ПОТАПАЊЕ

Поруку да је болесно и да му је потребно хитно и озбиљно лечење наше друштво и држава добили су на најболнији и најужаснији начин: масовним убиствима чије су жртве и почиониоци деца или – с једним изузетком – веома млади људи. За нама су догађаји за које са сигурношћу можемо рећи да ће заувек променити Србију. Од масакра који се догодио 3. маја у елитној београдској основној школи није прошло ни пуних 48 сати, а нови се догодио у два суседна села надомак престонице! Седамнаест муњевитих смрти, два пуцача за које важи дефиниција „серијске убице“, све то престравило је земљу, остављајући је у стању продуженог шока и општег убеђења да је реч о збивањима која прете и угрожавају саму срж нашег националног бића и биолошког опстајања. Опасност, чије све аспекте још нисмо сагледали, па ни разумели, надвила се над егзистенцијом грађана Србије, утискујући осећања зебње, неизвесности и одвратности према злу чије присуство је изненада постало тако снажно и опипљиво. Суочавање с претњом не олакшава ни раширени (пред)осећај да је можда у питању нешто моћније и осмишљеније од наизглед неповезаних „случајности“ које су, карактеристикама оружаних напада, повезале два масовна злочина.
Тешке болести појединца и друштва могуће је лечити, али је за успешну терапију, верује се, најбоље када се истовремено проникну, сагледају и разумеју не само видљиво испољени симптоми поремећаја већ и узроци који могу бити скривени, замаскирани, недокучиви! Како је настао мрак у свести младих убица? Да ли је неко опак или нешто опако помогло да се у овом случају пређе граница која дели људскост од безумља? Неретко, последице се мешају с узроцима, па лечење буде неодговарајуће и површно. Чини се да је у овом тренутку проблем Србије управо ово друго: немогућност да се у редовима оних који успостављају стратешке правце управљања кризом и решењима постигне сагласност у сагледавању и јавном именовању узрока болести, која је, слично терминалном стању када је реч о људском организму, сада јасно показана злочињењем без премца.
Док је у данима који су уследили после два чудовишна масакра пажња била посвећена „предлогу мера“ које ће друштво и држава предузети законском и другом конкретном организационом регулативом, дакле само уклањању симптома болести, мање се, или никако, говорило или јавно промишљало о моћном сплету енергија које су зло створиле и однеговале. Те енергије и силе постоје, а ми их искуством наслућујемо, у стварности препознајемо не само интуицијом већ и разумом, опажањем, логиком… У склопу борбе са „симптомима“ најављено је и велико „разоружавање Срба“. Да ли с подразумеваним уверењем да „пушка на зиду“ или „револвер под кључем“ већ самим постојањем стварају убице од недужних!? Шта онда тек рећи за обавезни кухињски „мобилијар“ који би, по овом резону, од сваке домаћице, уз мало одговарајућих подстицаја, требало да начини тешког преступника и починиоца крвног деликта!?
Јасно, за успостављања ваљане дијагнозе узрока поремећаја потребни су памет, интуиција, знање и искуство. У случају тешких друштвених девијација, као што су извршења масовних убистава деце од стране деце, и то у друштву које је, колективно и појединачно, изложено дуготрајном политичком, правном, економском и културном насиљу, спољњем и унутрашњем, за директно „гледање врагу у очи“ потребни су и храброст, част и поштење „дијагностичара“. Било да је реч о политичарима, или стручњацима разних научних и друштвених профила. У противном, од посматрача са стране добијамо заслужене шамаре попут констатација да би „уместо јачања полицијске контроле и стварања полицијске државе, Србија требало да се енергичније и паметније бори против лажних вредности“.
