Zašto je Kina prava meta rata u Ukrajini

Bela kuća se vratila ideji da „put do Kine ide preko Rusije“, ali na modifikovan, zlokoban način – namera je da se prvo slomi Rusija, a potom i Kina

Nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer svojevremeno je svojim šefovima u američkoj administraciji sugerisao naizgled neverovatnu strategiju prema kojoj „put do Pekinga ide preko Moskve“. Zaslužan je za popularizaciju ideje da su odnosi SAD i Kine zapravo trougao isprepletan Sovjetskim Savezom. U knjizi „O Kini“ Henri Kisindžer piše: „Kina i Sovjetski Savez su bili deo veće dinamike, tako da nijedna veća strateška odluka koja se ticala bilo koje od te dve zemlje nije mogla biti doneta bez uzimanja u obzir njenog uticaja na drugu.“ To je bilo polazište za prvobitne napore Vašingtona da poboljša odnose s Kinom – zaobilazno, preko Moskve.
Kada su 1970-ih godina odnosi između Sovjetskog Saveza i Kine postali zategnuti, Amerikanci su se vratili drugoj maksimi („neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“) kako bi brže-bolje produbili jaz između Moskve i Pekinga. Tako je Kisindžer u vreme predsednika Niksona uspostavio bolje odnose s Kinom kako bi je udaljio od Sovjetskog Saveza. A onda se, u novije vreme, Bela kuća vratila ideji da „put do Kine ide preko Rusije“, ali na modifikovan, zlokoban način – namera je da se prvo slomi Rusija, a potom i Kina. Jeste da se to kosi sa preporukama teoretičara koji pripadaju realističkoj školi, a koji su upozoravali da bi Amerika, kada sanja pokoravanje Kine, prethodno morala da od Rusije stvori bar neutralnog posmatrača, ako ne čak i prijatelja. Upozorenja su naletela na gluve uši u administraciji Džoa Bajdena, posle čega je fraza o „prijatelju koji je neprijatelj mog neprijatelja“ okrenuta naglavačke. Tako je pritisak SAD na Kinu, u isto vreme kada i na Rusiju i Iran, stvorio nova, neočekivana savezništava zemalja koje se sve odlučnije opiru američkoj hegemoniji.

