Poruku da je bolesno i da mu je potrebno hitno i ozbiljno lečenje naše društvo i država dobili su na najbolniji i najužasniji način: masovnim ubistvima čije su žrtve i počionioci deca ili – s jednim izuzetkom – veoma mladi ljudi. Za nama su događaji za koje sa sigurnošću možemo reći da će zauvek promeniti Srbiju. Od masakra koji se dogodio 3. maja u elitnoj beogradskoj osnovnoj školi nije prošlo ni punih 48 sati, a novi se dogodio u dva susedna sela nadomak prestonice! Sedamnaest munjevitih smrti, dva pucača za koje važi definicija „serijske ubice“, sve to prestravilo je zemlju, ostavljajući je u stanju produženog šoka i opšteg ubeđenja da je reč o zbivanjima koja prete i ugrožavaju samu srž našeg nacionalnog bića i biološkog opstajanja. Opasnost, čije sve aspekte još nismo sagledali, pa ni razumeli, nadvila se nad egzistencijom građana Srbije, utiskujući osećanja zebnje, neizvesnosti i odvratnosti prema zlu čije prisustvo je iznenada postalo tako snažno i opipljivo. Suočavanje s pretnjom ne olakšava ni rašireni (pred)osećaj da je možda u pitanju nešto moćnije i osmišljenije od naizgled nepovezanih „slučajnosti“ koje su, karakteristikama oružanih napada, povezale dva masovna zločina.
Teške bolesti pojedinca i društva moguće je lečiti, ali je za uspešnu terapiju, veruje se, najbolje kada se istovremeno proniknu, sagledaju i razumeju ne samo vidljivo ispoljeni simptomi poremećaja već i uzroci koji mogu biti skriveni, zamaskirani, nedokučivi! Kako je nastao mrak u svesti mladih ubica? Da li je neko opak ili nešto opako pomoglo da se u ovom slučaju pređe granica koja deli ljudskost od bezumlja? Neretko, posledice se mešaju s uzrocima, pa lečenje bude neodgovarajuće i površno. Čini se da je u ovom trenutku problem Srbije upravo ovo drugo: nemogućnost da se u redovima onih koji uspostavljaju strateške pravce upravljanja krizom i rešenjima postigne saglasnost u sagledavanju i javnom imenovanju uzroka bolesti, koja je, slično terminalnom stanju kada je reč o ljudskom organizmu, sada jasno pokazana zločinjenjem bez premca.
Dok je u danima koji su usledili posle dva čudovišna masakra pažnja bila posvećena „predlogu mera“ koje će društvo i država preduzeti zakonskom i drugom konkretnom organizacionom regulativom, dakle samo uklanjanju simptoma bolesti, manje se, ili nikako, govorilo ili javno promišljalo o moćnom spletu energija koje su zlo stvorile i odnegovale. Te energije i sile postoje, a mi ih iskustvom naslućujemo, u stvarnosti prepoznajemo ne samo intuicijom već i razumom, opažanjem, logikom… U sklopu borbe sa „simptomima“ najavljeno je i veliko „razoružavanje Srba“. Da li s podrazumevanim uverenjem da „puška na zidu“ ili „revolver pod ključem“ već samim postojanjem stvaraju ubice od nedužnih!? Šta onda tek reći za obavezni kuhinjski „mobilijar“ koji bi, po ovom rezonu, od svake domaćice, uz malo odgovarajućih podsticaja, trebalo da načini teškog prestupnika i počinioca krvnog delikta!?
Jasno, za uspostavljanja valjane dijagnoze uzroka poremećaja potrebni su pamet, intuicija, znanje i iskustvo. U slučaju teških društvenih devijacija, kao što su izvršenja masovnih ubistava dece od strane dece, i to u društvu koje je, kolektivno i pojedinačno, izloženo dugotrajnom političkom, pravnom, ekonomskom i kulturnom nasilju, spoljnjem i unutrašnjem, za direktno „gledanje vragu u oči“ potrebni su i hrabrost, čast i poštenje „dijagnostičara“. Bilo da je reč o političarima, ili stručnjacima raznih naučnih i društvenih profila. U protivnom, od posmatrača sa strane dobijamo zaslužene šamare poput konstatacija da bi „umesto jačanja policijske kontrole i stvaranja policijske države, Srbija trebalo da se energičnije i pametnije bori protiv lažnih vrednosti“.
Uopšteno, konkretnog sadržaja lišeno i neobavezujuće – „svi smo krivi“ ovih dana se ponavlja s raznih strana, ali nikako da se neko zaista moćan odvaži da kaže: „Da, kriv sam za ovo činjenje ili – nečinjenje.“ Ostavku, neopozivu, za sada je dao samo ministar prosvete.
Razumnih, dobronamernih i podsticajnih sagledavanja nacionalne tragedije i njenih uzroka ipak ne manjka. U takve ubrajamo promišljanje uglednog niškog pedagoga i univerzitetskog profesora Nenada Živanovića, naslovljeno paradigmatičnim: „I sada se, kao, čudimo“!
„Kada smo početkom ovoga veka pohrlili ka boljoj budućnosti, očekujući obećane milijarde, prihvatali smo zapadne vrednosti, a naročito vladavinu prava i političku korektnost, koje su nam tiho donele tranziciju, reč koja je vešto sakrila surovu pljačku i destrukciju srpskog naroda. Paralelno sa tranzicijom, odnosno pljačkom, krenula je i Bolonja, koja je imala najmanje tri zadatka: promenu svesti kod mladih ljudi, urušavanje obrazovnog sistema do najnižih granica i, pod formom prava učenika i studenata – potpunu anarhiju.“
Navodeći važnih „nekoliko reči o nama i našoj stvarnosti“, Živanović uočava: „Kao i kod tranzicije, odnosno pljačke srpskog naroda, Bolonja je silovito krenula. Ministar obrazovanja i njegove mlade dame, po kojima je ova nova reforma obrazovnog sistema dobila ime – pepsi reforma, rastrčali su se po Srbiji govoreći o uzvišenosti i ekselenciji novog obrazovnog sistema, o prohodnosti i mobilnosti učenika, studenata i profesora, o značaju novih kurikuluma, ishodima, svetloj budućnosti koja je tu, odmah iza rušenja postojećeg ružnog, zastarelog i beskorisnog obrazovnog sistema.“
I šta se dogodilo?
Prema ovom autoru, najvažnije je što je uspostavljeno stanje u kojem su „direktori škola i dekani fakulteta, dobivši direktive, prosleđivali ih naniže, profesorima. A direktive su nalagale: prohodnost, mali nivo opterećenja i demokratiju, odnosno anarhiju koja se zvala (i još uvek se zove) sloboda“.
Prava zamka, ono što je „kulminiralo ubistvima“ bila je, kaže Živanović, „skrivena u onom pojmu Sloboda. To je naime podrazumevalo onaj prvi deo iz poruke apostola Pavla Korinćanima: sve mi je dozvoljeno, i to bez odgovornosti, ne samo prema drugome već i prema sebi, bez koje sloboda postaje anarhija. Bolonja je uvela takvu slobodu kao najvišu vrednost obrazovnog sistema. I mladi ljudi su je sa radošću prihvatili: ne uče, ne opterećuju se (odnosno, ne opterećuju ih) i slobodni su i oslobođeni svake odgovornosti.“
Zatečeni u strahoti koju danas živimo, bivajući utamničeni u pomenutoj „slobodi“ koja ima malo veze sa stvarnim značenjem ovog pojma, umesto beznađa koje bi nam se moglo učiniti suđenim i jedino mogućim, spontano sada prizivamo i parafraziramo reči sjajnog pisca i hrabrog borca Zahara Prilepina. Zahar, koji je prošle nedelje upravo čudom izbegao smrti u atentatu izvedenom podmetanjem eksploziva pod njegov auto, reče iz bolnice: „Demonima poručujem: nećete nikoga zastrašiti. Bog postoji. Mi ćemo pobediti.“
Priklanjajući se duhu ove poruke, možemo, čini nam se, da poverujemo da strašne smrti naše dece neće biti zaboravljene, jer – Bog postoji, kao što postoje istina i dobro. Zlo koje se dogodilo bez sumnje će učiniti da se Srbija trgne, da postane svesna svojih teških boljki i uhvati se ukoštac s njima.
Odlično e se’ prifateno od denešnicata koga se gubat site čovečki vrednosti i na površina izleguva ; neznaenjeto ( na vlast ),a znaenjeto ne korisno poniženo i omalovaženi , na učilište nema slabi i odlični ,ami site se odlični , vo vlasta vleguvaat naj slabite i korumpirani ,a nadvor sedat (aut said 🤣) obrazovanite i tn.
Pod itno vraќanje na vrednostite vo čovečkiot duh .
Da, VRAĆANJE LJUDSKIH VREDNOSTI, ali to je nejteže. I KO treba da radi na tome? Ovi političari – kreatori ovog sistema – su se pokazali. Da li bi drugi bili bolji? Sumnjam.
Šteta od dugotrajnog nasilja – menjanja svesti generacija dece, je velika i malo šta može da se popravi. Odgajanje zdravog potomstva treba da krene SAD i OD POČETKA: od samog rođenja, od vrtića, škole i porodice, a to je dug proces sa neizvesnim rezultatom. I nadati se da se neko, opet, neće ubaciti da svojim ambicioznim, glupim, umobolnim, satanskim… institucionalno podržanim odlukama, neće poremetiti dobro započet proces…
Uzdam se u pomoć živog Boga!
Da smo bolesni, znali smo i pre nedavnih masovnih ubistava. Sigurno je da pomenuti tragični događaji neće „zauvek promeniti Srbiju“, kako misli pisac uvodnika.
Srbija, kao i čitavi svet, nezadrživo ide putem koji vodi ka konačnoj apokalipsi. Bez namere da omalovažavam posledice nedavih tragičnih događaja, mislim da je u pitanju samo malo povećanje temperature vode u kojoj se kuvamo. Nakon prolazne nelagode, većina ljudi će ostati u loncu, i ne znajući šta im se dešava.
Nemogućnost trezvenog razmišljanja je jedna od posledica opake bolesti kojom je zaraženo čovečanstvo. Trezvenost je sposobnost da čovek sebe, druge ljude i okolnosti sagleda celovito, odnosno istinito.
Škola u kojoj se uči ta veština postoji, ali pohađa je zanemarljivo mali broj ljudi. Diplomu te škole svet ne priznaje. Naprotiv, prezire je i neretko otvoreno progoni one koji je poseduju.
Drugi simptom globalne bolesti, jeste odsustvo smirenja. Smiren, odnosno smeran čovek, iskreno veruje da je najgori od svih. I taj predmet se izučava u našoj školi, ali vrlo mali broj učenika uspeva da ga položi.
Kada bismo pronašli jednog trezvenoumnog i smirenog čoveka i tražili savet šta da radimo da bi nam bilo bolje, on bi rekao da ne treba ništa da radimo, već da se radujemo.
Da li je moguće radovati se, uprkos bezbrojnim nesrećama i zlu koje vlada svetom?
Gore pomenuti Apostol Pavle tvrdi da je moguće: „Radujte se svagda. Molite se bez prestanka. Na svemu zahvaljujte“ kaže on (1.Sol.5,16-18).
Nakon ovakvog saveta 98% pravoslavnih Srba menja kanal na televizoru. To smo svi mi koji nemamo uši da čujemo istinu, uprkos tome što smo kršteni, što jednom godišnje „vrtimo“ slavski kolač, Svetimo vodicu i držimo do običaja.
Poziv na neprestano radovanje, upućen je samo onom malom broju istinskih Hristovih sledbenika, koji budući da su u neprestanom i bliskom odnosu sa Onim koji je vrhunsko Dobro, neće izgubiti radost kada se suoče sa vrhunskim zlom.
Da neki ne bi pomislili kako su Hrišćani bezosećajni i ne reaguju na ljudsku patnju, Ap. Pavle zapoveda i da plačemo sa onima koji plaču (Rim.12,15).
Da li je moguće spojiti radost i tugu? Odgovor na ovo pitanje dali su Svetitelji naše Crkve, od Sv. Save pa sve do naših dana. Oni su svojim životom pokazali kako se može istovremeno prebivati u neprestanoj radosti spasenja, i tugovati zbog nesreća koje se dešavaju drugima (bližnjima).
Na kraju, setimo se da smo samo pre četiri nedelje proslavili najradosniji praznik, Vaskrsenje Hristovo. Zapravo, još uvek slavimo, i slavićemo sve do Duhova, a potom iz nedelje u nedelju, tokom cele godine.
Setimo se da smo danas proslavili velikog ugodnika Božijeg Sv. vasilija Ostroškog.
Setimo se svih Svetih a pre svega Majke Božije.
Zahvalimo im na svemu što nam se dešava i molimo se da nas sačuvaju od prevelikih iskušenja.
Istovremeno, zaplačimo se kad god se suočimo sa stradanjem, nepravdom, smrću…
Ali nikada ne očajavajmo, nego verujmo da je Gospod uvek sa nama, a pogotovu sa onima koji stradaju.
Hristos Vaskrse!
Da, svet je teško oboleo i apokalipsa je počela.
Da, među milionima Srba koji se krste i drže do običaja malo ima vernika. Religioznost i vera nisu isto.
Biti vernik, nije lako; to podrazumeva obuzdavanje sebe. Niko ne može da me uveri da je vernik onaj koji striktno posti, a gaji osećanje MRŽNJE prema bilo kome… Svi oni koji i ne pomišljaju da bi mogli da porade na sebi kako bi postali BOLJI LJUDI, ne vidim koga hoće da prevare pukim provođenjem običaja – zar BOGA da prevare? To, jednostavno, nije moguće!
“Budimo ljudi!” – reče Patrijarh Pavle. Ove reči pozivaju ljude da rade bogougodne stvari, pa, svako u Srbiji neka se zamisli šta to znači i znaće šta mu je činiti!
@Ivan. Razumljiva je Vaša vrlo pozitivna i poučna poruka, s obzirom na tragične posledice koje su nas snašle, i teški politički pritisci koji ugrožavaju naš pravoslavni i nacionalno-verski identitet – da se masovnije okrenemo Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi koja je stožer okupljanja, očuvanja i postojanja naše vere i kulture, da verujemo u boga za spas. Slažem/mo se oko toga naravno. Samo da dodam, to nije dovoljno. Verujem u krilaticu: “Ako se čuvaš – i bog te čuva”. Primera radi, oko Kosova i Metohuije – mi nismo čuvali i sačuvali kako treba našu teritoriju-pokrajinu KiM. što nameće poruku da Prvo: (SPC) Snažno čuvamo našu veru, kulturu i nacionalni identitet prvo preko Srpske Pravoslavne Crkve – za jedinstvo i slogu srpskog naroda; A Drugo: Da zajedno-paralelno SPC sa državnim političkim institucijama (institucijama a ne pojedincem-diktatotom kao institucijom) – branimo veru i nacionalne interese = DRŽAVU SRBIJU! (Kratak komentar)