ЗЕЧЕВИЗИЈА – „Неретва“: Рупе у филму – рупе у историји (2)

Рупа у радњи, рупа у свести. Зашто су партизани пуштени да прођу преко реке у италијанску ратну зону? А Немци стали, као укопани и више нису испалили ниједан метак у епохалној Бици на Неретви? Булајићева драматургија поставља слична питања још од момента кад Тито нареди да се стари, али чврсти железнички мост преко реке сруши, колоне крену на другу страну, а затим поред њега изгради скаламерију од жица и талпи и удари на ту исту страну, запоседнуту љутим четницима?

Памтите ли из Битке на Неретви ону чудну сцену кад немачки пуковник Кренцер (игра га убедљиви Харди Кригер) излази са својим тенковима на ватрену линију, спреман да отвори паљбу на партизанску колону рањеника, инвалида и тифусара, која се креће у правцу срушеног моста на Неретви? Кренцер осматра и преко везе разговара са својим командантом, који му још не издаје наређење за напад. Одједном, чује се песма: „Падај сило и неправдо!“ То партизански рањеник, коме су ампутиране обе ноге, из сепетке везане за једну мазгу, пева уз хармонику стару пунтарску песму Кренцеру у лице. Немац, као збуњен, посматра и врти се око себе у чуду. „Was ist das?“, пита своје, док му пара излази из уста. Нема одговора. Песма одзвања овим типично булајићевским кадром. Столе Аранђеловић, увек одличан у сличним улогама, подиже глас и готово до врхунца натеже прејаку симболику и театралност овог призора. Из звучника чујемо крчећу команду, али пуковник делује и даље збуњено, згрануто, готово изгубљено, не отвара ватру и пушта колону – да прође! „Разумем, осматрам, пратим, чекам“, јавља свом команданту. Шта би? Је ли заиста добио наређење да не пуца или се у њему пробудила душевна немачка природа, па је одлучио да не изврши свој задатак? Рупа у радњи, рупа у свести. Зашто су партизани пуштени да прођу преко реке у италијанску ратну зону? А Немци стали, као укопани и више нису испалили ниједан метак у епохалној Бици на Неретви? Булајићева драматургија поставља слична питања још од момента кад Тито нареди да се стари, али чврсти железнички мост преко реке сруши, колоне крену на другу страну, а затим поред њега изгради скаламерију од жица и талпи и удари на ту исту страну, запоседнуту љутим четницима? Шта то би? Како? Да ли је Врховни штаб потпуно изгубио памет у овом метежу или су опет у питању „хаотичне јурњаве хиљада статиста и минимална оспособљеност за одвијање најобичније филмске приче“, како Булајићеву режију описује Живојин Павловић? Или нешто сасвим треће? Неки тајни договор са Немцима?

НЕМАМО РАЗЛОГА ДА ВОДИМО БОРБУ ПОТИВ НЕМАЦА, ВОДИЛИ БИСМО БОРБУ ПРОТИВ ЕНГЛЕЗА Могао је то бити исти онај датум који стоји на документу пронађеном у Националном архиву у Вашингтону више од 20 година касније из кога се види да су у 9.30 ујутро, 11. марта 1943. пред забезекнутим генералом Бенигнусом Диполдом, командантом 718. гренадирске дивизије Вермахта, у његовом штабу у Горњем Вакуфу, стајала три човека у партизанским униформама! Према читком пуномоћју, које су му предали, били су то чланови Врховног штаба НОВ и ПОЈ проф. Милош Марковић (alias Милован Ђилас, члан Политбитроа КПЈ), др Владимир Петровић (alias др Владимир Велебит, Титов повереник за специјалне мисије) и Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије, најелитније јединице Титове војске, са којом се тада непосредно тукла Диполдова дивизија (Коча је био под својим правим именом, јер је био шире познат и непријатељу, па за кодираним именом није било потребе). Опуномоћници Титовог Врховног штаба су изјавили да су ту због раније договорене размене заробљеника, али и због неких „политичких питања“. Генерал Диполд није имао ништа против разговора о размени, али је одмах изјавио да је он војник и да није надлежан за „политичка питања“, те да о њима не може бити речи, али предлаже да делегати изложе „та политичка питања“ и о томе сачине документ, који ће он проследити својој вишој команди. Између осталог, Ђилас је изјавио (а Велебит преводио на немачки, што је одмах записивао капетан Вебер из Диполдовог штаба) да „тренутно они (Титова војска – Б. З.) не виде никаквог разлога да воде рат са немачким оружаним снагама. Они желе да воде борбу само против четника и до сада су се само бранили јер су их немачке трупе нападале. Делегација изјављује да они представљају потпуно независан национални покрет. У пропаганди се позивају на совјетску Русију јер не желе да имају никакву везу са Лондоном“. (Документ S-1, 11.3.0011 NOKW-1088 у Мišo Leković, Martovski pregovori, Beograd, 1985,253-255; сигнатура на документу исписана је оловком, америчким рукописом, прим. Б. З.).
„Генерал Диполд је посебно заинтересовано пратио овај део излагања“, забележио је Коча Поповић у свом ратном дневнику, „као и да се генерал нарочито распитује о нашем односу према Совјетском Савезу, комунизму, али не шпијунски, него радознало, заинтересовано“ (исто, 97). Запањило га је, међутим, кад је Ђилас изјавио, а Велебит реч по реч издиктирао у записник: „Народноослободилачка војска би, међутим, водила борбу и против Енглеза уколико би се они овде искрцали“ (исто, 255).

ЈЕДИНИ ПИСМЕНИ ДОКУМЕНТ „Нисмо се устезали од изјава да бисмо се тукли против Британаца ако се искрцају“, писао је доцније Ђилас (1962, 253). „Такве изјаве нас нису обавезивале, јер се Британци још нису били искрцали, а и држали смо да бисмо се морали с њима борити уколико би – као што се још увек дало закључити из њихове пропаганде и званичних изјава – рушили нашу власт, односно помагали успоставу четничке власти.“
Било је то премного за самог Диполда, те је одмах завршио разговор, наредио да се документ (доцније назван Меморандум – јер је то и до данас једини писмени и потписани документ о Титовим преговорима са Немцима у марту 1943) прекуца и потпише пред њим. Затим је о свему известио свог претпостављеног, генерала Литерса у Сарајеву, команданта немачких снага у Босни (тада у НДХ), пре свега због става о савезничкој инвазији који је изнео Ђилас, а који је тада био веома актуелан (види Хитлерово писмо Мусолинију од 16. фебруара 1943). Заправо, радило се о најважнијем стратешком питању у тој години рата, у којој су се савезници заиста искрцали на Сицилију, а Италија одмах капитулирала. Зато је Диполд сматрао умесним да о томе сачини документ, а доцније се испоставило да је био сасвим у праву, не мешајући се лично у велика и замршена питања.
Међутим, Титови изасланици нису знали да је генерал Литерс још дан раније обуставио сва даља ратна дејства у долини Неретве, јер је операцију „Вајс“ сматрао завршеном кад су партизанске колоне, потпуно разбијене и растројене, напустиле немачку окупациону зону и прешле италијанску демаркациону линију на левој обали Неретве. Литерс је констатовао да је „Титова држава разбијена и да је његова војска у распадању, да је отпор против немачких дивизија углавном сломљен. Према томе, даљем разбијању непријатеља постављене су границе, пошто гоњење непријатеља није могуће због политичких односа са Италијанима… Опасности од даљег наступања немачких трупа преко Неретве, чега се Врховни штаб прибојавао и због чега је наложио својој делегацији да приволи Немце на обуставу непријатељстава… у ствари није било“, пише објективно Мишо Лековић. „Операција ’Вајс’ је још 10. марта била завршена (значи, дан пре појаве Титових генерала у немачком штабу! – Б. З.). Бојазан Врховног штаба од наступања 717. дивизије преко Неретве је, дакле, била сувишна… Диполдова дивизија, од које се највише страховало, није имала задатак да настави наступање преко Неретве. Ни остале четири немачке дивизије… нису намеравале да наставе операције“ (исто, 101–102). Тиме би се, уједно, могла некако запушити „Кренцерова рупа“ у драми Битке за Неретву, али где је ту онда херојски булајићевски патос?

СВЕ ЈЕ БИЛО ПУКА ИЗМИШЉОТИНА „Тито је дао Волођи Смирнову (инжењеру, партизанском диверзанту бр. 1 – игра га, како-тако, Јул Бринер – Б. З.) наређење да дигне у ваздух железнички мост преко Неретве“, пише три деценије касније др Владимир Велебит, Титов најближи „специјалац“ и кључна личност „мартовских преговора 1943“. „То Титово наређење“, наставља Велебит, „је после, за време бујања култа личности и његовог уздизања као генијалног стратега, тумачено као врло успела варка непријатеља. Рушење моста је требало непријатеља да увери да нећемо кретати тим правцем којим се, у ствари, намеравало кретати. Мени се чини да је све то пука измишљотина. Верујем да је Тито у тој изванредно критичној ситуацији био захваћен паником и да није тачно знао шта ће и како ће. Враћање фронта и продирање са свим рањеницима и болесницима, у сусрет немачкој главнини („Кренцерови тенкови“ – Б. З.) била би потпуна лудост. Једини спас је лежао у прелазу преко Прења и разбијању четничког фронта на његовим обронцима (како се касније, силом прилика и догодило – Б. З.)… Мени се чини да је Тито тада лоше распоредио своје расположиве снаге. Немачки обруч постајао је све тешњи, а наш положај опаснији. Тада се Тито одлучио на преговоре како би добио на времену“ (Vladimir Velebit, Moj život, Zaprešić, 2017, 324–325). Наравно, пола века касније лако је бити генерал (што је Велебит доиста и био, као и отац му и ђед), поготову кад је маршал, коме је предано служио цео свој живот, био одавно покојни. За његовог живота „друг Влатко“ је о целој овој „Неретви“ ћутао као заливен. А ево зашто.

НИРНБЕРШКЕ ТАЈНЕ Непосредно после првих преговора Тита са Немцима, Дража Михаиловић је сазнао за њих и о томе одмах обавестио владу у Лондону и Енглезе у свом штабу у Липову. Пукла је невиђена брука, јер су чланови прве званичне енглеске војне мисије код партизана Вилијем Стјуарт и Вилијем Дикин били спремни да падобраном искоче код Црног језера на Дурмитору и прикључе се Титу, што се и догодило месец дана касније. Дикин је био Черчилов пријатељ (доцније је редиговао, тачније литерарно обрадио Черчилове ратне мемоаре и тако веома допринео његовој Нобеловој награди за књижевност). Како било, ствар се „дебело закувала“ и Тито се нашао у гадном сосу. Одмах је реаговала Москва и грубо га нагрдила, згранута што о Титовим преговорима са Немцима није уопште била обавештена. Стаљин је био бесан, тим пре што се ни после прве бламаже Тито није усудио да призна Кремљу (Коминтерну је Стаљин у међувремену био разјурио) да је Немцима нудио примирје, а и Ђилас навелико оружјем претио Лондону.
Иако још не беше објављен ниједан документ, стари немачки обавештајац Вилхелм Хетл штампао је још за време Нирнбершког процеса своје разговоре са опуномоћеним генералом у Хрватској Глезом фон Хорстенауом пре генераловог самоубиства у затвору (Тајни рат). Хорстенау, који се испоставио као главни заштитник Влатка Велебита у вођењу преговора, јер је био пријатељ с његовим оцем Љубомиром и дедом Душаном још из Аустроугарске војске, док су сва тројица као генерали исте војске служили старог ћесара). Уопште, биографија „друга Влатка“ је врло живописна и о њој ћемо поближе обавестити читаоце „Печата“ у следећем броју, јер је Велебитов „број рупа у стварању Неретве и историји уопште“ позамашан, а искреност, којом је, на крају живота покушао да их затрпа – шокантна.

ТИТО ЈЕ НЕСПРЕТНО ЛАГАО „Политички опортунизам тражио је да одмах изађе наш приказ тих разговора“, пише у тестаменталној верзији своје аутобиографије Велебит, сада опет хрватски поданик (умро 2004). „Посетио сам Тита и предложио сам му да то учинимо без одлагања, Тито се, на речима, сложио са мојим предлогом, али је, у ствари, спречио састављање и објављивање наше изјаве. Ту погрешну игру наставио је до своје смрти. Ја сам му још једанпут или два пута напоменуо потребу да се објави наша верзија. Увек без резултата. Ништа од свега тога није испало. Штавише, Тито је поводом тридесетогодишњице прославе битке на Сутјесци одржао говор у коме је импликовао да смо Ђилас, Поповић и ја прекорачили дата овлашћења у преговорима са Немцима и њима понудили склапање примирја, о којем он ништа није знао. То је неспретна лаж. Зашто, ако би та његова изјава садржавала само трунчицу истине није покренуо судски поступак против нас тројице у том дугачком временском раздобљу од тридесет година“ (исто, 325–326).
О „мартовским преговорима“ те три деценије у југословенској историографији (о кинематографији да не говоримо!) владао је апсолутни табу. Није објављен ниједан документ, ниједно релевантно сећање; ништа. Титови преговори 1943. били су прекривени тишином испод које је зјапила огромна рупа, што сведочи и о Мунитићевој питијској тези о „савести и нарочито подсвести југофилма“, „Кренцеровим тенковима“ и Булајићевој конфабулацији. Тек 1967. ЦК СКЈ задужио је скрупулозног историчара Миша Лековића да научно обради ово питање, што је овај прилично објективно и учинио, али Тито ни тада није дао потребни имприматур и књига (Мартовски преговори 1943) морала је да ипак сачека Брозову смрт. „Стари је био необично алергичан на ово питање“, додао је, на крају, Велебит.

НЕИЗБЕЖНИ АПОКРИФ До преокрета је дошло после повратка из Америке Владимира Дедијера, који је у Националном архиву у Вашингтону, куда је пренет знатан део архиве Трећег рајха, пронашао најважније документе не само о „мартовским преговорима“ него и о историјском контексту целе „Неретве 1943“ и објавио их у првом тому Нових прилога за биографију Ј. Б. Тита, 1981. Дедијеров утисак је био да је цела ова фарса била апсолутно непотребна. Али пре тога догодило се нешто што желим да на крају додам у облику „апокрифа“, онако како је до мене дошло од особе веома блиске актерима овог догађаја.
По доласку из Америке, Дедијер се телефоном јавио Ђиласу и предложио да се сретну на Теразијама, испред хотела „Касина“. Кад су се нашли, Дедијер је предложио да сиђу у тада веома популарни, народни експрес-ресторан у подруму хотела, што је била необична, али врло мудра идеја старог илегалца: у општој гунгули, лупању тањира и шкрипању металних столица тешко је било Удби да тада прислушкује било какав њихов разговор. Како су сели за један сто, Дедијер је одмах прешао у напад:
– Да ли је тачно да си ти, као Милош Марковић, потписао предлог о обустави непријатељстава са Немцима 11. марта 1943. у Горњем Вакуфу, јер нисмо непријатељи, и да си још изјавио како ћемо се тући против савезника ако се искрцају на Балкан?
– Ма нијесам…
– Е п…о издајничка, ево ти па се закити! И више те моје очи не виђеле!
Онда Дедијер из џепа извади факсимил који ће доцније објавити (а и ми га овде објављујемо) и тресну га Ђиласу на сто, па се изгуби у гужви летњег ручка радног народа. Кажу да је то био њихов последњи сусрет.

У следећем броју: Титова тајна игра с Немцима