POHOD NA NESVRSTANE

SAMIT G7 I GLOBALNA PRERASPODELA

Alarm zapadnih „trustova mozgova“: Hegemonijalnim aspiracijama i neprikosnovenoj dominaciji Kolektivnog (političkog) zapada suprotstavljaju se brojne zemlje koje suverenističkom politikom, i odbijanjem da se bespogovorno svrstaju, povodom rata u Ukrajini, u antiruski front, traže svoje mesto i poziciju na globalnoj sceni i u multipolarnom svetu u nastajanju

Iako je rat u Ukrajini, formalno i geografski, regionalan, on je izazvao i izaziva dramatične tektonske promene planetarnih razmera. I, neizbežno, nov, radikalno drukčiji raspored snaga na globalnoj „šahovskoj tabli“. To je činjenica koja na političkom Zapadu (geografski uveliko seže na Daleki istok: Japan, Australija, Južna Koreja…) već uključuje alarm. Najnovija istraživanja „trustova mozgova“, zvučnih imena, s vidovitim pretenzijama da predskažu ono što će se tek zbiti, i vide šta se iza brda valja, izazvala su zatečenost i uzbunu zapadnog sveta.
Alarm je, istina, bio već uključen kad su zapadni lideri, a pre svega francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc priznali da nisu uspeli da ubede državnike zemalja po kojima su krstarili, u Africi i Južnoj Americi, da se svrstaju, povodom rata u Ukrajini, u antiruski front.
Lansiran je tada (neodređen) termin za države koje se „otimaju“ zapadnom diktatu – zemlje Globalnog juga – koji je ušao u medijsku i političku upotrebu. U početnim interpretacijama uočljivo nesaglasje (za zapadnim „narativom“) ograničavalo se samo na jednu temu: odnos prema Rusiji.

DUBOKA RASELINA Ispostavilo se, međutim, da je „raselina“ dublja i da ju je rat u Ukrajini samo drastičnije i dramatičnije pokazao: radilo se, i radi, o zemljama koje vode, i žele da vode, suverenu politiku. I da zadrže nezavisnu poziciju koja im pruža širi manevarski prostor saradnje i angažovanja u međunarodnim odnosima. To je alarmiralo i zapadne „trustove mozgova“ da za interese svoje klijentele (vlada i političkih elita) istraže šta se to „iza brda valja“, a u raskoraku je s njihovim predstavama. I još preciznije: aspiracijama. Za ovu priliku spomenućemo dva simptomatična istraživanja, jedno američko i jedno britansko.
Najpre o ovom američkom. Uticajni američki „trust mozgova“ (iako ima nemačko ime) Nemački Maršalov fond upozorava, u najnovijem izveštaju, Zapad (prevashodno se misli na Sjedinjene Američke Države i Evropsku uniju) da urgentno učini što se još može – očigledno nemoguća misija – kako bi zadržao i sačuvao „uticaj na globalnoj sceni“.
I šta „mozgovi“ preporučuju zapadnim liderima? Pre svega: fleksibilniju politiku i pristup takozvanim kolebljivim zemljama (zemlje Globalnog juga) čiji je planetarni uticaj, u kontekstu rata u Ukrajini i „rastućeg rivalstva“ između SAD i Kine, „nikad veći“.
Takvu „fleksibilnu politiku“ ovaj američki „trust mozgova“ posebno preporučuje prema sledećim zemljama, kao geopolitičkim partnerima: Brazilu, Indiji, Saudijskoj Arabiji, Južnoafričkoj Republici i Turskoj. Njih, kažu, ne treba stavljati pred izbor „ili – ili“. Svaka od tih zemalja, u ovoj analizi, ima „različite preference“, razloge i interese za saradnju sa zemljama izvan zapadnog, transatlantskog saveza. Zapad bi, u tom sledu, trebalo da se oslobodi sopstvene opsednutosti „tradicionalnom (jedinom) centrom moći“.
Slede obrazloženja. Za Brazil se, na primer, kaže da je politika ove zemlje u izboru partnerstva „pragmatična“: sarađuje, i sarađivala bi, na isti autonoman način sa Kinom, Rusijom, Evropskom unijom i SAD. Primer Indije: Ova, sada već najmnogoljudnija zemlja sveta („pretekla“ je u tome Kinu) približava se Zapadu kako se njeni granični sporovi (Bangladeš) i ekonomsko (i drugo) rivalstvo s Kinom zahuktavaju. Njena doktrina „strateške autonomije“ podrazumeva, međutim, održavanje bliskih veza s Rusijom. Ne treba je, znači, terati na izbor mi ili oni. Ankara, kaže se, balansira između velikih sila, kako bi ublažila posledice njihovih rivalstava. Ona je, međutim, ključna NATO članica, blizak i važan ekonomski partner Evropske unije. A uz to, Turska u svojoj spoljnoj politici smatra da je „svet veći od pet“, misleći na pet stalnih članica Saveta bezbednosti.

