IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 15/12/2017

Predsednik Putin je u pravu. To, kada je u pitanju NATO, znači da važi deviza: „Prekršimo dogovore!“

Da kopam po istoriji, to ne želim. Ali da dam svoj doprinos, to svakako mogu i izložiću se tom izazovu. To je, uostalom, dug veoma lične prirode, jer je istorija mog odnosa prema Jugoslaviji počela sredinom devedesetih godina susretom s jednom izuzetnom ličnošću. Reč je o gospodinu Zoranu Jeremiću, svojevremenom otpravniku poslova svoje zemlje u Bonu.

NEMIRNI BALKAN Parlamentarna skupština OEBS-a odlučila je da, zbog zabrinjavajućeg razvoja događaja na Balkanu, posebno u Jugoslaviji, u Beograd pošalje svoju delegaciju na razgovore s predsednikom Savezne Republike Jugoslavije, gospodinom Slobodanom Miloševićem i drugim vodećim predstavnicima njegove zemlje. Delegaciju je trebalo da predvodi belgijski predsednik Senata Frank Svaln. Gospodin Svaln je u to vreme bio predsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a. Kao jedan od njenih potpredsednika i ja sam bio član delegacije.
S moje tačke gledišta priličilo je da pozovem gospodina otpravnika poslova Zorana Jeremića. On uopšte nije u ono vreme odgovarao slici vladajuće propagande protiv Jugoslavije. Bio je diplomata prijatnog nastupa, šarmantan i simpatičan.
Osim toga, na Jugoslaviju sam „naleteo“ mnogo godina ranije. Bilo je to tokom priprema događaja koji su vodili ka nemačkom ujedinjenju. Moja šetnja sa komandom austrijske policije, koja me je pratila tokom moje tadašnje funkcije u Beču, otkrila mi je iznenađujuće i nečuvene stvari. Na Balkanu su se dešavali nemiri. Austrijski bezbednjaci su umeli da mi to saopšte veoma plastično. Toliko su insistirali na tome da sam po povratku u Bon zatražio od vodećeg štaba oružanih snaga da uradi studiju o tome. Ovaj moj zahtev izazvao je kod vojnog vrha snažno negodovanje. Te sva naša pažnja bila je okrenuta ka Varšavskom ugovoru, te ne razumemo šta će nam nekakva studija o Balkanu i Jugoslaviji, te zar tadašnji vrh SDP-a nije bio odlično povezan s Beogradom? Studija je ipak stigla i čak kada je čitamo danas, moramo reći da je bila precizna. Na stolu je ležalo sve ono što od tada određuje svet. U svakom slučaju naš svet, i to od pre skoro trideset godina.
Osim toga, značaj Jugoslavije bio nam je poznat ako ni zbog čega drugog, ono zbog velikih vojnih vežbi zapadne alijanse koje su se održavale u dvogodišnjem turnusu. U poslednjoj vežbi Hladnog rata imao sam funkciju „nemačkog ministra odbrane u vežbi“ i komandovao sam ratnim dejstvima. Našli smo se u ratu, kako konvencionalnom, tako i nuklearnom, a on je uvek počinjao u Jugoslaviji konfrontacijom s Varšavskim paktom. Čak su i talasi migracija koje smo od leta 2015. morali da gledamo u Evropi, igrali ulogu u ovim vežbama koje su nosile naziv Wintex/Cimex. Sa današnjeg stanovišta ono što je Jugoslaviju izdvajalo nije bilo ni manje ni više do značaj jednog regiona koji je stajao za potpuno drugu konstelaciju sukobljenih blokova.
Nadmetanje NATO-a s američkim vođstvom na čelu i Varšavskog pakta sa Sovjetskim Savezom u zaleđu određivalo je tok događaja koji je u planu vežbi vodio ka izbijanju rata. A da li je danas to drugačije?

PUTIN JE U PRAVU Potonji sled događaja zbog ponovnog ujedinjenja Nemačke nije uticao na to da Jugoslavija i razvoj oko nje nestanu iz mog vidnog polja. Otvoreno ću reći da sam iz veoma ličnih razloga smatrao svrsishodnim da razvoj situacije posmatram sa izvesnom distancom. Ne samo što sam uočio da su se ljudi iz mog političkog lagera u Nemačkoj u jugoslovenskom haosu opredelili za određene strane koje su se u periodu pre ponovnog ujedinjenja Nemačke angažovale na strani onih u još uvek postojećem državnom aparatu NDR-a koji su želeli ako ne da spreče, ono bar da odlože nemačko ujedinjenje. Njihova imena i danas dobro pamtim. Ali to nije bio motiv moje uzdržanosti.

Decembra 1989. godine sam za tadašnjeg kancelara dr Helmuta Kola pisao memorandum o članstvu u NATO-u ponovo ujedinjene Nemačke. Moji ključni stavovi bili su da na području još uvek postojeće NDR treba da budu stacionirane samo nemačke trupe i da se NATO ni u kom slučaju ne sme širiti preko Odre kao istočne nemačke granice. Bilo je predviđeno da područje između država Zapadne Evrope i još uvek postojećeg Sovjetskog Saveza, prema kome je zbog svesti o svim istorijskim okolnostima trebalo da se postupa s krajnjom osetljivošću, bude polje angažovanja tadašnje Evropske zajednice. Tada je važio stav da se državama u procesu raspada pruži ekonomska perspektiva.
Ova razmišljanja su 21. novembra 1990. godine ušla u Parisku povelju kroz njenu formulaciju „Nikada više rat u Evropi“. Nemački kancelar je pre toga stavove iz mog memoranduma ugradio u ugovor o ponovnom ujedinjenju Nemačke kao njegov sastavni deo. Ovde se ne radi o istorijsko značajnom pitanju. Ovo pitanje danas utiče na sukobe s Moskvom i sada mogu da tvrdim samo jedno: predsednik Putin je u pravu. To, kada je u pitanju NATO, znači da važi deviza: „Prekršimo dogovore!“ Tako ne možemo da uspostavljamo mir, niti da sebi u svakom ratu lomimo kičmu.
Trebalo je samo da prebrojim svoje protivnike, utoliko pre što sam sprečio da se realizuju planovi vojnog vrha u Bundesveru. U njima je bilo predviđeno da Bundesver još ne može da preuzme u svoje redove nijednog vojnika nekadašnje Nemačke narodne armije. Parola je glasila „Raspustiti NVA, bez ostatka“. Moj koncept da se, u skladu sa ustavom naše zemlje, procentualno učešće stanovništva NDR uzme kao osnov za ostanak vojnika NVA u nemačkim vojnim snagama prihvaćen je kao model vlade. U tom slučaju nisam morao mnogo da lupam glavu brojem svojih protivnika. 
Gospodin Zoran Jeremić je bio ličnost koja je u meni probudila znatiželju. On je razumno argumentovao, ništa nije prikrivao, poznavao je naš mentalitet, nalazio je interesantna tematska područja i njihove aspekte. Kasnije sam saznao koliki ugled je gospodin Jeremić uživao kao diplomata. Moram danas, kao i onda, da kažem: S pravom!
Ni dugi razgovori s predsednikom Miloševićem u Beogradu u okviru delegacije nisu bili drugačiji. Sve je proticalo racionalno i odgovaralo je mojim evropskim iskustvima. Po povratku u Bon ovo sam saopštio kancelaru Kolu i njegov odnos prema Beogradu i predsedniku Miloševiću se promenio. Promena je bila tako temeljna da me je jedna osoba prilikom vođenja moje parlamentarne frakcije pozvala iz plenarne sale u stranu: „Da sam ja to uradio šta ste vi u vezi s Beogradom postigli kod kancelara, Helmut Kol bi me optužio za veleizdaju.“ Bilo kako bilo, ovo je određivalo godine do 1999. 

BEOGRAD, MON AMOUR / drugi DEO

Sve je počelo ratom protiv grada koji je u miru jarko svetleo

S Helmutom Kolom rat ne bi bio prihvaćen kao opcija i zato je on morao da bude odstranjen kako bi rat protiv Jugoslavije mogao da se povede. A sve je počelo ratom protiv jednog grada koji je u miru jarko svetleo i postao cilj NATO bombardera. Bil Klinton i Madlen Olbrajt vratili su rat u Evropu. U Pariskoj povelji pisalo je drugačije

Nakon ordinarne agresije protiv Savezne Republike Jugoslavije, po nalogu bivšeg kancelara dr Helmuta Kola, otputovao sam za Beograd u posetu predsedniku Miloševiću, kako bih za jesen 1999. godine pripremio njegovu zvaničnu posetu Beogradu. To je bilo značajno, jer bi jedna takva poseta bila znak sa ogromnim odjekom. Što je vreme više odmicalo, rat protiv Jugoslavije je u Nemačkoj bivao sve nepopularniji. Ministar spoljnih poslova Fišer i ministar odbrane Šarping su zbog svojih monstruoznih izjava postali u javnom mnjenju persona non grata.

