Teatar budućih sukoba

TEMA NEDELJE  – Dr Aleksandar Mitić o Vojnim vežbama na KiM

Da li su vojne vežbe na KiM deo psihološkog repertoara hibridnog rata koji se vodi protiv Srbije, srpskog naroda i bilo kog vida srpsko-ruske saradnje?

Bez obzira na to što se kao potencijalni agresor pre svega vidi Ruska Federacija, činjenica da će se delovi vežbi „Difender Jurop 2023“ održavati na Kosovu i Metohiji i u delti Dunava govori o tome da se i ove neuralgične tačke vide kao mogući teatri budućih tenzija i sukoba – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Aleksandar Mitić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Da li odabir trenutka u kojem se održavaju vojne vežbe „Difender Jurop 2023“ objašnjava i njihovu pozadinu i zadate ciljeve?
Iako je „Difender Jurop 2023“ najavljen još prošle godine, vežbe se održavaju u dva veoma osetljiva trenutka. Na širem geostrateškom planu, dešavaju se upravo u momentu kada države NATO-a pripremaju ukrajinsku vojsku za dugo najavljenu kontraofanzivu i kada se obelodanjuje stvaranje „lovačke koalicije“. Obuka koju NATO pruža Kijevu pretpostavlja podršku avijacije, koja do sada nije bila omogućena. Moguće je da je to razlog zašto Ukrajina kasni sa početkom svoje operacije, a moguće je i da ova i srodne operacije koje se održavaju služe pripremi za buduće učešće avijacije poreklom iz NATO država u ukrajinskom konfliktu. Vojne vežbe segmenta „Difender Jurop 2023“ koji se dešava u našem okruženju ne treba posmatrati izolovano od ostalih njegovih segmenata, kao i od ostalih vojnih vežbi koje NATO članice planiraju, poput vežbi „Er difender 2023“, koje će se održati sredinom juna u Nemačkoj i koje bi, prema najavama, trebalo da budu najmasovnije vazduhoplovne vežbe od kraja Hladnog rata. Jasno je da su ove vežbe pre svega usmerene protiv Ruske Federacije. Međutim, nikako ne možemo da zapostavimo činjenicu da se vežbe održavaju kada istovremeno kulminiraju pritisak Prištine na srpsko stanovništvo i pritisak Zapada da se primene odredbe „francusko-nemačkog plana“ kojim se zahteva da se Beograd odrekne Kosova i Metohije.
Da li postoji bojazan da iza vojnih vežbi stoji priprema za izvoz konflikta iz zone Ukrajine?
U kontekstu ukrajinskog sukoba, SAD pokušavaju da održe maksimalno moguću kontrolu nad NATO-om i partnerskim državama. Na aktere koji ne pristaju na punu subordinaciju se gleda s manjkom poverenja. Na Balkanu to je slučaj sa Republikom Srbijom i Republikom Srpskom, koje ne samo da su proglasile vojnu neutralnost već i odbijaju da uvedu sankcije Ruskoj Federaciji i održavaju redovnu spoljnopolitičku komunikaciju s Moskvom. Nije bez razloga retorika Albanaca u Prištini i političkog Sarajeva usmerena na prikazivanju na Zapadu srpskog faktora kao potencijalnog „ruskog proksija“ na Balkanu.
Pokazujući spremnost da osnaže i ojačaju svoje saveznike opremom i trupama, u ovom slučaju tzv. Kosovo, šta SAD poručuju Srbiji?
SAD šalju Srbiji niz signala. Prvi je da se za bezbednost na Balkanu najviše pita Vašington. Ne Brisel, odnosno NATO kao organizacija, već Vašington koji može i bilateralno da deluje, uprkos kršenju međunarodnog prava i nedostatku saglasnosti sa nepriznavačima unutar Alijanse. Drugi je da SAD ne odustaju od konačnog cilja formiranja „kosovske vojske“ i da će raditi na njenom snaženju, legitimizaciji i interoperabilnosti sa NATO-om, s krajnjom perspektivom članstva „nezavisnog Kosova“ u NATO-u, nakon što se stvore uslovi za to, odnosno pošto Beograd potpiše „sporazum o normalizaciji“ s kosovskim Albancima. Treće, šalje se poruka Srbiji da ne pomišlja na nastavak vojnotehničke saradnje s partnerima van NATO-a, naročito sa Ruskom Federacijom, ali i Kinom. Najzad, to je pritisak na vojnu neutralnost Srbije i Republike Srpske, na vođenje nezavisne i multivektorske spoljne politike i na promenu odluke o neuvođenju sankcija Moskvi.
Da li dok artikulišu stavove tzv. Kosova o njegovoj ulozi izvoznika bezbednosti, SAD prepuštaju srpsko stanovništvo na milost i nemilost arbanaškom ekstremizmu?
Vašington zanima bezbednosna sudbina Srba na Kosovu i Metohiji onoliko koliko je ona ugrađena u „sporazum o normalizaciji“ između Beograda i Prištine. Odnosno, onoliko koliko je ugrađena u legitimizaciju NATO agresije i legalizaciju „jednostranog proglašenja nezavisnosti ’Kosova’“ koje su direktno orkestrirali SAD i EU. Da je drugačije, ne bi Aljbinu Kurtiju tolerisali teror koji sprovodi, naročito u poslednjih godinu dana. Cilj pseudodrame u režiji Kurti–Zapad bio je da se veštačkim dizanjem tenzija – od pitanja registracija do pravljenja „baza“ na severu Kosova, incidenata i hapšenja – napravi mamac Beogradu za učešće u pregovorima i implementaciji „francusko-nemačkog“ plana, a to je konačno formiranje „nekakve zajednice srpskih opština“ kojom bi se barem delimično pokušao urediti haos u kojem trenutno živi srpski narod na Kosovu i Metohiji.
Da li u okolnostima kada prisustvujemo geopolitičkom prepakivanju sveta Srbija može da se osloni na Rusiju i Kinu o pitanju rešavanja kosovskog pitanja?
Ruska Federacija i Narodna Republika Kina bile su i ostaće dva najvažnija i najpouzdanija saveznika Srbije o pitanju odbrane teritorijalnog integriteta. Bez njihove snažne podrške u Savetu bezbednosti UN, Rezolucija 1244 bi odavno bila zamenjena, NATO agresija legitimisana a „jednostrano proglašenje nezavisnosti ’Kosova’“ legalizovano. Obe zemlje su upozoravale unazad dve decenije protiv duplih standarda na temu teritorijalnog integriteta država. Na to je upozoravao Vladimir Putin na Minhenskoj konferenciji. To je i sastavni deo tačke 1 kineskog plana za rešavanje sukoba u Ukrajini. Ne može kosovski slučaj da bude sui generis. Ne može samo Srbiji da se otima teritorija i krši teritorijalni integritet, a uz to da se ona tera da takvo stanje legalizuje planovima za „normalizaciju odnosa“, i to planovima iz kuhinje onih koji su najbrutalnijim kršenjem međunarodnog prava 1999. i 2008. svet doveli do izuzetno opasne situacije u kojoj je danas.