ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 15/12/2017

Председник Путин је у праву. То, када је у питању НАТО, значи да важи девиза: „Прекршимо договоре!“

Да копам по историји, то не желим. Али да дам свој допринос, то свакако могу и изложићу се том изазову. То је, уосталом, дуг веома личне природе, јер је историја мог односа према Југославији почела средином деведесетих година сусретом с једном изузетном личношћу. Реч је о господину Зорану Јеремићу, својевременом отправнику послова своје земље у Бону.

НЕМИРНИ БАЛКАН Парламентарна скупштина ОЕБС-а одлучила je да, због забрињавајућег развоја догађаја на Балкану, посебно у Југославији, у Београд пошаље своју делегацију на разговоре с председником Савезне Републике Југославије, господином Слободаном Милошевићем и другим водећим представницима његове земље. Делегацију је требало да предводи белгијски председник Сената Франк Свалн. Господин Свалн је у то време био председник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Као један од њених потпредседника и ја сам био члан делегације.
С моје тачке гледишта приличило је да позовем господина отправника послова Зорана Јеремића. Он уопште није у оно време одговарао слици владајуће пропаганде против Југославије. Био је дипломата пријатног наступа, шармантан и симпатичан.
Осим тога, на Југославију сам „налетео“ много година раније. Било је то током припрема догађаја који су водили ка немачком уједињењу. Моја шетња са командом аустријске полиције, која ме је пратила током моје тадашње функције у Бечу, открила ми је изненађујуће и нечувене ствари. На Балкану су се дешавали немири. Аустријски безбедњаци су умели да ми то саопште веома пластично. Толико су инсистирали на томе да сам по повратку у Бон затражио од водећег штаба оружаних снага да уради студију о томе. Овај мој захтев изазвао је код војног врха снажно негодовање. Те сва наша пажња била је окренута ка Варшавском уговору, те не разумемо шта ће нам некаква студија о Балкану и Југославији, те зар тадашњи врх СДП-а није био одлично повезан с Београдом? Студија је ипак стигла и чак када је читамо данас, морамо рећи да је била прецизна. На столу је лежало све оно што од тада одређује свет. У сваком случају наш свет, и то од пре скоро тридесет година.
Осим тога, значај Југославије био нам је познат ако ни због чега другог, оно због великих војних вежби западне алијансе које су се одржавале у двогодишњем турнусу. У последњој вежби Хладног рата имао сам функцију „немачког министра одбране у вежби“ и командовао сам ратним дејствима. Нашли смо се у рату, како конвенционалном, тако и нуклеарном, а он је увек почињао у Југославији конфронтацијом с Варшавским пактом. Чак су и таласи миграција које смо од лета 2015. морали да гледамо у Европи, играли улогу у овим вежбама које су носиле назив Wintex/Cimex. Са данашњег становишта оно што је Југославију издвајало није било ни мање ни више до значај једног региона који је стајао за потпуно другу констелацију сукобљених блокова.
Надметање НАТО-а с америчким вођством на челу и Варшавског пакта са Совјетским Савезом у залеђу одређивало је ток догађаја који је у плану вежби водио ка избијању рата. А да ли је данас то другачије?

ПУТИН ЈЕ У ПРАВУ Потоњи след догађаја због поновног уједињења Немачке није утицао на то да Југославија и развој око ње нестану из мог видног поља. Отворено ћу рећи да сам из веома личних разлога сматрао сврсисходним да развој ситуације посматрам са извесном дистанцом. Не само што сам уочио да су се људи из мог политичког лагера у Немачкој у југословенском хаосу определили за одређене стране које су се у периоду пре поновног уједињења Немачке ангажовале на страни оних у још увек постојећем државном апарату НДР-а који су желели ако не да спрече, оно бар да одложе немачко уједињење. Њихова имена и данас добро памтим. Али то није био мотив моје уздржаности.