KOSOVSKI MODEL Tadašnji savezni kancelar Gerhard Šreder je, bar u vezi s pučem u Ukrajini, imao hrabrosti da zucne kako će prekršiti međunarodno pravo ako bude izdao ili morao da izda naredbu za napad nemačkim bombarderima, kako je to naredio Vašington. Ovoga moram da se prisećam danas dok u novinama „Zidojče cajtung“ čitam intervju glavnog tužioca Tribunala u Hagu. U njemu je gospodin Bramerc pokušao da u poslednjem odgovoru na pitanje objasni zašto čitav NATO nije na optuženičkoj klupi zbog rata protiv Savezne Republike Jugoslavije kojim je prekršeno međunarodno pravo. I, eto, za to ne postoji objašnjenje, to je bio presedan zbog događaja na Kosovu i Metohiji. Na ozloglašenoj konferenciji u Bratislavi početkom 2000. godine vodeća vrhuška je postupanju u slučaju Kosova i Metohije pridala karakter modela za druge slučajeve. Pokušaji da se već tada ukaže na Kataloniju, Južni Tirol, Nemačku Belgiju, Škotsku, Alandska ostrva bili su grubo ignorisani.
Tako je to bilo u ono vreme. Helmut Kol, koji tek što je primio nagradu Počasnog građanina Evrope, želeo je da kao nekadašnji kancelar ostvari svoj san. Ovaj san bio je da, imajući u vidu sukobe tokom istorije između Srba i Nemaca, otvori novu stranicu u povesti oba naroda isto onako kako mu je to uspelo sa zajedništvom s Rusima. Naravno, kako se pokazalo, u saradnji s Mihailom Gorbačovom i Borisom Jeljcinom.
Dok bismo zajedno gledali na televiziji slike iz Beograda, bio je čvrsto uveren da Srbi imaju dobru budućnost. To je za njega bilo veliko vreme, neposredno po okončanju ratnih dejstava. I kada bismo u Berlinu prolazili kroz Brandenburšku kapiju na putu ka Rajhstagu do njegovog biroa, oko njega bi se okupljali ljudi. Oni nisu želeli ratnog kancelara Gerharda Šredera, na njegovom mestu želeli su da ponovo vide kancelara mira i sporazumevanja. Poseta Beogradu bila bi signal i znak stava da je jednoj zemlji i njenim ljudima učinjena velika nepravda uz sve one koje su bile istorijske datosti.

KOLOVA TRAGEDIJA Bivši kancelar je morao da ovu svoju nameru, koja je mogla da znači kraj vladavine tadašnje vlade, kako skoro nužno sledi, skupo plati. Aktivnostima sopstvene tajne službe u Lihtenštajnu bivši kancelar doveden je u vezu s finansijskim skandalom. Put za Beograd morao je da se otkaže. Nad jednim čovekom nadvila se tragedija. To se dešavalo neposredno nakon poraza na izborima 1998. godine. Dva vodeća predstavnika njegove partije dala su jasno do znanja da će se odlučiti za veliku koaliciju koja je, u skladu s nemačkim datostima, značila siguran rat protiv Jugoslavije. Čak je i vlada Gerharda Šredera, koji još uvek nije stupio na dužnost kancelara, po njegovom povratku iz Vašingtona, gurnuta na ratni kolosek odlukom jednog ministra iz Kolove vlade koji je još uvek obavljao svoju funkciju. S Helmutom Kolom rat ne bi bio prihvaćen kao opcija i zato je on morao da bude odstranjen kako bi rat mogao da se povede.
Neko bi mogao da kaže da Beograd nije nikakva „merna veličina“ za nemačku sudbinu. Kako u surovim vremenima možemo da se držimo zajedno, moglo se videti po nedavnom Evropskom prvenstvu u fudbalu održanom u Francuskoj. Najbolja metoda da se konflikti dovedu do eksplozije sastoji se u tome da se važne ličnosti stave na „crne liste“ i da se podvedu pod sankcije. Tada naša strana može da tvrdi što god hoće i da se mediji podvrgnu totalnoj kontroli. To je bio slučaj s jugoslovenskim ministrom spoljnih poslova, gospodinom Živadinom Jovanovićem, koji je trebalo da se kod nas u kući sretne sa spoljnopolitičkim savetnikom saveznog kancelara, gospodinom Biterlihom, ali nije imao ulaznu vizu za Nemačku. Gospodin ministar spoljnih poslova imao je francusku vizu i ona je na aerodromu u Dizeldorfu bila dovoljna pograničnom službeniku. Fudbal je, eto, imao prioritet.

