ЗЕЧЕВИЗИЈА – Титова тајна игра с Немцима (3)

О Титовој игри целокупна наша, дакле југословенска и српска историја ћутала је четрдесет година; нерадо говори и данас. Напољу се ту и тамо помињало Хетлово сведочење „из прве руке“, па је и оно временом пало у заборав јер је Тито добио нову улогу на светској шаховској табли. Једино је професор емеритус универзитета у Саутемптону и редовни члан Краљевског историјског друштва у Лондону, врсни историчар српског порекла Стеван К. Павловић (1933–2022) сажео оно што је чинило историјску срж и Велебитових мисија и Булајићеве филмске апотеозе

Сада већ једини Титов повереник за преговоре са Немцима, др Владимир Велебит седи у „Абверовом“ центру 718. гренадирске дивизије Вермахта у Сарајеву 31. марта 1943, и пише дужи извештај у коме се, између осталог, каже: „Ми са нашим народноослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи били они војне или привредне природе, а такође интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили… После ових општих замисли нама је одговорено да најпре докажемо да ћемо стварно поштовати немачке интересе и да ће се тек после тога наставити разговори по овој ствари. Као пример таквог доказа наведено је: пуштање заробљеника на слободу, обустава непријатељстава итд. Ми смо заробљене Немце већ предали, а спремни смо – и без противуслуге – да обуставимо непријатељства у Славонији и Источној Босни“ (Mišo Leković, Martovski pregovori 1943, Beograd, 1985, 134–135). (Ово последње, као уосталом и све друге понуде, унео је Велебит на Титов лични захтев и односило се на Немцима важнију ствар него што је била цела „Битка на Неретви“ – обустављање диверзија на прузи Београд–Загреб, тј. Атина–Солун–Београд–Беч–Берлин, „жиле куцавице“ немачког војног снабдевања уочи одлучујућих битака у Африци и савезничких искрцавања.) Иако је Хитлер већ истог месеца забранио све преговоре са Титом („Са бандитима се не преговара. Бандити се стрељају“), партизанске диверзије на овој прузи у Славонији су једнострано обустављене на неодређено време, као и оне у њеном залеђу (Мајевица и Источна Босна, исто, 163 passim).

НОЋ ГЕНЕРАЛА Цитирани Владимир Велебит остао је, дакле, једини Титов опуномоћени преговарач с Немцима, с којима је наставио тајне игре у Загребу и после Хитлерове забране и изричите наредбе Рибентропа немачком посланику у Загребу Зигфриду Кашеу, 19. марта 1943, да све даље преговоре сместа обустави. Као што видимо, Велебит у Титово име и даље подноси предлоге и сугестије преко Хорстенауа и Абвера, а затим и лично обуставља сва ратна дејства НОВЈ против Немаца у Славонији (3. Оперативна зона Главног штаба Хрватске) и Источној Босни (6. источнобосанска бригада) уз помоћ официра Абвера и њиховог апарата. У каснијем развоју догађаја, др Владек преузима и Титову венчану жену Херту Хас из усташог затвора и доводи му је у Врховни штаб, у село Говзу између Калиновика и Фоче, где Херта затиче свог мужа у загрљају Даворјанке Пауновић, у шта се дискретни „др Владек“ више није мешао. (Као и раније, Велебит је имао још посла с Брозовим браковима и приватним пикантерјама, али је као Титов амбасадор у Риму и Лондону успевао и у овим тајним мисијама.)

Већ после првих сусрета с Немцима у Горњем Вакуфу Коча Поповић је осетио да „нешто овде смрди“ и пешке се, не рекавши ником ништа, сам вратио у свој партизански штаб. Прошло је још неколико дана, па је Ђилас отишао са Велебитом у Загреб, где су од 20. до 25. марта водили разговоре са официрима Абвера и у њиховој пратњи чак ишли у шетње градом, па и у биоскоп. (Велебит се сећа да је тад на Зрињевцу ушао у једну љекарну да си купи кефицу за зубе, а внутри га је препознала апотекарица Љерка и готово вриснула „Јој, госпон доктор, кај ви нисте у партизанима“?). Како је ово било могуће? „Професор Марковић“ и „доктор Петровић“ су тек 30. марта враћени у Сарајево, па затим љубазно испраћени у Титов Врховни штаб, у Говзу. Тито је не само одобрио предлоге својих емисара него је Велебита (овога пута самог!) вратио у Загреб и то са новим предлозима и са гаранцијама генерала Фон Хорстенауа. Шта се, у ствари збивало у позадини целе ове шараде објасниће детаљно сам генерал, у ћелији затвора у Лангвасеру код Нирнберга, ноћ пред своје самоубиство 20. јула 1946, старом камараду из најуже Химлерове околине, који је о свему томе после рата објавио књигу.

Штурмбанфирер СС Вилхелм Хетл (савезнички сведок-сарадник у Нирнбергу и доцнији главни сведок против Ајхмана у Израелу), руководилац реферата за бившу Југославију у берлинској централи Шесте управе Главног уреда за безбедност Рајха (Reichssicherheitshauptamt – RSHA), објавио је 1950. под псеудонимом Валтер Хаген књигу Тајни фронт (Die Geheime Front, Organisation, Personen und Aktionen des deutschen Geheimdienstes, Цирих, 1950), у којој генерал Фон Хорстенау детаљно описује оно што није смео ни да помене у својим мемоарима у страху од Гестапоа, а што се односи на Титове тајне предлоге пренете преко „др Влатка“, за кога је од почетка знао да није никакав „др Петровић“ већ син његовог блиског пријатеља и колеге аустријског пуковника, доцнијег југословенског коњичког ђенерала Љубомира Велебита, с којим је и сада ноћу мирно играо бриџ, док је његов Владек, члан Титовог Врховног штаба, мирно спавао у својој свиленој пижами на кату обитељске куће на Сребрњаку. Упркос Хитлеровој изричитој наредби, Велебит се и даље налазио под заштитом немачког командујућег генерала у Хрватској и то са знањем још вишег Аустријанца у елитној Хитлеровој номенклатури, генерал-пуковника Фон Лера, команданта Југоистока, (који је бомбардовао Београд 6. априла 1941, а обесио га Тито у српској престоници 1947, тек после Леровог упорног одбијања да сведочи против Драже Михаиловића као немачког сарадника).

БРОЗ ПОДИЖЕ УЛОГ Пише Хетл-Хаген да је др Влатко у једној од тих ноћи изашао са следећим Титовим предлогом: „Велебит је пренео генералу Глезу званичну понуду Тита да у случају англо-америчког искрцавања ступи у дејство против искрцаних трупа западних сила заједно са немачким дивизијама које се налазе у Хрватској. Овај предлог је учињен уз претходну сагласност Стаљина, пошто је Русија била одлучна у томе да оружјем, па чак и уз помоћ Немаца, спречи ма какав упад Англоамериканаца на Балкан, пошто је Стаљин сматрао Балкан својом интересном сфером. Оба предлога била су од тако великог војничког значаја да се Глез није усудио да ступи у ма какве преговоре без одобрења више команде“ (Хаген-Хетл, 263–268). Немци су знали да их Броз лаже, Броз је знао да Немци знају да их лаже, Стаљин још о свему није имао појма – али ништа зато! – требало је купити време и „неутрализовати Немце# бар још неко време, док Кочина Оперативна група (1. и 2. пролетерска дивизија) не потуче четнике на Неретви и пробије се равно у срце нове немачке клопке (операција „Шварц“) у долини Сутјеске, где је Тита тек чекао још већи пакао. Све је то знао и Хорстенау и пуштао да тече драгоцено време, а Тито га грозничаво користио и тукао се са Дражом, док су Немци све мирно и злурадо посматрали, готови да већ за недељу дана и једног и другог униште заувек. „Тиме је пут за споразум затворен, јер да се тим путем продужило, ток рата, барем на Балкану, могао је поћи у другом правцу. Сурови партизански рат је и даље продужен“, закључује есесовац Хетл, који је спасао главу и добио нови посао (исто).

ЋУТАЊЕ ДУГО ПОЛА ВЕКА Немачки посланик у НДХ Зигфрид Каше као да је уживао посматрајући овај призор: „Те борбе, које непосредно пратимо, јако слабе обе стране, а нас поштеђују жртава… Ако бисмо сада наступали против Титових банди, дали бисмо им подстрека да се удруже са четницима и дошло би до општег устанка. Ако сада посматрамо борбе између Тита и Михаиловића и не мешамо се, распашће се снаге које изазивају немире. Пошто смо стално добро обавештени о догађајима у Титовом табору, не постоји опасност да се разочарамо“ (подвукао Б. З.). Истовремено, Каше је тражио од Берлина да се ни Италијанима не укаже икаква помоћ у њиховој зони: „Ако бисмо сада ослободили Италијане … само бисмо испустили из руку повољну ситуацију, а они нам за то не би били захвални“ (Leković, 170–171). Иако Кашеов шеф Рибентроп није био истог мишљења, Диполдове трупе су и даље стајале на Неретви и осматрале, баш као Кренцер у Булајићевом филму и никада нису прешле у гоњење партизана; неки, макар прећутни договор – ипак је, дакле, постојао.
О свему овоме целокупна наша, дакле југословенска и српска историја ћутала је четрдесет година; нерадо говори и данас. Напољу се ту и тамо помињало Хетлово сведочење „из прве руке“, па је и оно временом пало у заборав јер је Тито добио нову улогу на светској шаховској табли. Једино је професор емеритус универзитета у Саутемптону и редовни члан Краљевског историјског друштва у Лондону, врсни историчар српског порекла Стеван К. Павловић (1933–2022) сажео оно што је чинило историјску срж и Велебитових мисија и Булајићеве филмске апотеозе: „Преговори нису били постигнути по свим тачкама услед Хитлеровог вета. Међутим, партизани су ипак добили слободан пут на десном боку четника који је остао непокривен. Другим речима партизани су поразили четнике у бици на Неретви, јер су им Немци омогућили слободан пут“ (Pavlowitch, Yugoslavia, London, 1971, 140–141). Тиме се сасвим објашњава ћутање „Кренцерових тенкова“ и „немогућа сцена“ са сакатим хармоникашем из филма Неретва, коју су називали „антологијском“.

ПОСЛЕДЊИ ВАТРОМЕТ Булајићу је требало победничко финале ове епопеје и он га је пронашао у бици на Главатичеву 15. марта 1943. између две ударне партизанске дивизије, које су прешле Неретву код Јабланице још истог дана кад су Немци обуставили операције, и четника, распоређених на левој обали. Коча је одмах уочио да је на Главатичеву распоређена шачица четника под командом капетана Воје Лукачевића, Београђанина који је данима очекивао помоћ црногорских корпуса Павла Ђуришића и Баја Станишића (неких 5.000 људи) који никако нису стизали. Била је то доиста најслабија карика у ланцу окружења Титове главнине и партизани су стога бацили све своје расположиве снаге у овом правцу. Два дана је Лукачевић успешно одолевао, а онда је почео да се повлачи према Калиновику, где су коначно пристигле неке Ђуришићеве претходнице и с њима сам генерал Михајловић. Ове младе, новоформиране црногорске трупе (једва неколико хиљада сеоских „ђикана“) Булајић је приказао као пијану и разуларену ордију на коњима и у расклаћеним фијакерима, како, уз подврискивање, изводе хорски наступ са песмом „Телефонске жице зује / краљ нам Петар поручује / Неретва ће ових дана / бит гробница партизана“! (Такви, хоће да каже Булајић, нису ни могли учинити ишта). Ту долази до величанственог ватромета, а четници беже главом без обзира, док носила и тифусари прелазе Неретву. Славна битка за рањенике је тиме добијена у правом булајићевском стилу; ту се филм могао и завршити.
У стварности, неколико дана касније са Динаре пристиже мајор Захарије Остојић са новим трупама и ситуација се из основа мења. Сада се покреће и Диполодва дивизија са све „Кренцеровим тенковима“ и цела немачка војна машинерија са четири стране сатерује партизане и беспомоћну колону рањеника на тесан и негостољубив простор око планинске речице Сутјеске на граници Црне Горе и Херцеговине: 15. маја 1943, уз убиствено учешће јуришне авијације, започиње масивна операција „Шварц“. Протагонисти су углавном исти, са једном значајном разликом: с неба пада и енглеска војна мисија, што знатно мења међународну оптику и што ће неочекивано окренути ток целог рата. Али то је већ други филм (Сутјеска), нова митологија и можда још боља прилика за деконструкцију булајићевског филмског мита који потиче из истог извора.