ТЕОПОЛИС – Свјетлост у нашем оку

Након Врачара и Младеновца нашла се читава армија „експерата“ у Србији и „региону“ да ерупцију зла свале на ендемску „српску агресију“, „национализам“ и „милитаризам“ – у друштву у коме је „агресија“ углавном индукована медијским садржајима створеним по обрасцима Мегалополиса; у друштву у коме национална демобилизација из 1918. никада није сасвим престала да дјелује, у земљи која је и сама укинула служење војног рока, како би се уклопила у споља наметнуте стандарде

Некада је у српским читанкама стојала народна прича „Свети Сава гради прозоре“. Посриједи је била она врста трајне, метафизичке мудрости која је настала додиром хришћанског доживљаја свијета и народне свакодневице. Прича је једноставна. Прије Светог Саве Срби нису имали прозоре већ су таму из кућа изгонили воловима. Но никако нису успјевали да је изнесу све док Свети Сава није начинио прозоре и тако пустио свјетлост у српску кућу. Физичка свјетлост увијек је и стварност и метафора; и онај аспект свијета без којег не можемо, и слутња божанске Свјетлости без које такође не можемо бити људи.
Након што је у само неколико дана, пред дан онога светитеља што на нашим иконама убија зло, тама показала своје присуство и дејствовање на Врачару и у Младеновцу, писало се и анализирало, објашњавало и обећавало. Највећи дио онога што се рекло и обећавало представља бављењем површином. Заправо: читави низови „експерата“ опет су призвани како би „објаснили“ оно што сви интуитивно знамо – да се Србија и сама налази на склиској падини савременог свијета. Но како су све „експертске анализе“ настале из говора Средишта које уобличава нашу пропаст, илузорно је очекивати да блага подешавања унутар бесмисла могу да се изборе са тамом. Појавиће се и ускоро нестати сви експерти за душу, оружје, безбједност, васпитање – сви они којима се подари прилика да нам објасне посљедице онога до чега не би ни дошло и није ни долазило када смо чували једни другима душе, васпитавали сву дјецу као да су (јер јесу) наша, служили војску (у којој се учила одговорност и љубав према отаџбини као предуслов могућности да некоме у руку дате оружје).
У том говору „експерата“, у свеопштем медијском „поклапању“ сигнала здравог разума и националне свијести, ријетко ко ће сагледати разлику између конфекцијских „савјета“ и „препорука“ са једне стране и (данас) пророчанских гласова који су најављивали размјере онога што смо видјели. Есеј „Чија су наша деца“ Слободана Владушића настао је прије двије године а његова актуелност и дубокоумност морале би, у неком друштву које заиста брине о својој будућности, да учине овај спис обавезном оријентацијом носиоца власти. Такође и „Аутограм од Кристијана“ Мише Ђурковића још 2016. осликава ситуацију из 2023.
Како уопште да се изађе из спирале бесмисла тамо гдје мисао која упозорава унапријед и „експертско мишљење“ које „објашњава“ уназад имају исти учинак? Ако нам је већ јасно да се „експертима“ микрофон даје како би се управљало кризом, да ли ће се данас бар неко сјетити да узме у разматрање оно што критички способни интелектуалци имају да виде и кажу?
Да се подсјетимо: Владушић је свој текст још тада окончао питањем: „Кључно питање стратегије образовања у Србији данас јесте, дакле, ово: да ли децу треба учити да постоје неке вредности као што су истина, правда и ближњи које су независне од финансијске моћи и које треба сачувати од притиска те моћи, или смо према овом питању равнодушни, па остављамо корпорацијама да ту исту децу науче да се људи деле не ‘успешне’ и ‘неуспешне’, да нема никаквих ближњих, да је најважнија ствар на свету каријера до које се долази тако што се пристаје на то да моћ има право да одреди шта је истина и шта је правда а да са немоћнима уради шта јој је воља?“
Криза друштва, образовања, етоса, васпитања постоји неминовно тамо гдје постоји образовни, етички, педагошки вакуум. Сва питања о томе шта се дешава у Србији? замијена су за питање шта јесте Србија? Који је то њен (наш) Смисао? Да ли је и она, попут сваког од нас Срба родитеља, само ту да се побрине за „исхрану, гардеробу и остале потрепштине“ док ће се за све остало „побринути јутјубери“? Да ли је „Србија“ само име комуналне службе разводњене на неколико области (полиција, здравство, водовод и канализација и нешто налик на „образовање“, сервис за „стицање вјештина“), само застава и химна на силу придодата „систему“ који постоји без икаквог вишег смисла и промисла?

Све савремене српске земље настале су на косовском завјету као истовремено практичном и метафизичком оквиру постојања, као одговору на најситније питање школске читанке и најкрупније питање друштвеног и политичког живота. Гдје је данас косовско усмјерење српског друштва? Није ли „умор од Косова“ и вјечито одвагивање економске и политичке употребљивости „европских инвестиција“ и „косовског питања“ створило једну неодлучну и дезоријентисану ситуацију у којој се увијек и једино срља тамо гдје знаш да си неопходан као роб? Може ли се бар након сцена незабиљежених ни током ратова увидјети једноставна чињеница: дезоријентација убија. Не само психолошка дезоријентација појединца већ читав овај шум вишемислених политичких, културних, етичких сигнала којима је претрпана српска стварност данас.
Након Врачара и Младеновца нашла се читава армија „експерата“ у Србији и „региону“ да ерупцију зла свале на ендемску „српску агресију“, „национализам“ и „милитаризам“ – у друштву у коме је „агресија“ углавном индукована медијским садржајима створеним по обрасцима Мегалополиса; у друштву у коме национална демобилизација из 1918. никада није сасвим престала да дјелује, у земљи која је и сама укинула служење војног рока, како би се уклопила у споља наметнуте стандарде.
Но у златном добу српског „национализма“ београдски гимназијалци су, попут Станислава Кракова, долазили на матурске испите право из комитских акција и балканских ратова и једино што су молили било је – додатно вријеме да се испит спреми. Србија која слути свој смисао у отпору, завјету и жртви није морала да објашњава смисао постојања својој дјеци. Србија која је прости симболички остатак некадашњег увјерења да живот има вишега смисла, да смо увијек дужни – ти одужи, уз сву забринутост и згроженост због хорора који смо живјели, биће плијен сваког филмског жанра Мегалополиса. Тамо гдје представе о породици најприје формира порнографија, оне о друштву – драма романтизованог криминала, оне о емоцијама – сапуница, оне о стварности – „ријалити“, тамо само недостаје крај из жанра апокалиптичке кончине свијета. Узалуд сви часови српског и вјеронауке, математике и биологије, тамо гдје све изван школе васпитава дијете о томе шта да (не) мисли и (не) осјећа када дође у школу. Да ли ће се бар након овог хорора промијенити мјесто и начин стицања најважнијих животних оријентира и знања?
Ако, како је Освлад Шпенглер предвиђао, заиста живимо посљедње деценије ове истрошене цивилизације, вриједило би се замислити над лекцијама оних прошлих. Једну од најтрагичнијих реченица цјелокупне свјетске књижевности изрекао је Тит Ливије. Nec vitia nostra nec remedia pati possumus. „Нити можемо да трпимо наше пороке, нити лијекове за те пороке.“

Постмодерни жагор у коме нас већ деценијама увјеравају заједно култура, умјетност и оно што је остало од философије о томе да не постоје ни добро ни зло по себи већ само друштвене конвенције и табуи (произвољни и накнадни конструкти које треба „деконструисати“) – све то сачињава ужасни ваздух свакодневице које друштву на заласку не допушта нити да се врати чедности, свјетлости, доброти свијета прије свеопштости порока, нити је у свијету који не признаје разлику између истине и лажи, Бога и демона, добра и зла могуће сузбити дејствовање зла. Није се декаденција поткрала цивилизацији чије је вријеме истекло. Већ два покољења она брижљиво његује све своје пороке и са подсмјехом одбацује све богочовјечанске лијекове. Но ако не можемо спасти цивилизацију између глобалног рата, woke имплозије, сатанистичке уравниловке добра и зла, истине и лажи – можемо ли васпитати и образовати дјецу, можемо ли спасти Србију?
Можемо, изван сваке сумње, Божанском свјетлошћу. Но „ако је око које је у теби тама – колика је тек тама?“, каже Богочовјек. Стари Јевреји су вјеровали да се свјетлост из нашег ока простире на свијет око нас, па нам се онда враћа. Када је гледао, човјек је стајао у средишту, на споју двије свјетлости – оне која је у њему, у његовим очима, и оне коју му шаље Бог. Бог свијетли и када ћути. Прозоре је Свети Сава већ начинио. Тражи се она наша свјетлост.