Децембра 1989. године сам за тадашњег канцелара др Хелмута Кола писао меморандум о чланству у НАТО-у поново уједињене Немачке. Моји кључни ставови били су да на подручју још увек постојеће НДР треба да буду стациониране само немачке трупе и да се НАТО ни у ком случају не сме ширити преко Одре као источне немачке границе. Било је предвиђено да подручје између држава Западне Европе и још увек постојећег Совјетског Савеза, према коме је због свести о свим историјским околностима требало да се поступа с крајњом осетљивошћу, буде поље ангажовања тадашње Европске заједнице. Тада је важио став да се државама у процесу распада пружи економска перспектива.
Ова размишљања су 21. новембра 1990. године ушла у Париску повељу кроз њену формулацију „Никада више рат у Европи“. Немачки канцелар је пре тога ставове из мог меморандума уградио у уговор о поновном уједињењу Немачке као његов саставни део. Овде се не ради о историјско значајном питању. Ово питање данас утиче на сукобе с Москвом и сада могу да тврдим само једно: председник Путин је у праву. То, када је у питању НАТО, значи да важи девиза: „Прекршимо договоре!“ Тако не можемо да успостављамо мир, нити да себи у сваком рату ломимо кичму.
Требало је само да пребројим своје противнике, утолико пре што сам спречио да се реализују планови војног врха у Бундесверу. У њима је било предвиђено да Бундесвер још не може да преузме у своје редове ниједног војника некадашње Немачке народне армије. Парола је гласила „Распустити НВА, без остатка“. Мој концепт да се, у складу са уставом наше земље, процентуално учешће становништва НДР узме као основ за останак војника НВА у немачким војним снагама прихваћен је као модел владе. У том случају нисам морао много да лупам главу бројем својих противника. 
Господин Зоран Јеремић је био личност која је у мени пробудила знатижељу. Он је разумно аргументовао, ништа није прикривао, познавао је наш менталитет, налазио је интересантна тематска подручја и њихове аспекте. Касније сам сазнао колики углед је господин Јеремић уживао као дипломата. Морам данас, као и онда, да кажем: С правом!
Ни дуги разговори с председником Милошевићем у Београду у оквиру делегације нису били другачији. Све је протицало рационално и одговарало је мојим европским искуствима. По повратку у Бон ово сам саопштио канцелару Колу и његов однос према Београду и председнику Милошевићу се променио. Промена је била тако темељна да ме је једна особа приликом вођења моје парламентарне фракције позвала из пленарне сале у страну: „Да сам ја то урадио шта сте ви у вези с Београдом постигли код канцелара, Хелмут Кол би ме оптужио за велеиздају.“ Било како било, ово је одређивало године до 1999. 

БЕОГРАД, MON AMOUR / други ДЕО

Све је почело ратом против града који је у миру јарко светлео

С Хелмутом Колом рат не би био прихваћен као опција и зато је он морао да буде одстрањен како би рат против Југославије могао да се поведе. А све је почело ратом против једног града који је у миру јарко светлео и постао циљ НАТО бомбардера. Бил Клинтон и Мадлен Олбрајт вратили су рат у Европу. У Париској повељи писало је другачије

Након ординарне агресије против Савезне Републике Југославије, по налогу бившег канцелара др Хелмута Кола, отпутовао сам за Београд у посету председнику Милошевићу, како бих за јесен 1999. године припремио његову званичну посету Београду. То је било значајно, јер би једна таква посета била знак са огромним одјеком. Што је време више одмицало, рат против Југославије је у Немачкој бивао све непопуларнији. Министар спољних послова Фишер и министар одбране Шарпинг су због својих монструозних изјава постали у јавном мњењу persona non grata.

КОСОВСКИ МОДЕЛ Тадашњи савезни канцелар Герхард Шредер је, бар у вези с пучем у Украјини, имао храбрости да зуцне како ће прекршити међународно право ако буде издао или морао да изда наредбу за напад немачким бомбардерима, како је то наредио Вашингтон. Овога морам да се присећам данас док у новинама „Зидојче цајтунг“ читам интервју главног тужиоца Трибунала у Хагу. У њему је господин Брамерц покушао да у последњем одговору на питање објасни зашто читав НАТО није на оптуженичкој клупи због рата против Савезне Републике Југославије којим је прекршено међународно право. И, ето, за то не постоји објашњење, то је био преседан због догађаја на Косову и Метохији. На озлоглашеној конференцији у Братислави почетком 2000. године водећа врхушка је поступању у случају Косова и Метохије придала карактер модела за друге случајеве. Покушаји да се већ тада укаже на Каталонију, Јужни Тирол, Немачку Белгију, Шкотску, Аландска острва били су грубо игнорисани.
Тако је то било у оно време. Хелмут Кол, који тек што је примио награду Почасног грађанина Европе, желео је да као некадашњи канцелар оствари свој сан. Овај сан био је да, имајући у виду сукобе током историје између Срба и Немаца, отвори нову страницу у повести оба народа исто онако како му је то успело са заједништвом с Русима. Наравно, како се показало, у сарадњи с Михаилом Горбачовом и Борисом Јељцином.
Док бисмо заједно гледали на телевизији слике из Београда, био је чврсто уверен да Срби имају добру будућност. То је за њега било велико време, непосредно по окончању ратних дејстава. И када бисмо у Берлину пролазили кроз Бранденбуршку капију на путу ка Рајхстагу до његовог бироа, око њега би се окупљали људи. Они нису желели ратног канцелара Герхарда Шредера, на његовом месту желели су да поново виде канцелара мира и споразумевања. Посета Београду била би сигнал и знак става да је једној земљи и њеним људима учињена велика неправда уз све оне које су биле историјске датости.

КОЛОВА ТРАГЕДИЈА Бивши канцелар је морао да ову своју намеру, која је могла да значи крај владавине тадашње владе, како скоро нужно следи, скупо плати. Активностима сопствене тајне службе у Лихтенштајну бивши канцелар доведен је у везу с финансијским скандалом. Пут за Београд морао је да се откаже. Над једним човеком надвила се трагедија. То се дешавало непосредно након пораза на изборима 1998. године. Два водећа представника његове партије дала су јасно до знања да ће се одлучити за велику коалицију која је, у складу с немачким датостима, значила сигуран рат против Југославије. Чак је и влада Герхарда Шредера, који још увек није ступио на дужност канцелара, по његовом повратку из Вашингтона, гурнута на ратни колосек одлуком једног министра из Колове владе који је још увек обављао своју функцију. С Хелмутом Колом рат не би био прихваћен као опција и зато је он морао да буде одстрањен како би рат могао да се поведе.
Неко би могао да каже да Београд није никаква „мерна величина“ за немачку судбину. Како у суровим временима можемо да се држимо заједно, могло се видети по недавном Европском првенству у фудбалу одржаном у Француској. Најбоља метода да се конфликти доведу до експлозије састоји се у томе да се важне личности ставе на „црне листе“ и да се подведу под санкције. Тада наша страна може да тврди што год хоће и да се медији подвргну тоталној контроли. То је био случај с југословенским министром спољних послова, господином Живадином Јовановићем, који је требало да се код нас у кући сретне са спољнополитичким саветником савезног канцелара, господином Битерлихом, али није имао улазну визу за Немачку. Господин министар спољних послова имао је француску визу и она је на аеродрому у Дизелдорфу била довољна пограничном службенику. Фудбал је, ето, имао приоритет.

УЛОГА ВАШИНГТОНА Али шта су показали разговори у којима је учествовао и господин Зоран Јеремић, у то време већ амбасадор своје земље у Немачкој. Ништа није стајало на путу договору о свим критичним тачкама, уколико, да уколико… Уколико актуелне информације о разговорима не би морале да се проследе у Вашингтон, Белој кући. Било је то као у случају ОЕБС-ових извештаја Мисије за Косово, који су сви морали да се дају на увид америчком шефу Мисије, господину Вокеру, пре него што би били прослеђени ОЕБС-у у Беч. Они који су у ствари састављали извештаје по правилу их после тога не би препознали као своје.
А данас? Морамо се присетити онога што је било на почетку целокупног тока ратних догађаја на Балкану. Није ли то било финансирање изборних кампања за сенаторске положаје у САД од стране моћних албанских група и очекивање повратних услуга за албанске представе у Савезној Републици Југославији или изван ње? Зашто је Вашингтон, љутећи Москву, десетинама година упумпавао милијарде долара у југословенску привреду, да би их 1990. преко ноћи, што значи на крају Хладног рата, укинуо? Није ли све то било налик „социјалној тржишној привреди“ у Немачкој, као некаквoj оптерећујућoj економско-финансијској девијацији коју чисти капитализам више није морао да толерише, скоро истовремено, и која се нашла на удару великог капитала у виду shareholdervalue с друге стране Атлантика и City of London? Зашто Европска заједница није уважила или није смела да уважи молбу Југославије да јој се одобри кредит у висини од четири милијарде долара? Четири милијарде наспрам стотина милијарди и хиљада мртвих који су морали да дају свој живот због англосаксонске жеђи за ратом или који су у дословном смислу речи „протраћени“ као каква финансијска средства? Да ли је Хелмут Кол знао за последице блискоисточних разговора између Израела и других, када се јавно и оштро изјаснио против успостављања муслиманске државе у Европи? Да ли се радило о томе да се Москва коначно отера даље с Јадрана на исток, како смо то, хтели – не хтели, могли да чујемо од свакога?
Могли бисмо овде да наставимо да ређамо питање за питањем, али Москва је поново ту, што је свако од нас могао да види у Сирији. Москва се укључила у конфликт, који је инициран споља, на страни легитимне владе и у складу са правилима међународног права. Она окончава рат и ствара нешто из чега би, након страшног проливања крви, могао да настане мир.
Између Авганистана и Малија НАТО бомбардује нације с развијеним културама назад у камено доба и приморава људе да, како би преживели, беже ка агресорима који им у избегличким центрима ускраћују храну. Читавим фронтом влада лудило. Међутим, из мог угла, то је више од лудила. Само треба узети у руке и прочитати танку, али садржајну књигу британског аутора Џона Кигена о „бици за историју“. Онда ћемо знати о чему се ради. Поред правде победника постоји и суверенитет у тумачењу историје. У Лондону и Вашингтону знају да се овом англосаксонском суверенитету ближи крај, пре свега зато што Москва одбија сваки вид утицаја са стране. То нам свима осветљава димензије онога што нас чека у будућности. У аутомобилима се каже: вежите се, молим!
А све је почело ратом против једног града који је у миру јарко светлео и постао циљ НАТО бомбардера. Бил Клинтон и Мадлен Олбрајт вратили су рат у Европу. У Париској повељи писало је другачије.

Текст Београд, mon amour настао је према одломцима из ауторове две књиге:
Wolfgang Effenberger und Willy Wimmer: Wiederkehr der Hasardeure (Повратак хазардера), Zeitgeist Print & Online, август 2014;
Willy Wimmer: Die Akte Moskau (Московски досије), Zеitgeist Print & Online, 2016.