Уопштено, конкретног садржаја лишено и необавезујуће – „сви смо криви“ ових дана се понавља с разних страна, али никако да се неко заиста моћан одважи да каже: „Да, крив сам за ово чињење или – нечињење.“ Оставку, неопозиву, за сада је дао само министар просвете.
Разумних, добронамерних и подстицајних сагледавања националне трагедије и њених узрока ипак не мањка. У такве убрајамо промишљање угледног нишког педагога и универзитетског професора Ненада Живановића, насловљено парадигматичним: „И сада се, као, чудимо“!
„Када смо почетком овога века похрлили ка бољој будућности, очекујући обећане милијарде, прихватали смо западне вредности, а нарочито владавину права и политичку коректност, које су нам тихо донеле транзицију, реч која је вешто сакрила сурову пљачку и деструкцију српског народа. Паралелно са транзицијом, односно пљачком, кренула је и Болоња, која је имала најмање три задатка: промену свести код младих људи, урушавање образовног система до најнижих граница и, под формом права ученика и студената – потпуну анархију.“
Наводећи важних „неколико речи о нама и нашој стварности“, Живановић уочава: „Као и код транзиције, односно пљачке српског народа, Болоња је силовито кренула. Министар образовања и његове младе даме, по којима је ова нова реформа образовног система добила име – пепси реформа, растрчали су се по Србији говорећи о узвишености и екселенцији новог образовног система, о проходности и мобилности ученика, студената и професора, о значају нових курикулума, исходима, светлој будућности која је ту, одмах иза рушења постојећег ружног, застарелог и бескорисног образовног система.“
И шта се догодило?
Према овом аутору, најважније је што је успостављено стање у којем су „директори школа и декани факултета, добивши директиве, прослеђивали их наниже, професорима. А директиве су налагале: проходност, мали ниво оптерећења и демократију, односно анархију која се звала (и још увек се зове) слобода“.
Права замка, оно што је „кулминирало убиствима“ била је, каже Живановић, „скривена у оном појму Слобода. То је наиме подразумевало онај први део из поруке апостола Павла Коринћанима: све ми је дозвољено, и то без одговорности, не само према другоме већ и према себи, без које слобода постаје анархија. Болоња је увела такву слободу као највишу вредност образовног система. И млади људи су је са радошћу прихватили: не уче, не оптерећују се (односно, не оптерећују их) и слободни су и ослобођени сваке одговорности.“
Затечени у страхоти коју данас живимо, бивајући утамничени у поменутој „слободи“ која има мало везе са стварним значењем овог појма, уместо безнађа које би нам се могло учинити суђеним и једино могућим, спонтано сада призивамо и парафразирамо речи сјајног писца и храброг борца Захара Прилепина. Захар, који је прошле недеље управо чудом избегао смрти у атентату изведеном подметањем експлозива под његов ауто, рече из болнице: „Демонима поручујем: нећете никога застрашити. Бог постоји. Ми ћемо победити.“
Приклањајући се духу ове поруке, можемо, чини нам се, да поверујемо да страшне смрти наше деце неће бити заборављене, јер – Бог постоји, као што постоје истина и добро. Зло које се догодило без сумње ће учинити да се Србија тргне, да постане свесна својих тешких бољки и ухвати се укоштац с њима.

5 коментара

  1. Горица КОТЕВСКА

    Одлично е се’ прифатено од денешницата кога се губат сите човечки вредности и на површина излегува ; незнаењето ( на власт ),а знаењето не корисно понижено и омаловажени , на училиште нема слаби и одлични ,ами сите се одлични , во власта влегуваат нај слабите и корумпирани ,а надвор седат (aut said 🤣) образованите и тн.
    Под итно враќање на вредностите во човечкиот дух .

  2. Јелена

    Да, ВРАЋАЊЕ ЉУДСКИХ ВРЕДНОСТИ, али то је нејтеже. И КО треба да ради на томе? Ови политичари – креатори овог система – су се показали. Да ли би други били бољи? Сумњам.

    Штета од дуготрајног насиља – мењања свести генерација деце, је велика и мало шта може да се поправи. Одгајање здравог потомства треба да крене САД и ОД ПОЧЕТКА: од самог рођења, од вртића, школе и породице, а то је дуг процес са неизвесним резултатом. И надати се да се неко, опет, неће убацити да својим амбициозним, глупим, умоболним, сатанским… институционално подржаним одлукама, неће пореметити добро започет процес…

    Уздам се у помоћ живог Бога!

  3. Да смо болесни, знали смо и пре недавних масовних убистава. Сигурно је да поменути трагични догађаји неће „заувек променити Србију“, како мисли писац уводника.
    Србија, као и читави свет, незадрживо иде путем који води ка коначној апокалипси. Без намере да омаловажавам последице недавих трагичних догађаја, мислим да је у питању само мало повећање температуре воде у којој се кувамо. Након пролазне нелагоде, већина људи ће остати у лонцу, и не знајући шта им се дешава.
    Немогућност трезвеног размишљања је једна од последица опаке болести којом је заражено човечанство. Трезвеност је способност да човек себе, друге људе и околности сагледа целовито, односно истинито.
    Школа у којој се учи та вештина постоји, али похађа је занемарљиво мали број људи. Диплому те школе свет не признаје. Напротив, презире је и неретко отворено прогони оне који је поседују.
    Други симптом глобалне болести, јесте одсуство смирења. Смирен, односно смеран човек, искрено верује да је најгори од свих. И тај предмет се изучава у нашој школи, али врло мали број ученика успева да га положи.
    Када бисмо пронашли једног трезвеноумног и смиреног човека и тражили савет шта да радимо да би нам било боље, он би рекао да не треба ништа да радимо, већ да се радујемо.
    Да ли је могуће радовати се, упркос безбројним несрећама и злу које влада светом?
    Горе поменути Апостол Павле тврди да је могуће: „Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте“ каже он (1.Сол.5,16-18).
    Након оваквог савета 98% православних Срба мења канал на телевизору. То смо сви ми који немамо уши да чујемо истину, упркос томе што смо крштени, што једном годишње „вртимо“ славски колач, Светимо водицу и држимо до обичаја.
    Позив на непрестано радовање, упућен је само оном малом броју истинских Христових следбеника, који будући да су у непрестаном и блиском односу са Оним који је врхунско Добро, неће изгубити радост када се суоче са врхунским злом.
    Да неки не би помислили како су Хришћани безосећајни и не реагују на људску патњу, Ап. Павле заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15).
    Да ли је могуће спојити радост и тугу? Одговор на ово питање дали су Светитељи наше Цркве, од Св. Саве па све до наших дана. Они су својим животом показали како се може истовремено пребивати у непрестаној радости спасења, и туговати због несрећа које се дешавају другима (ближњима).
    На крају, сетимо се да смо само пре четири недеље прославили најрадоснији празник, Васкрсење Христово. Заправо, још увек славимо, и славићемо све до Духова, а потом из недеље у недељу, током целе године.
    Сетимо се да смо данас прославили великог угодника Божијег Св. василија Острошког.
    Сетимо се свих Светих а пре свега Мајке Божије.
    Захвалимо им на свему што нам се дешава и молимо се да нас сачувају од превеликих искушења.
    Истовремено, заплачимо се кад год се суочимо са страдањем, неправдом, смрћу…
    Али никада не очајавајмо, него верујмо да је Господ увек са нама, а поготову са онима који страдају.

    Христос Васкрсе!

  4. Јелена

    Да, свет је тешко оболео и апокалипса је почела.

    Да, међу милионима Срба који се крсте и држе до обичаја мало има верника. Религиозност и вера нису исто.
    Бити верник, није лако; то подразумева обуздавање себе. Нико не може да ме увери да је верник онај који стриктно пости, а гаји осећање МРЖЊЕ према било коме… Сви они који и не помишљају да би могли да пораде на себи како би постали БОЉИ ЉУДИ, не видим кога хоће да преваре пуким провођењем обичаја – зар БОГА да преваре? То, једноставно, није могуће!

    “Будимо људи!” – рече Патријарх Павле. Ове речи позивају људе да раде богоугодне ствари, па, свако у Србији нека се замисли шта то значи и знаће шта му је чинити!

  5. Bez odvajanja SPC: Spc zajedno sa institucijama da brani nacionalne interese

    @Ivan. Razumljiva je Vaša vrlo pozitivna i poučna poruka, s obzirom na tragične posledice koje su nas snašle, i teški politički pritisci koji ugrožavaju naš pravoslavni i nacionalno-verski identitet – da se masovnije okrenemo Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi koja je stožer okupljanja, očuvanja i postojanja naše vere i kulture, da verujemo u boga za spas. Slažem/mo se oko toga naravno. Samo da dodam, to nije dovoljno. Verujem u krilaticu: “Ako se čuvaš – i bog te čuva”. Primera radi, oko Kosova i Metohuije – mi nismo čuvali i sačuvali kako treba našu teritoriju-pokrajinu KiM. što nameće poruku da Prvo: (SPC) Snažno čuvamo našu veru, kulturu i nacionalni identitet prvo preko Srpske Pravoslavne Crkve – za jedinstvo i slogu srpskog naroda; A Drugo: Da zajedno-paralelno SPC sa državnim političkim institucijama (institucijama a ne pojedincem-diktatotom kao institucijom) – branimo veru i nacionalne interese = DRŽAVU SRBIJU! (Kratak komentar)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *