ПОХОД НА НЕСВРСТАНЕ

САМИТ Г7 И ГЛОБАЛНА ПРЕРАСПОДЕЛА

Аларм западних „трустова мозгова“: Хегемонијалним аспирацијама и неприкосновеној доминацији Колективног (политичког) запада супротстављају се бројне земље које суверенистичком политиком, и одбијањем да се беспоговорно сврстају, поводом рата у Украјини, у антируски фронт, траже своје место и позицију на глобалној сцени и у мултиполарном свету у настајању

Иако је рат у Украјини, формално и географски, регионалан, он је изазвао и изазива драматичне тектонске промене планетарних размера. И, неизбежно, нов, радикално друкчији распоред снага на глобалној „шаховској табли“. То је чињеница која на политичком Западу (географски увелико сеже на Далеки исток: Јапан, Аустралија, Јужна Кореја…) већ укључује аларм. Најновија истраживања „трустова мозгова“, звучних имена, с видовитим претензијама да предскажу оно што ће се тек збити, и виде шта се иза брда ваља, изазвала су затеченост и узбуну западног света.
Аларм је, истина, био већ укључен кад су западни лидери, а пре свега француски председник Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц признали да нису успели да убеде државнике земаља по којима су крстарили, у Африци и Јужној Америци, да се сврстају, поводом рата у Украјини, у антируски фронт.
Лансиран је тада (неодређен) термин за државе које се „отимају“ западном диктату – земље Глобалног југа – који је ушао у медијску и политичку употребу. У почетним интерпретацијама уочљиво несагласје (за западним „наративом“) ограничавало се само на једну тему: однос према Русији.

ДУБОКА РАСЕЛИНА Испоставило се, међутим, да је „раселина“ дубља и да ју је рат у Украјини само драстичније и драматичније показао: радило се, и ради, о земљама које воде, и желе да воде, суверену политику. И да задрже независну позицију која им пружа шири маневарски простор сарадње и ангажовања у међународним односима. То је алармирало и западне „трустове мозгова“ да за интересе своје клијентеле (влада и политичких елита) истраже шта се то „иза брда ваља“, а у раскораку је с њиховим представама. И још прецизније: аспирацијама. За ову прилику споменућемо два симптоматична истраживања, једно америчко и једно британско.
Најпре о овом америчком. Утицајни амерички „труст мозгова“ (иако има немачко име) Немачки Маршалов фонд упозорава, у најновијем извештају, Запад (превасходно се мисли на Сједињене Америчке Државе и Европску унију) да ургентно учини што се још може – очигледно немогућа мисија – како би задржао и сачувао „утицај на глобалној сцени“.
И шта „мозгови“ препоручују западним лидерима? Пре свега: флексибилнију политику и приступ такозваним колебљивим земљама (земље Глобалног југа) чији је планетарни утицај, у контексту рата у Украјини и „растућег ривалства“ између САД и Кине, „никад већи“.
Такву „флексибилну политику“ овај амерички „труст мозгова“ посебно препоручује према следећим земљама, као геополитичким партнерима: Бразилу, Индији, Саудијској Арабији, Јужноафричкој Републици и Турској. Њих, кажу, не треба стављати пред избор „или – или“. Свака од тих земаља, у овој анализи, има „различите преференце“, разлоге и интересе за сарадњу са земљама изван западног, трансатлантског савеза. Запад би, у том следу, требало да се ослободи сопствене опседнутости „традиционалном (једином) центром моћи“.
Следе образложења. За Бразил се, на пример, каже да је политика ове земље у избору партнерства „прагматична“: сарађује, и сарађивала би, на исти аутономан начин са Кином, Русијом, Европском унијом и САД. Пример Индије: Ова, сада већ најмногољуднија земља света („претекла“ је у томе Кину) приближава се Западу како се њени гранични спорови (Бангладеш) и економско (и друго) ривалство с Кином захуктавају. Њена доктрина „стратешке аутономије“ подразумева, међутим, одржавање блиских веза с Русијом. Не треба је, значи, терати на избор ми или они. Анкара, каже се, балансира између великих сила, како би ублажила последице њихових ривалстава. Она је, међутим, кључна НАТО чланица, близак и важан економски партнер Европске уније. А уз то, Турска у својој спољној политици сматра да је „свет већи од пет“, мислећи на пет сталних чланица Савета безбедности.

ТРАГАЊЕ ЗА НОВИМ ПАРТНЕРИМА Да ове препоруке стижу на „праве адресе“, потврдио је говор немачког канцелара пред посланицима Европског парламента и европским лидерима, поводом Дана Европе: Олаф Шолц је нагласак ставио на „нове партнере“ ЕУ (земље Глобалног југа) уз упозорење да њихове „бриге и интересе треба схватити веома озбиљно“. Шолц је подсетио да су се у Азији, Африци и Јужној Америци појавили нови економски и демографски „тешкаши“, према којима је Европска унија, посебно демографски, „патуљак“ са једва пет одсто укупног броја становника планете.
Да Запад неће седети скрштених руку у грозничавом покушају да придобије „колебљиве“ како би како-тако сачувао позиције у новом распореду снага мултиполарног света, и новог поретка у настајању, показао је и самит Г7 одржан концем минуле седмице у Хирошими: лидери најбогатијих земаља света су у свој „ексклузивни клуб“, као „уважене госте“, позвали Индију и Бразил.
Кад смо већ код овог самита, уочљиво је, макар привидно, а економски прагматично, тактизирање према Кини. У дилеми како даље у односима с Пекингом, превладала је девиза да треба наставити сарадњу, „уз ублажавање и уклањање ризика“: процењено је да би раскид, због економске (међу)зависности био фаталан за све, посебно за најјаче европске привреде, немачку и француску. У то је, очигледно, био уверен француски председник Макрон када је, непосредно после посете Пекингу, изрекао оно „јеретичко“ упозорење да Европа не сме бити вазал Сједињених Америчких Држава. У делу завршног документа самита Г7 који се односи на Кину записано је да политика ове формације није усмерена на обуздавање њеног економског напретка и развоја. Кина у успону значајна је за цео свет све док „игра по међународним правилима“.
И док је у случају Кине избегнут, оштрији курс и конфронтација западних лидера усмерен је према Русији. И по политичком тону и по практичним последицама: додатним проширивањем санкција. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је поруке из Хирошиме недвосмислено протумачио. Постављан је, каже министар, задатак, јасно и отворено: не само победити Русију на бојном пољу него је елиминисати као геополитичког конкурента. У току је најјаче супротстављање Европске уније и НАТО-а, с једне стране, и Русије, с друге стране, „које је свет икад видео“. Лавров, међутим, упозорава: наступила је епоха мултиполарности (иако ће прелазак у њу трајати дуго) у којој Русија није сама. На тој страни су, констатовао је, Кина, Иран и „друге земље“.
То констатује и британско истраживање које смо споменули на почетку овог текста. У трагању за одговором шта се, заиста, „рађа“ из овог (тренутно) хаотичног света, истраживачи су „тестирали“ расположење и опредељења у 191 земљи. Практично цела планета. И саопштили: петнаест процената је на страни Запада, дванаест процената на страни Русије. „Ми јесмо на правој страни историје“, приметио је некадашњи први човек Харварда Лери Самерс (рачунајући демократију и отпор „руској агресији“), али је око нас, додао је, „самотно и пусто“.

Покушај да се привуку „несврстани“, понудама, а више притисцима, не само на примеру Индонезије и Индије, очигледно није успео. Вашингтон је, на пример, вршио снажан притисак на обе земље да на скупове Г20 не позову Русију. Руководства једне и друге државе одбиле су те изричите захтеве. Као и оне, још жешће, да Русији уведу санкције. Бивша шефица индијске дипломатије Ниарупама Рау је упозорила: зашто би индијски народ патио због разарајућег рата који бесни хиљадама километара далеко. И још: зашто би Индија подржала санкције које су довеле до раста цена енергената, што је нанело велике штете сиромашним земљама. И коначно: зашто би Индија гурала поузданог партнера, Русију, у загрљај Кини, свом ривалу. Индија је, иначе, што се наглашава и у овом британском истраживању, одбила да, приликом изјашњавања у Уједињеним нацијама, означи Русију као агресора. Заобишла је и санкције, купујући, дакако у сопственом економском интересу, огромне количине руске нафте, по повољним ценама.
Африка је, констатују британски истраживачи, постала простор стратешког надметања великих сила. Нимало случајно што су Преторију, готово у исто време, посетили шефови дипломатија Сједињених Америчких Држава и Русије, Блинкен и Лавров.
Бразил је учествовао, као гост, на самиту Г7 у Хирошими. Бразилски званичници су, пре овог скупа, поручили како неће дозволити да „нема аутоматских савеза“ . И да Бразил неће дозволити да јој „било која светска сила диктира спољну политику“. Ова велика земља одбија испоруку наоружања Украјини (у чему је следе Мексико и Аргентина) и у својим стратешким аспирацијама претендује на стално место у Савету безбедности Уједињених нација. Ако, и кад, дође до реформе најважнијег органа светске организације, чиме је, одавно, неуспешно лицитирао (већ заборављени) генерални секретар УН (Египћанин) Бутрос Бутрос Гали.
Британски аналитичари (њихов извештај објавили су и најутицајнији амерички дневници) констатују да се Европа, у овој хаотичној и драматичној ситуацији, нашла у беспућу. Економски зависна од других (Кине, пре свега) и с дубоким уверењем да се, у одсуству „стратешког позиционирања“ у мултиполарном свету, не „осећа удобно“ ако је „вуче Америка“.
А управо око европског „стратешког позиционирања“ највише варничи у европској фамилији, која (изнуђену) јединственост показује само у односу на рат у Украјини са, бар за сада, беспоговорном солидарношћу и издашној помоћи, финансијској и војној, Украјини. Док Емануел Макрон истиче, и упозорава, да Европа (ЕУ) не сме да буде амерички вазал, за Олафа Шолца, и његову земљу, Сједињене Државе су „најважнији партнер“. Балтичке земље и Пољска нису превише заинтересовани за европску „стратешку аутономију“: за њих је НАТО важнији од Европске уније…
Да се, на крају, вратимо нападном окретању европских лидера земљама Глобалног југа које држе до сопствене самосталности. Суштинска карактеристика те „нове европске политике“ према овим земљама, треба, и мора, каже Шолц, да буде „превазилажење последица колонијализма“. Веома осетљива тема и за француског председника и за немачког канцелара. И један и други су, на „лицу места“, током крстарења Африком осетили колико је јак антиколонијални, и антизападни набој и колико на овом континенту јачају руски и кинески утицај…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *