Театар будућих сукоба

ТЕМА НЕДЕЉЕ  – Др Александар Митић о Војним вежбама на КиМ

фото: Медија центар Београд

Да ли су војне вежбе на КиМ део психолошког репертоара хибридног рата који се води против Србије, српског народа и било ког вида српско-руске сарадње?

Без обзира на то што се као потенцијални агресор пре свега види Руска Федерација, чињеница да ће се делови вежби „Дифендер Јуроп 2023“ одржавати на Косову и Метохији и у делти Дунава говори о томе да се и ове неуралгичне тачке виде као могући театри будућих тензија и сукоба – каже у разговору за „Печат“ др Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду.

Да ли одабир тренутка у којем се одржавају војне вежбе „Дифендер Јуроп 2023“ објашњава и њихову позадину и задате циљеве?
Иако је „Дифендер Јуроп 2023“ најављен још прошле године, вежбе се одржавају у два веома осетљива тренутка. На ширем геостратешком плану, дешавају се управо у моменту када државе НАТО-а припремају украјинску војску за дуго најављену контраофанзиву и када се обелодањује стварање „ловачке коалиције“. Обука коју НАТО пружа Кијеву претпоставља подршку авијације, која до сада није била омогућена. Могуће је да је то разлог зашто Украјина касни са почетком своје операције, а могуће је и да ова и сродне операције које се одржавају служе припреми за будуће учешће авијације пореклом из НАТО држава у украјинском конфликту. Војне вежбе сегмента „Дифендер Јуроп 2023“ који се дешава у нашем окружењу не треба посматрати изоловано од осталих његових сегмената, као и од осталих војних вежби које НАТО чланице планирају, попут вежби „Ер дифендер 2023“, које ће се одржати средином јуна у Немачкој и које би, према најавама, требало да буду најмасовније ваздухопловне вежбе од краја Хладног рата. Јасно је да су ове вежбе пре свега усмерене против Руске Федерације. Међутим, никако не можемо да запоставимо чињеницу да се вежбе одржавају када истовремено кулминирају притисак Приштине на српско становништво и притисак Запада да се примене одредбе „француско-немачког плана“ којим се захтева да се Београд одрекне Косова и Метохије.
Да ли постоји бојазан да иза војних вежби стоји припрема за извоз конфликта из зоне Украјине?
У контексту украјинског сукоба, САД покушавају да одрже максимално могућу контролу над НАТО-ом и партнерским државама. На актере који не пристају на пуну субординацију се гледа с мањком поверења. На Балкану то је случај са Републиком Србијом и Републиком Српском, које не само да су прогласиле војну неутралност већ и одбијају да уведу санкције Руској Федерацији и одржавају редовну спољнополитичку комуникацију с Москвом. Није без разлога реторика Албанаца у Приштини и политичког Сарајева усмерена на приказивању на Западу српског фактора као потенцијалног „руског проксија“ на Балкану.
Показујући спремност да оснаже и ојачају своје савезнике опремом и трупама, у овом случају тзв. Косово, шта САД поручују Србији?
САД шаљу Србији низ сигнала. Први је да се за безбедност на Балкану највише пита Вашингтон. Не Брисел, односно НАТО као организација, већ Вашингтон који може и билатерално да делује, упркос кршењу међународног права и недостатку сагласности са непризнавачима унутар Алијансе. Други је да САД не одустају од коначног циља формирања „косовске војске“ и да ће радити на њеном снажењу, легитимизацији и интероперабилности са НАТО-ом, с крајњом перспективом чланства „независног Косова“ у НАТО-у, након што се створе услови за то, односно пошто Београд потпише „споразум о нормализацији“ с косовским Албанцима. Треће, шаље се порука Србији да не помишља на наставак војнотехничке сарадње с партнерима ван НАТО-а, нарочито са Руском Федерацијом, али и Кином. Најзад, то је притисак на војну неутралност Србије и Републике Српске, на вођење независне и мултивекторске спољне политике и на промену одлуке о неувођењу санкција Москви.
Да ли док артикулишу ставове тзв. Косова о његовој улози извозника безбедности, САД препуштају српско становништво на милост и немилост арбанашком екстремизму?
Вашингтон занима безбедносна судбина Срба на Косову и Метохији онолико колико је она уграђена у „споразум о нормализацији“ између Београда и Приштине. Односно, онолико колико је уграђена у легитимизацију НАТО агресије и легализацију „једностраног проглашења независности ’Косова’“ које су директно оркестрирали САД и ЕУ. Да је другачије, не би Аљбину Куртију толерисали терор који спроводи, нарочито у последњих годину дана. Циљ псеудодраме у режији Курти–Запад био је да се вештачким дизањем тензија – од питања регистрација до прављења „база“ на северу Косова, инцидената и хапшења – направи мамац Београду за учешће у преговорима и имплементацији „француско-немачког“ плана, а то је коначно формирање „некакве заједнице српских општина“ којом би се барем делимично покушао уредити хаос у којем тренутно живи српски народ на Косову и Метохији.
Да ли у околностима када присуствујемо геополитичком препакивању света Србија може да се ослони на Русију и Кину о питању решавања косовског питања?
Руска Федерација и Народна Република Кина биле су и остаће два најважнија и најпоузданија савезника Србије о питању одбране територијалног интегритета. Без њихове снажне подршке у Савету безбедности УН, Резолуција 1244 би одавно била замењена, НАТО агресија легитимисана а „једнострано проглашење независности ’Косова’“ легализовано. Обе земље су упозоравале уназад две деценије против дуплих стандарда на тему територијалног интегритета држава. На то је упозоравао Владимир Путин на Минхенској конференцији. То је и саставни део тачке 1 кинеског плана за решавање сукоба у Украјини. Не може косовски случај да буде sui generis. Не може само Србији да се отима територија и крши територијални интегритет, а уз то да се она тера да такво стање легализује плановима за „нормализацију односа“, и то плановима из кухиње оних који су најбруталнијим кршењем међународног права 1999. и 2008. свет довели до изузетно опасне ситуације у којој је данас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *