane Kine i SAD rukovali na marginama Šangri-la samita.

KOMPANIJE NASUPROT ADMINISTRACIJI Odnosi dve zemlje dodatno su narušeni sada već jednogodišnjim pokušajima američke administracije da svoje kompanije, ali i kompanije saveznika, naročito one iz Evropske unije, primora da smanje prisustvo na kineskom tržištu ili ga napuste.
Neophodnost napuštanja profitabilnih poslova u Kini predstavljena je kao prvorazredno bezbednosno pitanje. Time je administracija Džozefa Bajdena otišla barem tri koraka dalje od ranije kritikovane politike carinskog obuzdavanja koju je Donald Tramp sprovodio prema Pekingu.
Takva novoblokovska politika odvajanja Bele kuće od Pekinga, koju treba razlikovati od politike multipolarnosti, dovela je do niza reakcija, najpre američkih kompanija koje posluju u Kini. One su krajem maja i početkom juna neuobičajeno glasno saopštile da nisu voljne da napuštaju profitabilno kinesko tržište, o čemu je „Pečat“ pisao.
Podsećanja radi, vredi pomenuti da su se u tom smislu oglasili osnivači, vlasnici i vodeći menadžeri najznačajnijih američkih korporacija, poput „Tesle“, „Majkrosofta“ i „Džej-Pi Morgana“, ali i evropskih kao što su „Mercedes“, BASF ili „Be-Em-Ve“.
Ilona Maska je primio kineski premijer Ćin Gang, a Bila Gejtsa sam Si Đinping, što je sasvim izvesno ubrzalo ranije odlaganu posetu Blinkena Pekingu.

UPOZORENJE KISINDŽERA Ali odgovor američkih i evropskih korporacija nije bio usamljeni glas Zapada koji se usprotivio zaoštravanju odnosa s Kinom.
U nedavnim intervjuima časopisima „Ekonomist“ i „Volstrit džornal“, povodom svog 100. rođendana, Henri Kisindžer je rekao da je uznemiren zbog sve intenzivnije konkurencije Kine i Amerike za tehnološko i ekonomsko preimućstvo.
Upozorio je da se svet nalazi u „situaciji kao uoči Prvog svetskog rata u kojoj nijedna strana nema mnogo prostora za političke ustupke i u kojoj svaki poremećaj ravnoteže može dovesti do katastrofalnih posledica“.
Kisindžer je upozorio na pogrešno tumačenje kineskih ambicija, a nije ni prvi put da je ukazao na reprizu grešaka Velikog rata. Još 19. decembra prošle godine, u svom članku objavljenom u časopisu „Spektejtor“, povukao je paralelu s nepostojanjem volje da se 1916. okonča Prvi svetski rat i takođe odsustvom volje (na Zapadu) da se, uzimajući u obzir slične okolnosti pogibije i razaranja, okonča konflikt u Ukrajini.
Ali Kisindžerova ocena kineske spoljne politike, data u intervjuu „Spektejtoru“ koji je pratio njegov članak, predstavlja ključ za razumevanje kineske politike, u potpunom saglasju s pogledom na Kinu koji je gajio Žak Žerne, jedan od najznačajnijih sinologa.
Ukratko, Kisindžer smatra da se ruska spoljna politika formirala tokom stotina godina u uslovima fizičke ugroženosti naroda i zemlje i da je fizička snaga, nakon što je Rusija postala snažna, postala odlika ruske spoljne politike. Evropski pristup, po Kisindžeru, kreirale su relativno male zemlje koje su vodile računa o uticaju država u okruženju na njih i stoga su zahtevale stalna prilagođavanja odnosa snaga. S treće strane, istorija Kine je istorija zemlje koja dominira u svom regionu po veličini. Ovo je stvorilo stil spoljne politike u kojoj Kinezi traže svoj uticaj kroz obim svojih dostignuća, veličanstvenost svog ponašanja, ojačani tamo gde je potrebno vojnom silom, ali njima ne dominira.
„Dakle, za dugoročnu politiku s Kinom potrebna su dva elementa: jedan je dovoljna snaga, tako da se kineska moć uporedi gde god se pojavi na dominantan način. Ali u isto vreme, koncept u kome se Kina može tretirati kao ravnopravna i kao učesnik u sistemu“, smatra Kisindžer.
Kisindžer politiku Kine razume kao konfučijansku, a ne agresivnu komunističku. Takvo nijansirano razumevanje politike Pekinga i tretiranje stare civilizacije kao ravnopravne je nedostajuća komponenta politike Bele kuće koja je na javnoj sceni više kaubojska.

REALIZAM UMESTO IDEOLOGIJE Izvesno je da SAD sada posežu za ideološkim ključevima u svojoj globalnoj trci s Kinom. U tu svrhu Vašington je spreman da angažuje sve zvanične (samiti Grupa sedam i samit SAD, Australije, Japana i Indije) i nezvanične mehanizme uticaja kako bi položaj Pekinga bio komplikovan i otežan.
U Pekingu su s mnogo opreza dočekali izjave o „odmrzavanju“ odnosa i mogućnosti da priroda američke politike prema Kini bude radikalno promenjena na duži rok. Kineski „Global tajms“ je tim povodom objavio da američke lidere i kreatore tamošnje politike proganja samoobmana koja meša američku sebičnost s globalnim interesima, što je, kako je list primetio, u oštroj suprotnosti s Kisindžerovim predlogom o odnosima Kine i SAD.
„Isticanje realizma umesto ideologije i isticanje ekvilibrijuma su dve najznačajnije karakteristike Kisindžerovog diplomatskog pristupa, koje su proizašle iz njegovog životnog iskustva u Drugom svetskom ratu, najrazornijeg i najnasilnijeg perioda u istoriji čovečanstva, i njegovog shvatanja iz perioda da ljudi uvek plaćaju mnogo više od onoga što ikada dobiju ratovima“, rekao je za „Global tajms“ naučni saradnik Kineske akademije društvenih nauka Lu Sjang.
Međutim, Lu je primetio i da bivši američki predsednik Donald Tramp i aktuelni lider SAD Džo Bajden, ratnik Hladnog rata, to teško mogu da shvate, a Bela kuća je pokazala tendenciju da zloupotrebljava koncept nacionalne bezbednosti kada je u pitanju poslovno takmičenje s Kinom.
Lu je naveo slučaj „Huaveja“ i „Tik-toka“, koji se suočavaju s ograničenjima ili čak sa suzbijanjem u SAD, rekavši da neke američke kompanije koriste svoje glasove u Kongresu da napadaju kineske konkurente u ime nacionalne bezbednosti.
Kineski analitičari su oprezni, pa čak i pesimistični u pogledu toga da li će Bajdenova administracija okrenuti svoj preterani antagonizam prema Kini ili njen agresivni pristup Kini, uprkos znacima sve češćih zvaničnih interakcija.

POSETA NOVOG KINESKOG AMBASADORA KLJUČNA PORUKA Tokom posete Kini Entoni Blinken se sastao s kompletnim kineskim državnim vrhom: predsednikom Si Đinpingom, visokim diplomatom Vang Jijem i ministrom spoljnih poslova Ćin Gangom. Sastanci su opisani kao iskreni i konstruktivni, ali će njihov uspeh zavisiti od daljeg ponašanja Bajdenove administracije.
Kina u odnosima sa SAD neguje aktivan pristup. Kineska štampa navela je da je kinesko rukovodstvo podelilo sveobuhvatnu mapu puta za dalje jačanje odnosa između dve zemlje koja je okarakterisana kao holistička.
Kina je pozvala SAD da se ne mešaju u njene unutrašnje poslove i da poštuju njene suštinske interese i principe, koji bi bili od ključnog značaja za međusobnu saradnju, koordinaciju i saradnju u različitim oblastima, uključujući ekonomiju, investicije, međuljudsku razmenu i, na kraju, ali ne i najmanje važno, zdravstvo i obrazovanje.
Doslovno je tako navedeno u izveštajima kineskih medija.
Si Đinping rekao je Blinkenu da SAD treba da usvoje racionalan i pragmatičan stav, kako bi bila izbegnuta konkurencija velikih zemalja i da treba da se poštuju legitimna prava i interesi Kine u mirnom suživotu, jer se ceo svet raduje stabilnom razvoju odnosa između dve najveće svetske ekonomije.
Ubedljivo je preneto, baš tako izveštavaju kineski mediji, da bi SAD trebalo da prestanu da propagiraju narativ „kineske pretnje“, da poštuju suverenitet Kine nad ostrvom Tajvan, da bi reči trebalo da se poklapaju s delima i ukinu jednostrane sankcije Kini.
Vraćanje narušenih bilateralnih odnosa u smeru saradnje, a ne konkurencije, povoljno je za narode obeju zemalja i za ostatak sveta, smatraju u Pekingu.
Saglasno svojoj tradiciji, Kina je, iako je očigledno da gaji izvesnu rezervu, odmah uputila više signala da je otvorena za poboljšanje odnosa. Nije samo posredi mapa puta koju je kineski državni vrh spremno predstavio već i snažan signal upućen slanjem novog ambasadora Sje Fenga u Vašington, inače poznatog stručnjaka za američka pitanja.
Feng se odmah po stupanju na dužnost sastao s Kisindžerom, čestitajući mu stoti rođendan. Snažnija poruka Pekinga Vašingtonu ove godine nije upućena.