NA AMERIČKOM NIŠANU Iako je Kina, formalno, zadržala status neutralne sile u odnosu na rusko-ukrajinski sukob, čak figurira i kao posrednik, sve tešnji odnosi Pekinga i Moskve i sve brutalniji pritisci SAD na Kinu otkrivaju krajnju metu američkog posredničkog rata u Ukrajini. To je Kina, a ne Rusija, jer Amerika u Kini vidi glavnog protivnika na svetskom parketu. A to je, kao što su godinama upozoravali „realisti“ među teoretičarima međunarodnih odnosa, dovoljno da se Kina nađe na nišanu SAD. Razlog za to odlično ilustruje grafikon koji pokazuje kinesku i američku stopu rasta BDP-a; proizlazi da je kineska privreda u mnogim domenima već dugo snažnija od američke. Razlika će se ubuduće samo povećavati, a pošto je snaga privrede zajedno s brojem stanovnika i veličinom zemlje glavni temelj nacionalne moći, u Vašingtonu su zazvonila sva zvona na uzbunu. U naporu da ograniči napredak Kine, Amerika je, paradoksalno, krenula na Rusiju, iako su je mnogi savetovali da bi bilo mudrije da Moskvu namami na svoju stranu. Ali američki neokonzervativci nisu hteli ni da čuju. Cilj im je poražena Rusija, a zatim Kina.
Ukrajinski rat već je poslužio Americi za slamanje savezništva između Moskve i Berlina. Saradnja, obostrano korisna i ključna za prosperitet nemačke privrede, sabotirana je da bi se omela dalja ekonomska integracija koja je pretila da se pretvori u najveću zonu slobodne trgovine na svetu. To se protivilo planovima Vašingtona da sačuva američku ekonomsku prevlast u Evropi i odbrani dolar kao svetsku rezervnu valutu. Američka vlada se u tom pregnuću, kao što je svetu razotkrio veteran američkog istraživačkog novinarstva i Pulicerov laureat Simor Herš, nije dvoumila da li da uništi ruske gasovode Severni tok 1 i 2 u Baltičkom moru. Najveći akt industrijskog terorizma u istoriji jeste bio šokantan, ali je još šokantnije da, uprkos upozorenjima stručnjaka da se radi o pogrešnom redosledu koraka, Vašington vidi u Rusiji prepreku da opkoli, izoluje i oslabi Kinu. Rečju, Amerika ne vidi u Rusiji najveću pretnju za svoj primat na globalnom planu, ta oznaka pripada Kini.
„Rat u Ukrajini sugeriše da (među spoljnopolitičkim elitama) postoji opšta saglasnost da put za Peking ide preko Moskve. Čini se da je tu postignut konsenzus. Američki moćnici žele da oslabe Rusiju kako bi proširili američke vojne baze širom Azije. Plan je da vojska SAD bdi nad ekonomskom vladavinom Vašingtona u američkim novim kolonijama u Aziji. Sumnjamo da će Vašington uspeti da ostvari taj ambiciozni pakleni plan, ali nemamo nedoumicu da će svakako pokušati da ga sprovede iz reči u delo. U izgledu je da će na desetine miliona ljudi umreti u očajničkom pokušaju da vrate vreme na prolazni ’unipolarni trenutak’ i jednako kratkotrajan ’američki vek’. To je tragedija koja nam se rađa pred očima, a koja je van pameti“, komentarisao je nedavno Ron Unz, urednik „Unz rivjua“ i časopisa „Ameriken konzervativ“.
Taj „pakleni plan“ je razlog zašto Bajdenova administracija provocira Kinu o pitanju Tajvana, upozorava Majk Vitni u članku objavljenom u „Unz rivjuu“. Bela kuća veruje da mora da zauzme agresivniji pristup prema Kini kako bi obuzdala njen razvoj i Americi osigurala ulogu regionalnog hegemona. Višak ironije je da je napore Vašingtona da se održi na „vrhu sveta“ potkopalo na desetine hiljada američkih korporacija koje su u poslednje tri decenije pobegle iz SAD u Kinu u potrazi za jeftinijom radnom snagom. U Kini je registrovano više od milion kompanija u stranom vlasništvu, mnoge od njih kontrolišu Amerikanci. Te korporacije su u velikoj meri zaslužne za vrtoglav ekonomski uspon Kine. Pa ipak, Vašington je kivan na Kinu zbog njenog munjevitog napretka, iako su za to odgovorne mahom američke korporacije? Pol Krejg Roberts, član administracije u vreme predsednikovanja Ronalda Regana i bivši ministar privrede, danas oštar kritičar aktuelne američke politike, ocenjuje da upravo ta spoznaja „identifikuje glavni ili najvažniji razlog za odustajanje Vašingtona od politike ’jedne Kine’ koja je bila na snazi od 1972. godine. Drugim rečima, Vašington ne može da podnese kinesku pretnju američkoj hegemoniji.“
„Neokonzervativci koji dominiraju spoljnom politikom SAD, a čija je glavna svrha, po njihovim rečima, da spreče uspon drugih zemalja sa dovoljno snage da ograniče američki unilateralizam, sada se suočavaju i s Kinom i s Rusijom kao pretnjom američkoj hegemoniji. Kazna za Rusiju je sukob u Ukrajini, sankcije, rakete na njenoj granici i dizanje u vazduh gasovoda Severni tok. Cilj je da se Rusija izoluje od Evrope i da se Kremlju natovari toliko problema na vrat da Moskvi ne padne na um da se ispreči na putu Vašingtonu. Baš kao što je Amerika prekršila sporazum s Rusijom da neće širiti NATO i povukla se iz sporazuma postignutih tokom Hladnog rata koji su služili za smanjenje tenzija, Bela kuća sada ide ka odbacivanju politike ’jedne Kine’ jer ta više ne služi interesima Vašingtona. Daleke 1972, u vreme Hladnog rata i rata u Vijetnamu, ublažavanje tenzija s Kinom imalo je strateški smisao. Postojanje Sovjetskog Saveza isključivalo je bilo kakvu ideju o američkoj hegemoniji. Neokonzervativcima se ideja o američkoj hegemoniji rodila dve decenije kasnije, kada se Sovjetski Savez raspao, 1991. U to vreme se smatralo da Jeljcinova Rusija ne predstavlja opasnost za američku dominaciju i da će proći decenije pre nego što Kina stasa da stane na put Vašingtonu“, upozorava Vitni, oštar kritičar politike svoje zemlje.

NAGRADA ZA HALAPLJIVOST Selidba američke proizvodnje u Kinu pretvorila je Kinu u ekonomskog diva. Istovremeno, usahnula je ekonomska moć SAD. „Nije posredi halapljivost američkih korporacija u potrazi za većim profitom zahvaljujući nižim troškovima rada već ih je ka Kini gurnuo Volstrit, koji im je pretio finansiranjem preuzimanja kako bi iskoristio priliku nižih proizvodnih troškova za postizanje većih prihoda. Ukratko, za brz uspon Kine zaslužni su Volstrit i korporativna pohlepa, za šta Kina ne snosi odgovornost“, naglašava Pol Krejg Roberts. Grafikon rasta privrede Kine, na koji upozorava i Vitni – odlično objašnjava zašto je Vašington toliko zabrinut zbog eksplozivnog rasta Kine. „To objašnjava zašto Amerika nastavlja da napada Kinu povodom Tajvana i Južnog kineskog mora. To objašnjava zašto Vašington iznova i iznova šalje delegacije Kongresa na Tajvan uprkos eksplicitnom negodovanju Pekinga. To objašnjava zašto Pentagon nastavlja da šalje američke ratne brodove u Tajvanski moreuz i ogromne količine smrtonosnog oružja u Tajpej. To objašnjava zašto Vašington huška antikineske koalicije u Aziji koje imaju za cilj opkoljavanje i provociranje Pekinga. Objašnjava i zašto Bajdenova administracija pojačava trgovinski rat protiv Kine, nameće rigorozne ekonomske sankcije američkim preduzećima i zabranjuje izvoz visokotehnoloških poluprovodnika koji su neophodni za gotovo svaki aspekt modernog društva, od elektronskih proizvoda i transporta do projektovanja i proizvodnje svih vrsta robe… To objašnjava zašto je Kina isturena u američkoj Strategiji nacionalne bezbednosti (NSS) kao ’jedini konkurent sa namerom i, sve više, sposobnošću da preoblikuje međunarodni poredak’. To objašnjava zašto Vašington Kinu sada smatra svojim najvećim i najljućim strateškim protivnikom koji mora biti izolovan, demonizovan i poražen“, piše Vitni.

ČOVEK KOME SE SVIĐA (SVAKI) RAT Džon Bolton, „jastreb“ među američkim diplomatama koji se hvalio da su SAD diktirale državne udare po celom svetu, te je i sam „pomogao brojne pučeve“, inače bivši savetnik za nacionalnu bezbednost u doba predsednika Donalda Trampa, podseća da će sledeći američki predsednik stupiti na dužnost 2025. godine na 75. godišnjicu famoznog NSC-68, temeljnog dokumenta predsednika Harija Trumana o strategiji hladnog rata. Bolton navija da Amerika nastavi da „širi Severnoatlantski savez na globalnom nivou, pozivom Japanu, Australiji, Izraelu i drugim zemljama koje su posvećene ciljevima NATO-a da se pridruže SAD“. Prema Boltonu, neophodno je da se Amerika pozabavi nelagodom koju „bliskoistočni prijatelji“ osećaju u pogledu američke odlučnosti da onemogući uticaj Moskve i Pekinga u tom delu sveta. Zalaže se za Kvad (savez Indije, Japana, Australije i SAD) i snabdevanje Kanbere nuklearnim podmornicama u okviru savezništva AUKUS. U prvom redu podržava drastično veću pomoć separatistima na Tajvanu, a posle ukrajinske „pobede u ratu“ traži da se razbije „osovina Rusija–Kina“. Očekuje da će poraz Moskve doprineti rušenju Vladimira Putina, a da će novi ruski lideri biti „tako slabi da fragmentacija Ruske Federacije, posebno istočno od Urala, više neće biti nezamisliva“. Već sad nudi Kini delove Rusije uz Beringov moreuz, uveren da je „Peking bacio oko na tu ogromnu teritoriju koja sadrži neprocenjivo rudno bogatstvo“. Značajni delovi ovog regiona bili su pod kineskim suverenitetom sve dok sporazumom iz Pekinga (1860) „spoljašnja Mongolija“, uključujući i prostranu obalu Pacifika, nije prepuštena Rusiji. „Nekontrolisan slom Rusije mogao bi da obezbedi Kini direktan pristup Arktiku, uključujući i Beringov moreuz koji je okrenut prema Aljasci, dakle Americi“, upozorava Bolton.

Tako smo se našli u svetu u kome je Vašingtonu prva meta Rusija, a glavna Kina. Svi koje Amerika pregazi na putu ka tom cilju su, kao i uvek, samo kolateralna šteta. To je i veći deo Evrope oličen u Evropskoj uniji koja se na pragu (neobjavljenog) trećeg svetskog rata svrstala na stranu američkog gospodara. Na to je nedavno ukazao i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov: „Rusija više nije partner EU… Evropska unija je ’izgubila’ Rusiju. Ali kriva je sama Unija. Na kraju krajeva, zemlje članice EU otvoreno traže da se Rusiji nanese strateški poraz. Zato smatramo da je EU neprijateljska organizacija.“ Većina članica EU, naročito onih sa istoka kontinenta, slično kao na Rusiju gleda i na Kinu. To je protekle sedmice pokazala i šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kojoj se činilo umesnim da, uoči puta u Peking, iz Brisela šalje otrovne strelice put domaćina. Evropska unija, verni vazal Vašingtona, čini sve kako bi sputala Kinu, čak na sopstvenu štetu. Sve kako bi se zabetonirao unipolarni svet kome je odzvonilo.