TRAGANJE ZA NOVIM PARTNERIMA Da ove preporuke stižu na „prave adrese“, potvrdio je govor nemačkog kancelara pred poslanicima Evropskog parlamenta i evropskim liderima, povodom Dana Evrope: Olaf Šolc je naglasak stavio na „nove partnere“ EU (zemlje Globalnog juga) uz upozorenje da njihove „brige i interese treba shvatiti veoma ozbiljno“. Šolc je podsetio da su se u Aziji, Africi i Južnoj Americi pojavili novi ekonomski i demografski „teškaši“, prema kojima je Evropska unija, posebno demografski, „patuljak“ sa jedva pet odsto ukupnog broja stanovnika planete.
Da Zapad neće sedeti skrštenih ruku u grozničavom pokušaju da pridobije „kolebljive“ kako bi kako-tako sačuvao pozicije u novom rasporedu snaga multipolarnog sveta, i novog poretka u nastajanju, pokazao je i samit G7 održan koncem minule sedmice u Hirošimi: lideri najbogatijih zemalja sveta su u svoj „ekskluzivni klub“, kao „uvažene goste“, pozvali Indiju i Brazil.
Kad smo već kod ovog samita, uočljivo je, makar prividno, a ekonomski pragmatično, taktiziranje prema Kini. U dilemi kako dalje u odnosima s Pekingom, prevladala je deviza da treba nastaviti saradnju, „uz ublažavanje i uklanjanje rizika“: procenjeno je da bi raskid, zbog ekonomske (među)zavisnosti bio fatalan za sve, posebno za najjače evropske privrede, nemačku i francusku. U to je, očigledno, bio uveren francuski predsednik Makron kada je, neposredno posle posete Pekingu, izrekao ono „jeretičko“ upozorenje da Evropa ne sme biti vazal Sjedinjenih Američkih Država. U delu završnog dokumenta samita G7 koji se odnosi na Kinu zapisano je da politika ove formacije nije usmerena na obuzdavanje njenog ekonomskog napretka i razvoja. Kina u usponu značajna je za ceo svet sve dok „igra po međunarodnim pravilima“.
I dok je u slučaju Kine izbegnut, oštriji kurs i konfrontacija zapadnih lidera usmeren je prema Rusiji. I po političkom tonu i po praktičnim posledicama: dodatnim proširivanjem sankcija. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je poruke iz Hirošime nedvosmisleno protumačio. Postavljan je, kaže ministar, zadatak, jasno i otvoreno: ne samo pobediti Rusiju na bojnom polju nego je eliminisati kao geopolitičkog konkurenta. U toku je najjače suprotstavljanje Evropske unije i NATO-a, s jedne strane, i Rusije, s druge strane, „koje je svet ikad video“. Lavrov, međutim, upozorava: nastupila je epoha multipolarnosti (iako će prelazak u nju trajati dugo) u kojoj Rusija nije sama. Na toj strani su, konstatovao je, Kina, Iran i „druge zemlje“.
To konstatuje i britansko istraživanje koje smo spomenuli na početku ovog teksta. U traganju za odgovorom šta se, zaista, „rađa“ iz ovog (trenutno) haotičnog sveta, istraživači su „testirali“ raspoloženje i opredeljenja u 191 zemlji. Praktično cela planeta. I saopštili: petnaest procenata je na strani Zapada, dvanaest procenata na strani Rusije. „Mi jesmo na pravoj strani istorije“, primetio je nekadašnji prvi čovek Harvarda Leri Samers (računajući demokratiju i otpor „ruskoj agresiji“), ali je oko nas, dodao je, „samotno i pusto“.

Pokušaj da se privuku „nesvrstani“, ponudama, a više pritiscima, ne samo na primeru Indonezije i Indije, očigledno nije uspeo. Vašington je, na primer, vršio snažan pritisak na obe zemlje da na skupove G20 ne pozovu Rusiju. Rukovodstva jedne i druge države odbile su te izričite zahteve. Kao i one, još žešće, da Rusiji uvedu sankcije. Bivša šefica indijske diplomatije Niarupama Rau je upozorila: zašto bi indijski narod patio zbog razarajućeg rata koji besni hiljadama kilometara daleko. I još: zašto bi Indija podržala sankcije koje su dovele do rasta cena energenata, što je nanelo velike štete siromašnim zemljama. I konačno: zašto bi Indija gurala pouzdanog partnera, Rusiju, u zagrljaj Kini, svom rivalu. Indija je, inače, što se naglašava i u ovom britanskom istraživanju, odbila da, prilikom izjašnjavanja u Ujedinjenim nacijama, označi Rusiju kao agresora. Zaobišla je i sankcije, kupujući, dakako u sopstvenom ekonomskom interesu, ogromne količine ruske nafte, po povoljnim cenama.
Afrika je, konstatuju britanski istraživači, postala prostor strateškog nadmetanja velikih sila. Nimalo slučajno što su Pretoriju, gotovo u isto vreme, posetili šefovi diplomatija Sjedinjenih Američkih Država i Rusije, Blinken i Lavrov.
Brazil je učestvovao, kao gost, na samitu G7 u Hirošimi. Brazilski zvaničnici su, pre ovog skupa, poručili kako neće dozvoliti da „nema automatskih saveza“ . I da Brazil neće dozvoliti da joj „bilo koja svetska sila diktira spoljnu politiku“. Ova velika zemlja odbija isporuku naoružanja Ukrajini (u čemu je slede Meksiko i Argentina) i u svojim strateškim aspiracijama pretenduje na stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ako, i kad, dođe do reforme najvažnijeg organa svetske organizacije, čime je, odavno, neuspešno licitirao (već zaboravljeni) generalni sekretar UN (Egipćanin) Butros Butros Gali.
Britanski analitičari (njihov izveštaj objavili su i najuticajniji američki dnevnici) konstatuju da se Evropa, u ovoj haotičnoj i dramatičnoj situaciji, našla u bespuću. Ekonomski zavisna od drugih (Kine, pre svega) i s dubokim uverenjem da se, u odsustvu „strateškog pozicioniranja“ u multipolarnom svetu, ne „oseća udobno“ ako je „vuče Amerika“.
A upravo oko evropskog „strateškog pozicioniranja“ najviše varniči u evropskoj familiji, koja (iznuđenu) jedinstvenost pokazuje samo u odnosu na rat u Ukrajini sa, bar za sada, bespogovornom solidarnošću i izdašnoj pomoći, finansijskoj i vojnoj, Ukrajini. Dok Emanuel Makron ističe, i upozorava, da Evropa (EU) ne sme da bude američki vazal, za Olafa Šolca, i njegovu zemlju, Sjedinjene Države su „najvažniji partner“. Baltičke zemlje i Poljska nisu previše zainteresovani za evropsku „stratešku autonomiju“: za njih je NATO važniji od Evropske unije…
Da se, na kraju, vratimo napadnom okretanju evropskih lidera zemljama Globalnog juga koje drže do sopstvene samostalnosti. Suštinska karakteristika te „nove evropske politike“ prema ovim zemljama, treba, i mora, kaže Šolc, da bude „prevazilaženje posledica kolonijalizma“. Veoma osetljiva tema i za francuskog predsednika i za nemačkog kancelara. I jedan i drugi su, na „licu mesta“, tokom krstarenja Afrikom osetili koliko je jak antikolonijalni, i antizapadni naboj i koliko na ovom kontinentu jačaju ruski i kineski uticaj…