ZEČEVIZIJA – „Neretva“: Rupe u filmu – rupe u istoriji (2)

Rupa u radnji, rupa u svesti. Zašto su partizani pušteni da prođu preko reke u italijansku ratnu zonu? A Nemci stali, kao ukopani i više nisu ispalili nijedan metak u epohalnoj Bici na Neretvi? Bulajićeva dramaturgija postavlja slična pitanja još od momenta kad Tito naredi da se stari, ali čvrsti železnički most preko reke sruši, kolone krenu na drugu stranu, a zatim pored njega izgradi skalameriju od žica i talpi i udari na tu istu stranu, zaposednutu ljutim četnicima?

Pamtite li iz Bitke na Neretvi onu čudnu scenu kad nemački pukovnik Krencer (igra ga ubedljivi Hardi Kriger) izlazi sa svojim tenkovima na vatrenu liniju, spreman da otvori paljbu na partizansku kolonu ranjenika, invalida i tifusara, koja se kreće u pravcu srušenog mosta na Neretvi? Krencer osmatra i preko veze razgovara sa svojim komandantom, koji mu još ne izdaje naređenje za napad. Odjednom, čuje se pesma: „Padaj silo i nepravdo!“ To partizanski ranjenik, kome su amputirane obe noge, iz sepetke vezane za jednu mazgu, peva uz harmoniku staru puntarsku pesmu Krenceru u lice. Nemac, kao zbunjen, posmatra i vrti se oko sebe u čudu. „Was ist das?“, pita svoje, dok mu para izlazi iz usta. Nema odgovora. Pesma odzvanja ovim tipično bulajićevskim kadrom. Stole Aranđelović, uvek odličan u sličnim ulogama, podiže glas i gotovo do vrhunca nateže prejaku simboliku i teatralnost ovog prizora. Iz zvučnika čujemo krčeću komandu, ali pukovnik deluje i dalje zbunjeno, zgranuto, gotovo izgubljeno, ne otvara vatru i pušta kolonu – da prođe! „Razumem, osmatram, pratim, čekam“, javlja svom komandantu. Šta bi? Je li zaista dobio naređenje da ne puca ili se u njemu probudila duševna nemačka priroda, pa je odlučio da ne izvrši svoj zadatak? Rupa u radnji, rupa u svesti. Zašto su partizani pušteni da prođu preko reke u italijansku ratnu zonu? A Nemci stali, kao ukopani i više nisu ispalili nijedan metak u epohalnoj Bici na Neretvi? Bulajićeva dramaturgija postavlja slična pitanja još od momenta kad Tito naredi da se stari, ali čvrsti železnički most preko reke sruši, kolone krenu na drugu stranu, a zatim pored njega izgradi skalameriju od žica i talpi i udari na tu istu stranu, zaposednutu ljutim četnicima? Šta to bi? Kako? Da li je Vrhovni štab potpuno izgubio pamet u ovom metežu ili su opet u pitanju „haotične jurnjave hiljada statista i minimalna osposobljenost za odvijanje najobičnije filmske priče“, kako Bulajićevu režiju opisuje Živojin Pavlović? Ili nešto sasvim treće? Neki tajni dogovor sa Nemcima?