ULOGA VAŠINGTONA Ali šta su pokazali razgovori u kojima je učestvovao i gospodin Zoran Jeremić, u to vreme već ambasador svoje zemlje u Nemačkoj. Ništa nije stajalo na putu dogovoru o svim kritičnim tačkama, ukoliko, da ukoliko… Ukoliko aktuelne informacije o razgovorima ne bi morale da se proslede u Vašington, Beloj kući. Bilo je to kao u slučaju OEBS-ovih izveštaja Misije za Kosovo, koji su svi morali da se daju na uvid američkom šefu Misije, gospodinu Vokeru, pre nego što bi bili prosleđeni OEBS-u u Beč. Oni koji su u stvari sastavljali izveštaje po pravilu ih posle toga ne bi prepoznali kao svoje.
A danas? Moramo se prisetiti onoga što je bilo na početku celokupnog toka ratnih događaja na Balkanu. Nije li to bilo finansiranje izbornih kampanja za senatorske položaje u SAD od strane moćnih albanskih grupa i očekivanje povratnih usluga za albanske predstave u Saveznoj Republici Jugoslaviji ili izvan nje? Zašto je Vašington, ljuteći Moskvu, desetinama godina upumpavao milijarde dolara u jugoslovensku privredu, da bi ih 1990. preko noći, što znači na kraju Hladnog rata, ukinuo? Nije li sve to bilo nalik „socijalnoj tržišnoj privredi“ u Nemačkoj, kao nekakvoj opterećujućoj ekonomsko-finansijskoj devijaciji koju čisti kapitalizam više nije morao da toleriše, skoro istovremeno, i koja se našla na udaru velikog kapitala u vidu shareholdervalue s druge strane Atlantika i City of London? Zašto Evropska zajednica nije uvažila ili nije smela da uvaži molbu Jugoslavije da joj se odobri kredit u visini od četiri milijarde dolara? Četiri milijarde naspram stotina milijardi i hiljada mrtvih koji su morali da daju svoj život zbog anglosaksonske žeđi za ratom ili koji su u doslovnom smislu reči „protraćeni“ kao kakva finansijska sredstva? Da li je Helmut Kol znao za posledice bliskoistočnih razgovora između Izraela i drugih, kada se javno i oštro izjasnio protiv uspostavljanja muslimanske države u Evropi? Da li se radilo o tome da se Moskva konačno otera dalje s Jadrana na istok, kako smo to, hteli – ne hteli, mogli da čujemo od svakoga?
Mogli bismo ovde da nastavimo da ređamo pitanje za pitanjem, ali Moskva je ponovo tu, što je svako od nas mogao da vidi u Siriji. Moskva se uključila u konflikt, koji je iniciran spolja, na strani legitimne vlade i u skladu sa pravilima međunarodnog prava. Ona okončava rat i stvara nešto iz čega bi, nakon strašnog prolivanja krvi, mogao da nastane mir.
Između Avganistana i Malija NATO bombarduje nacije s razvijenim kulturama nazad u kameno doba i primorava ljude da, kako bi preživeli, beže ka agresorima koji im u izbegličkim centrima uskraćuju hranu. Čitavim frontom vlada ludilo. Međutim, iz mog ugla, to je više od ludila. Samo treba uzeti u ruke i pročitati tanku, ali sadržajnu knjigu britanskog autora Džona Kigena o „bici za istoriju“. Onda ćemo znati o čemu se radi. Pored pravde pobednika postoji i suverenitet u tumačenju istorije. U Londonu i Vašingtonu znaju da se ovom anglosaksonskom suverenitetu bliži kraj, pre svega zato što Moskva odbija svaki vid uticaja sa strane. To nam svima osvetljava dimenzije onoga što nas čeka u budućnosti. U automobilima se kaže: vežite se, molim!
A sve je počelo ratom protiv jednog grada koji je u miru jarko svetleo i postao cilj NATO bombardera. Bil Klinton i Madlen Olbrajt vratili su rat u Evropu. U Pariskoj povelji pisalo je drugačije.

Tekst Beograd, mon amour nastao je prema odlomcima iz autorove dve knjige:
Wolfgang Effenberger und Willy Wimmer: Wiederkehr der Hasardeure (Povratak hazardera), Zeitgeist Print & Online, avgust 2014;
Willy Wimmer: Die Akte Moskau (Moskovski dosije), Zeitgeist Print & Online, 2016.