ZEČEVIZIJA – Titova tajna igra s Nemcima (3)

O Titovoj igri celokupna naša, dakle jugoslovenska i srpska istorija ćutala je četrdeset godina; nerado govori i danas. Napolju se tu i tamo pominjalo Hetlovo svedočenje „iz prve ruke“, pa je i ono vremenom palo u zaborav jer je Tito dobio novu ulogu na svetskoj šahovskoj tabli. Jedino je profesor emeritus univerziteta u Sautemptonu i redovni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu, vrsni istoričar srpskog porekla Stevan K. Pavlović (1933–2022) sažeo ono što je činilo istorijsku srž i Velebitovih misija i Bulajićeve filmske apoteoze

Sada već jedini Titov poverenik za pregovore sa Nemcima, dr Vladimir Velebit sedi u „Abverovom“ centru 718. grenadirske divizije Vermahta u Sarajevu 31. marta 1943, i piše duži izveštaj u kome se, između ostalog, kaže: „Mi sa našim narodnooslobodilačkim pokretom težimo da stvorimo slobodnu Jugoslaviju u kojoj će sva slovenska plemena imati sva prava i u kojoj neće vladati samo Srbi. Zbog toga u nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja, pošto oni teže da stvore Veliku Srbiju, a nas da istisnu. Pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe interesima saobraćaja. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bi ih uništili… Posle ovih opštih zamisli nama je odgovoreno da najpre dokažemo da ćemo stvarno poštovati nemačke interese i da će se tek posle toga nastaviti razgovori po ovoj stvari. Kao primer takvog dokaza navedeno je: puštanje zarobljenika na slobodu, obustava neprijateljstava itd. Mi smo zarobljene Nemce već predali, a spremni smo – i bez protivusluge – da obustavimo neprijateljstva u Slavoniji i Istočnoj Bosni“ (Mišo Leković, Martovski pregovori 1943, Beograd, 1985, 134–135). (Ovo poslednje, kao uostalom i sve druge ponude, uneo je Velebit na Titov lični zahtev i odnosilo se na Nemcima važniju stvar nego što je bila cela „Bitka na Neretvi“ – obustavljanje diverzija na pruzi Beograd–Zagreb, tj. Atina–Solun–Beograd–Beč–Berlin, „žile kucavice“ nemačkog vojnog snabdevanja uoči odlučujućih bitaka u Africi i savezničkih iskrcavanja.) Iako je Hitler već istog meseca zabranio sve pregovore sa Titom („Sa banditima se ne pregovara. Banditi se streljaju“), partizanske diverzije na ovoj pruzi u Slavoniji su jednostrano obustavljene na neodređeno vreme, kao i one u njenom zaleđu (Majevica i Istočna Bosna, isto, 163 passim).

NOĆ GENERALA Citirani Vladimir Velebit ostao je, dakle, jedini Titov opunomoćeni pregovarač s Nemcima, s kojima je nastavio tajne igre u Zagrebu i posle Hitlerove zabrane i izričite naredbe Ribentropa nemačkom poslaniku u Zagrebu Zigfridu Kašeu, 19. marta 1943, da sve dalje pregovore smesta obustavi. Kao što vidimo, Velebit u Titovo ime i dalje podnosi predloge i sugestije preko Horstenaua i Abvera, a zatim i lično obustavlja sva ratna dejstva NOVJ protiv Nemaca u Slavoniji (3. Operativna zona Glavnog štaba Hrvatske) i Istočnoj Bosni (6. istočnobosanska brigada) uz pomoć oficira Abvera i njihovog aparata. U kasnijem razvoju događaja, dr Vladek preuzima i Titovu venčanu ženu Hertu Has iz ustašog zatvora i dovodi mu je u Vrhovni štab, u selo Govzu između Kalinovika i Foče, gde Herta zatiče svog muža u zagrljaju Davorjanke Paunović, u šta se diskretni „dr Vladek“ više nije mešao. (Kao i ranije, Velebit je imao još posla s Brozovim brakovima i privatnim pikanterjama, ali je kao Titov ambasador u Rimu i Londonu uspevao i u ovim tajnim misijama.)

Već posle prvih susreta s Nemcima u Gornjem Vakufu Koča Popović je osetio da „nešto ovde smrdi“ i peške se, ne rekavši nikom ništa, sam vratio u svoj partizanski štab. Prošlo je još nekoliko dana, pa je Đilas otišao sa Velebitom u Zagreb, gde su od 20. do 25. marta vodili razgovore sa oficirima Abvera i u njihovoj pratnji čak išli u šetnje gradom, pa i u bioskop. (Velebit se seća da je tad na Zrinjevcu ušao u jednu ljekarnu da si kupi keficu za zube, a vnutri ga je prepoznala apotekarica Ljerka i gotovo vrisnula „Joj, gospon doktor, kaj vi niste u partizanima“?). Kako je ovo bilo moguće? „Profesor Marković“ i „doktor Petrović“ su tek 30. marta vraćeni u Sarajevo, pa zatim ljubazno ispraćeni u Titov Vrhovni štab, u Govzu. Tito je ne samo odobrio predloge svojih emisara nego je Velebita (ovoga puta samog!) vratio u Zagreb i to sa novim predlozima i sa garancijama generala Fon Horstenaua. Šta se, u stvari zbivalo u pozadini cele ove šarade objasniće detaljno sam general, u ćeliji zatvora u Langvaseru kod Nirnberga, noć pred svoje samoubistvo 20. jula 1946, starom kamaradu iz najuže Himlerove okoline, koji je o svemu tome posle rata objavio knjigu.

Šturmbanfirer SS Vilhelm Hetl (saveznički svedok-saradnik u Nirnbergu i docniji glavni svedok protiv Ajhmana u Izraelu), rukovodilac referata za bivšu Jugoslaviju u berlinskoj centrali Šeste uprave Glavnog ureda za bezbednost Rajha (Reichssicherheitshauptamt – RSHA), objavio je 1950. pod pseudonimom Valter Hagen knjigu Tajni front (Die Geheime Front, Organisation, Personen und Aktionen des deutschen Geheimdienstes, Cirih, 1950), u kojoj general Fon Horstenau detaljno opisuje ono što nije smeo ni da pomene u svojim memoarima u strahu od Gestapoa, a što se odnosi na Titove tajne predloge prenete preko „dr Vlatka“, za koga je od početka znao da nije nikakav „dr Petrović“ već sin njegovog bliskog prijatelja i kolege austrijskog pukovnika, docnijeg jugoslovenskog konjičkog đenerala Ljubomira Velebita, s kojim je i sada noću mirno igrao bridž, dok je njegov Vladek, član Titovog Vrhovnog štaba, mirno spavao u svojoj svilenoj pižami na katu obiteljske kuće na Srebrnjaku. Uprkos Hitlerovoj izričitoj naredbi, Velebit se i dalje nalazio pod zaštitom nemačkog komandujućeg generala u Hrvatskoj i to sa znanjem još višeg Austrijanca u elitnoj Hitlerovoj nomenklaturi, general-pukovnika Fon Lera, komandanta Jugoistoka, (koji je bombardovao Beograd 6. aprila 1941, a obesio ga Tito u srpskoj prestonici 1947, tek posle Lerovog upornog odbijanja da svedoči protiv Draže Mihailovića kao nemačkog saradnika).

BROZ PODIŽE ULOG Piše Hetl-Hagen da je dr Vlatko u jednoj od tih noći izašao sa sledećim Titovim predlogom: „Velebit je preneo generalu Glezu zvaničnu ponudu Tita da u slučaju anglo-američkog iskrcavanja stupi u dejstvo protiv iskrcanih trupa zapadnih sila zajedno sa nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj. Ovaj predlog je učinjen uz prethodnu saglasnost Staljina, pošto je Rusija bila odlučna u tome da oružjem, pa čak i uz pomoć Nemaca, spreči ma kakav upad Angloamerikanaca na Balkan, pošto je Staljin smatrao Balkan svojom interesnom sferom. Oba predloga bila su od tako velikog vojničkog značaja da se Glez nije usudio da stupi u ma kakve pregovore bez odobrenja više komande“ (Hagen-Hetl, 263–268). Nemci su znali da ih Broz laže, Broz je znao da Nemci znaju da ih laže, Staljin još o svemu nije imao pojma – ali ništa zato! – trebalo je kupiti vreme i „neutralizovati Nemce# bar još neko vreme, dok Kočina Operativna grupa (1. i 2. proleterska divizija) ne potuče četnike na Neretvi i probije se ravno u srce nove nemačke klopke (operacija „Švarc“) u dolini Sutjeske, gde je Tita tek čekao još veći pakao. Sve je to znao i Horstenau i puštao da teče dragoceno vreme, a Tito ga grozničavo koristio i tukao se sa Dražom, dok su Nemci sve mirno i zlurado posmatrali, gotovi da već za nedelju dana i jednog i drugog unište zauvek. „Time je put za sporazum zatvoren, jer da se tim putem produžilo, tok rata, barem na Balkanu, mogao je poći u drugom pravcu. Surovi partizanski rat je i dalje produžen“, zaključuje esesovac Hetl, koji je spasao glavu i dobio novi posao (isto).

ĆUTANJE DUGO POLA VEKA Nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše kao da je uživao posmatrajući ovaj prizor: „Te borbe, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas pošteđuju žrtava… Ako bismo sada nastupali protiv Titovih bandi, dali bismo im podstreka da se udruže sa četnicima i došlo bi do opšteg ustanka. Ako sada posmatramo borbe između Tita i Mihailovića i ne mešamo se, raspašće se snage koje izazivaju nemire. Pošto smo stalno dobro obavešteni o događajima u Titovom taboru, ne postoji opasnost da se razočaramo“ (podvukao B. Z.). Istovremeno, Kaše je tražio od Berlina da se ni Italijanima ne ukaže ikakva pomoć u njihovoj zoni: „Ako bismo sada oslobodili Italijane … samo bismo ispustili iz ruku povoljnu situaciju, a oni nam za to ne bi bili zahvalni“ (Leković, 170–171). Iako Kašeov šef Ribentrop nije bio istog mišljenja, Dipoldove trupe su i dalje stajale na Neretvi i osmatrale, baš kao Krencer u Bulajićevom filmu i nikada nisu prešle u gonjenje partizana; neki, makar prećutni dogovor – ipak je, dakle, postojao.
O svemu ovome celokupna naša, dakle jugoslovenska i srpska istorija ćutala je četrdeset godina; nerado govori i danas. Napolju se tu i tamo pominjalo Hetlovo svedočenje „iz prve ruke“, pa je i ono vremenom palo u zaborav jer je Tito dobio novu ulogu na svetskoj šahovskoj tabli. Jedino je profesor emeritus univerziteta u Sautemptonu i redovni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu, vrsni istoričar srpskog porekla Stevan K. Pavlović (1933–2022) sažeo ono što je činilo istorijsku srž i Velebitovih misija i Bulajićeve filmske apoteoze: „Pregovori nisu bili postignuti po svim tačkama usled Hitlerovog veta. Međutim, partizani su ipak dobili slobodan put na desnom boku četnika koji je ostao nepokriven. Drugim rečima partizani su porazili četnike u bici na Neretvi, jer su im Nemci omogućili slobodan put“ (Pavlowitch, Yugoslavia, London, 1971, 140–141). Time se sasvim objašnjava ćutanje „Krencerovih tenkova“ i „nemoguća scena“ sa sakatim harmonikašem iz filma Neretva, koju su nazivali „antologijskom“.

POSLEDNJI VATROMET Bulajiću je trebalo pobedničko finale ove epopeje i on ga je pronašao u bici na Glavatičevu 15. marta 1943. između dve udarne partizanske divizije, koje su prešle Neretvu kod Jablanice još istog dana kad su Nemci obustavili operacije, i četnika, raspoređenih na levoj obali. Koča je odmah uočio da je na Glavatičevu raspoređena šačica četnika pod komandom kapetana Voje Lukačevića, Beograđanina koji je danima očekivao pomoć crnogorskih korpusa Pavla Đurišića i Baja Stanišića (nekih 5.000 ljudi) koji nikako nisu stizali. Bila je to doista najslabija karika u lancu okruženja Titove glavnine i partizani su stoga bacili sve svoje raspoložive snage u ovom pravcu. Dva dana je Lukačević uspešno odolevao, a onda je počeo da se povlači prema Kalinoviku, gde su konačno pristigle neke Đurišićeve prethodnice i s njima sam general Mihajlović. Ove mlade, novoformirane crnogorske trupe (jedva nekoliko hiljada seoskih „đikana“) Bulajić je prikazao kao pijanu i razularenu ordiju na konjima i u rasklaćenim fijakerima, kako, uz podvriskivanje, izvode horski nastup sa pesmom „Telefonske žice zuje / kralj nam Petar poručuje / Neretva će ovih dana / bit grobnica partizana“! (Takvi, hoće da kaže Bulajić, nisu ni mogli učiniti išta). Tu dolazi do veličanstvenog vatrometa, a četnici beže glavom bez obzira, dok nosila i tifusari prelaze Neretvu. Slavna bitka za ranjenike je time dobijena u pravom bulajićevskom stilu; tu se film mogao i završiti.
U stvarnosti, nekoliko dana kasnije sa Dinare pristiže major Zaharije Ostojić sa novim trupama i situacija se iz osnova menja. Sada se pokreće i Dipolodva divizija sa sve „Krencerovim tenkovima“ i cela nemačka vojna mašinerija sa četiri strane sateruje partizane i bespomoćnu kolonu ranjenika na tesan i negostoljubiv prostor oko planinske rečice Sutjeske na granici Crne Gore i Hercegovine: 15. maja 1943, uz ubistveno učešće jurišne avijacije, započinje masivna operacija „Švarc“. Protagonisti su uglavnom isti, sa jednom značajnom razlikom: s neba pada i engleska vojna misija, što znatno menja međunarodnu optiku i što će neočekivano okrenuti tok celog rata. Ali to je već drugi film (Sutjeska), nova mitologija i možda još bolja prilika za dekonstrukciju bulajićevskog filmskog mita koji potiče iz istog izvora.