NEMAMO RAZLOGA DA VODIMO BORBU POTIV NEMACA, VODILI BISMO BORBU PROTIV ENGLEZA Mogao je to biti isti onaj datum koji stoji na dokumentu pronađenom u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu više od 20 godina kasnije iz koga se vidi da su u 9.30 ujutro, 11. marta 1943. pred zabezeknutim generalom Benignusom Dipoldom, komandantom 718. grenadirske divizije Vermahta, u njegovom štabu u Gornjem Vakufu, stajala tri čoveka u partizanskim uniformama! Prema čitkom punomoćju, koje su mu predali, bili su to članovi Vrhovnog štaba NOV i POJ prof. Miloš Marković (alias Milovan Đilas, član Politbitroa KPJ), dr Vladimir Petrović (alias dr Vladimir Velebit, Titov poverenik za specijalne misije) i Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije, najelitnije jedinice Titove vojske, sa kojom se tada neposredno tukla Dipoldova divizija (Koča je bio pod svojim pravim imenom, jer je bio šire poznat i neprijatelju, pa za kodiranim imenom nije bilo potrebe). Opunomoćnici Titovog Vrhovnog štaba su izjavili da su tu zbog ranije dogovorene razmene zarobljenika, ali i zbog nekih „političkih pitanja“. General Dipold nije imao ništa protiv razgovora o razmeni, ali je odmah izjavio da je on vojnik i da nije nadležan za „politička pitanja“, te da o njima ne može biti reči, ali predlaže da delegati izlože „ta politička pitanja“ i o tome sačine dokument, koji će on proslediti svojoj višoj komandi. Između ostalog, Đilas je izjavio (a Velebit prevodio na nemački, što je odmah zapisivao kapetan Veber iz Dipoldovog štaba) da „trenutno oni (Titova vojska – B. Z.) ne vide nikakvog razloga da vode rat sa nemačkim oružanim snagama. Oni žele da vode borbu samo protiv četnika i do sada su se samo branili jer su ih nemačke trupe napadale. Delegacija izjavljuje da oni predstavljaju potpuno nezavisan nacionalni pokret. U propagandi se pozivaju na sovjetsku Rusiju jer ne žele da imaju nikakvu vezu sa Londonom“. (Dokument S-1, 11.3.0011 NOKW-1088 u Mišo Leković, Martovski pregovori, Beograd, 1985,253-255; signatura na dokumentu ispisana je olovkom, američkim rukopisom, prim. B. Z.).
„General Dipold je posebno zainteresovano pratio ovaj deo izlaganja“, zabeležio je Koča Popović u svom ratnom dnevniku, „kao i da se general naročito raspituje o našem odnosu prema Sovjetskom Savezu, komunizmu, ali ne špijunski, nego radoznalo, zainteresovano“ (isto, 97). Zapanjilo ga je, međutim, kad je Đilas izjavio, a Velebit reč po reč izdiktirao u zapisnik: „Narodnooslobodilačka vojska bi, međutim, vodila borbu i protiv Engleza ukoliko bi se oni ovde iskrcali“ (isto, 255).

JEDINI PISMENI DOKUMENT „Nismo se ustezali od izjava da bismo se tukli protiv Britanaca ako se iskrcaju“, pisao je docnije Đilas (1962, 253). „Takve izjave nas nisu obavezivale, jer se Britanci još nisu bili iskrcali, a i držali smo da bismo se morali s njima boriti ukoliko bi – kao što se još uvek dalo zaključiti iz njihove propagande i zvaničnih izjava – rušili našu vlast, odnosno pomagali uspostavu četničke vlasti.“
Bilo je to premnogo za samog Dipolda, te je odmah završio razgovor, naredio da se dokument (docnije nazvan Memorandum – jer je to i do danas jedini pismeni i potpisani dokument o Titovim pregovorima sa Nemcima u martu 1943) prekuca i potpiše pred njim. Zatim je o svemu izvestio svog pretpostavljenog, generala Litersa u Sarajevu, komandanta nemačkih snaga u Bosni (tada u NDH), pre svega zbog stava o savezničkoj invaziji koji je izneo Đilas, a koji je tada bio veoma aktuelan (vidi Hitlerovo pismo Musoliniju od 16. februara 1943). Zapravo, radilo se o najvažnijem strateškom pitanju u toj godini rata, u kojoj su se saveznici zaista iskrcali na Siciliju, a Italija odmah kapitulirala. Zato je Dipold smatrao umesnim da o tome sačini dokument, a docnije se ispostavilo da je bio sasvim u pravu, ne mešajući se lično u velika i zamršena pitanja.
Međutim, Titovi izaslanici nisu znali da je general Liters još dan ranije obustavio sva dalja ratna dejstva u dolini Neretve, jer je operaciju „Vajs“ smatrao završenom kad su partizanske kolone, potpuno razbijene i rastrojene, napustile nemačku okupacionu zonu i prešle italijansku demarkacionu liniju na levoj obali Neretve. Liters je konstatovao da je „Titova država razbijena i da je njegova vojska u raspadanju, da je otpor protiv nemačkih divizija uglavnom slomljen. Prema tome, daljem razbijanju neprijatelja postavljene su granice, pošto gonjenje neprijatelja nije moguće zbog političkih odnosa sa Italijanima… Opasnosti od daljeg nastupanja nemačkih trupa preko Neretve, čega se Vrhovni štab pribojavao i zbog čega je naložio svojoj delegaciji da privoli Nemce na obustavu neprijateljstava… u stvari nije bilo“, piše objektivno Mišo Leković. „Operacija ’Vajs’ je još 10. marta bila završena (znači, dan pre pojave Titovih generala u nemačkom štabu! – B. Z.). Bojazan Vrhovnog štaba od nastupanja 717. divizije preko Neretve je, dakle, bila suvišna… Dipoldova divizija, od koje se najviše strahovalo, nije imala zadatak da nastavi nastupanje preko Neretve. Ni ostale četiri nemačke divizije… nisu nameravale da nastave operacije“ (isto, 101–102). Time bi se, ujedno, mogla nekako zapušiti „Krencerova rupa“ u drami Bitke za Neretvu, ali gde je tu onda herojski bulajićevski patos?

SVE JE BILO PUKA IZMIŠLJOTINA „Tito je dao Volođi Smirnovu (inženjeru, partizanskom diverzantu br. 1 – igra ga, kako-tako, Jul Briner – B. Z.) naređenje da digne u vazduh železnički most preko Neretve“, piše tri decenije kasnije dr Vladimir Velebit, Titov najbliži „specijalac“ i ključna ličnost „martovskih pregovora 1943“. „To Titovo naređenje“, nastavlja Velebit, „je posle, za vreme bujanja kulta ličnosti i njegovog uzdizanja kao genijalnog stratega, tumačeno kao vrlo uspela varka neprijatelja. Rušenje mosta je trebalo neprijatelja da uveri da nećemo kretati tim pravcem kojim se, u stvari, nameravalo kretati. Meni se čini da je sve to puka izmišljotina. Verujem da je Tito u toj izvanredno kritičnoj situaciji bio zahvaćen panikom i da nije tačno znao šta će i kako će. Vraćanje fronta i prodiranje sa svim ranjenicima i bolesnicima, u susret nemačkoj glavnini („Krencerovi tenkovi“ – B. Z.) bila bi potpuna ludost. Jedini spas je ležao u prelazu preko Prenja i razbijanju četničkog fronta na njegovim obroncima (kako se kasnije, silom prilika i dogodilo – B. Z.)… Meni se čini da je Tito tada loše rasporedio svoje raspoložive snage. Nemački obruč postajao je sve tešnji, a naš položaj opasniji. Tada se Tito odlučio na pregovore kako bi dobio na vremenu“ (Vladimir Velebit, Moj život, Zaprešić, 2017, 324–325). Naravno, pola veka kasnije lako je biti general (što je Velebit doista i bio, kao i otac mu i đed), pogotovu kad je maršal, kome je predano služio ceo svoj život, bio odavno pokojni. Za njegovog života „drug Vlatko“ je o celoj ovoj „Neretvi“ ćutao kao zaliven. A evo zašto.

NIRNBERŠKE TAJNE Neposredno posle prvih pregovora Tita sa Nemcima, Draža Mihailović je saznao za njih i o tome odmah obavestio vladu u Londonu i Engleze u svom štabu u Lipovu. Pukla je neviđena bruka, jer su članovi prve zvanične engleske vojne misije kod partizana Vilijem Stjuart i Vilijem Dikin bili spremni da padobranom iskoče kod Crnog jezera na Durmitoru i priključe se Titu, što se i dogodilo mesec dana kasnije. Dikin je bio Čerčilov prijatelj (docnije je redigovao, tačnije literarno obradio Čerčilove ratne memoare i tako veoma doprineo njegovoj Nobelovoj nagradi za književnost). Kako bilo, stvar se „debelo zakuvala“ i Tito se našao u gadnom sosu. Odmah je reagovala Moskva i grubo ga nagrdila, zgranuta što o Titovim pregovorima sa Nemcima nije uopšte bila obaveštena. Staljin je bio besan, tim pre što se ni posle prve blamaže Tito nije usudio da prizna Kremlju (Kominternu je Staljin u međuvremenu bio razjurio) da je Nemcima nudio primirje, a i Đilas naveliko oružjem pretio Londonu.
Iako još ne beše objavljen nijedan dokument, stari nemački obaveštajac Vilhelm Hetl štampao je još za vreme Nirnberškog procesa svoje razgovore sa opunomoćenim generalom u Hrvatskoj Glezom fon Horstenauom pre generalovog samoubistva u zatvoru (Tajni rat). Horstenau, koji se ispostavio kao glavni zaštitnik Vlatka Velebita u vođenju pregovora, jer je bio prijatelj s njegovim ocem Ljubomirom i dedom Dušanom još iz Austrougarske vojske, dok su sva trojica kao generali iste vojske služili starog ćesara). Uopšte, biografija „druga Vlatka“ je vrlo živopisna i o njoj ćemo pobliže obavestiti čitaoce „Pečata“ u sledećem broju, jer je Velebitov „broj rupa u stvaranju Neretve i istoriji uopšte“ pozamašan, a iskrenost, kojom je, na kraju života pokušao da ih zatrpa – šokantna.

TITO JE NESPRETNO LAGAO „Politički oportunizam tražio je da odmah izađe naš prikaz tih razgovora“, piše u testamentalnoj verziji svoje autobiografije Velebit, sada opet hrvatski podanik (umro 2004). „Posetio sam Tita i predložio sam mu da to učinimo bez odlaganja, Tito se, na rečima, složio sa mojim predlogom, ali je, u stvari, sprečio sastavljanje i objavljivanje naše izjave. Tu pogrešnu igru nastavio je do svoje smrti. Ja sam mu još jedanput ili dva puta napomenuo potrebu da se objavi naša verzija. Uvek bez rezultata. Ništa od svega toga nije ispalo. Štaviše, Tito je povodom tridesetogodišnjice proslave bitke na Sutjesci održao govor u kome je implikovao da smo Đilas, Popović i ja prekoračili data ovlašćenja u pregovorima sa Nemcima i njima ponudili sklapanje primirja, o kojem on ništa nije znao. To je nespretna laž. Zašto, ako bi ta njegova izjava sadržavala samo trunčicu istine nije pokrenuo sudski postupak protiv nas trojice u tom dugačkom vremenskom razdoblju od trideset godina“ (isto, 325–326).
O „martovskim pregovorima“ te tri decenije u jugoslovenskoj istoriografiji (o kinematografiji da ne govorimo!) vladao je apsolutni tabu. Nije objavljen nijedan dokument, nijedno relevantno sećanje; ništa. Titovi pregovori 1943. bili su prekriveni tišinom ispod koje je zjapila ogromna rupa, što svedoči i o Munitićevoj pitijskoj tezi o „savesti i naročito podsvesti jugofilma“, „Krencerovim tenkovima“ i Bulajićevoj konfabulaciji. Tek 1967. CK SKJ zadužio je skrupuloznog istoričara Miša Lekovića da naučno obradi ovo pitanje, što je ovaj prilično objektivno i učinio, ali Tito ni tada nije dao potrebni imprimatur i knjiga (Martovski pregovori 1943) morala je da ipak sačeka Brozovu smrt. „Stari je bio neobično alergičan na ovo pitanje“, dodao je, na kraju, Velebit.

NEIZBEŽNI APOKRIF Do preokreta je došlo posle povratka iz Amerike Vladimira Dedijera, koji je u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, kuda je prenet znatan deo arhive Trećeg rajha, pronašao najvažnije dokumente ne samo o „martovskim pregovorima“ nego i o istorijskom kontekstu cele „Neretve 1943“ i objavio ih u prvom tomu Novih priloga za biografiju J. B. Tita, 1981. Dedijerov utisak je bio da je cela ova farsa bila apsolutno nepotrebna. Ali pre toga dogodilo se nešto što želim da na kraju dodam u obliku „apokrifa“, onako kako je do mene došlo od osobe veoma bliske akterima ovog događaja.
Po dolasku iz Amerike, Dedijer se telefonom javio Đilasu i predložio da se sretnu na Terazijama, ispred hotela „Kasina“. Kad su se našli, Dedijer je predložio da siđu u tada veoma popularni, narodni ekspres-restoran u podrumu hotela, što je bila neobična, ali vrlo mudra ideja starog ilegalca: u opštoj gunguli, lupanju tanjira i škripanju metalnih stolica teško je bilo Udbi da tada prisluškuje bilo kakav njihov razgovor. Kako su seli za jedan sto, Dedijer je odmah prešao u napad:
– Da li je tačno da si ti, kao Miloš Marković, potpisao predlog o obustavi neprijateljstava sa Nemcima 11. marta 1943. u Gornjem Vakufu, jer nismo neprijatelji, i da si još izjavio kako ćemo se tući protiv saveznika ako se iskrcaju na Balkan?
– Ma nijesam…
– E p…o izdajnička, evo ti pa se zakiti! I više te moje oči ne viđele!
Onda Dedijer iz džepa izvadi faksimil koji će docnije objaviti (a i mi ga ovde objavljujemo) i tresnu ga Đilasu na sto, pa se izgubi u gužvi letnjeg ručka radnog naroda. Kažu da je to bio njihov poslednji susret.

U sledećem broju: Titova tajna igra s Nemcima