Зашто је Кина права мета рата у Украјини

Бела кућа се вратила идеји да „пут до Кине иде преко Русије“, али на модификован, злокобан начин – намера је да се прво сломи Русија, а потом и Кина

Некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер својевремено је својим шефовима у америчкој администрацији сугерисао наизглед невероватну стратегију према којој „пут до Пекинга иде преко Москве“. Заслужан је за популаризацију идеје да су односи САД и Кине заправо троугао испреплетан Совјетским Савезом. У књизи „О Кини“ Хенри Кисинџер пише: „Кина и Совјетски Савез су били део веће динамике, тако да ниједна већа стратешка одлука која се тицала било које од те две земље није могла бити донета без узимања у обзир њеног утицаја на другу.“ То је било полазиште за првобитне напоре Вашингтона да побољша односе с Кином – заобилазно, преко Москве.
Када су 1970-их година односи између Совјетског Савеза и Кине постали затегнути, Американци су се вратили другој максими („непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“) како би брже-боље продубили јаз између Москве и Пекинга. Тако је Кисинџер у време председника Никсона успоставио боље односе с Кином како би је удаљио од Совјетског Савеза. А онда се, у новије време, Бела кућа вратила идеји да „пут до Кине иде преко Русије“, али на модификован, злокобан начин – намера је да се прво сломи Русија, а потом и Кина. Јесте да се то коси са препорукама теоретичара који припадају реалистичкој школи, а који су упозоравали да би Америка, када сања покоравање Кине, претходно морала да од Русије створи бар неутралног посматрача, ако не чак и пријатеља. Упозорења су налетела на глуве уши у администрацији Џоа Бајдена, после чега је фраза о „пријатељу који је непријатељ мог непријатеља“ окренута наглавачке. Тако је притисак САД на Кину, у исто време када и на Русију и Иран, створио нова, неочекивана савезништава земаља које се све одлучније опиру америчкој хегемонији.

НА АМЕРИЧКОМ НИШАНУ Иако је Кина, формално, задржала статус неутралне силе у односу на руско-украјински сукоб, чак фигурира и као посредник, све тешњи односи Пекинга и Москве и све бруталнији притисци САД на Кину откривају крајњу мету америчког посредничког рата у Украјини. То је Кина, а не Русија, јер Америка у Кини види главног противника на светском паркету. А то је, као што су годинама упозоравали „реалисти“ међу теоретичарима међународних односа, довољно да се Кина нађе на нишану САД. Разлог за то одлично илуструје графикон који показује кинеску и америчку стопу раста БДП-а; произлази да је кинеска привреда у многим доменима већ дуго снажнија од америчке. Разлика ће се убудуће само повећавати, а пошто је снага привреде заједно с бројем становника и величином земље главни темељ националне моћи, у Вашингтону су зазвонила сва звона на узбуну. У напору да ограничи напредак Кине, Америка је, парадоксално, кренула на Русију, иако су је многи саветовали да би било мудрије да Москву намами на своју страну. Али амерички неоконзервативци нису хтели ни да чују. Циљ им је поражена Русија, а затим Кина.
Украјински рат већ је послужио Америци за сламање савезништва између Москве и Берлина. Сарадња, обострано корисна и кључна за просперитет немачке привреде, саботирана је да би се омела даља економска интеграција која је претила да се претвори у највећу зону слободне трговине на свету. То се противило плановима Вашингтона да сачува америчку економску превласт у Европи и одбрани долар као светску резервну валуту. Америчка влада се у том прегнућу, као што је свету разоткрио ветеран америчког истраживачког новинарства и Пулицеров лауреат Симор Херш, није двоумила да ли да уништи руске гасоводе Северни ток 1 и 2 у Балтичком мору. Највећи акт индустријског тероризма у историји јесте био шокантан, али је још шокантније да, упркос упозорењима стручњака да се ради о погрешном редоследу корака, Вашингтон види у Русији препреку да опколи, изолује и ослаби Кину. Речју, Америка не види у Русији највећу претњу за свој примат на глобалном плану, та ознака припада Кини.
„Рат у Украјини сугерише да (међу спољнополитичким елитама) постоји општа сагласност да пут за Пекинг иде преко Москве. Чини се да је ту постигнут консензус. Амерички моћници желе да ослабе Русију како би проширили америчке војне базе широм Азије. План је да војска САД бди над економском владавином Вашингтона у америчким новим колонијама у Азији. Сумњамо да ће Вашингтон успети да оствари тај амбициозни паклени план, али немамо недоумицу да ће свакако покушати да га спроведе из речи у дело. У изгледу је да ће на десетине милиона људи умрети у очајничком покушају да врате време на пролазни ’униполарни тренутак’ и једнако краткотрајан ’амерички век’. То је трагедија која нам се рађа пред очима, а која је ван памети“, коментарисао је недавно Рон Унз, уредник „Унз ривјуа“ и часописа „Америкен конзерватив“.
Тај „паклени план“ је разлог зашто Бајденова администрација провоцира Кину о питању Тајвана, упозорава Мајк Витни у чланку објављеном у „Унз ривјуу“. Бела кућа верује да мора да заузме агресивнији приступ према Кини како би обуздала њен развој и Америци осигурала улогу регионалног хегемона. Вишак ироније је да је напоре Вашингтона да се одржи на „врху света“ поткопало на десетине хиљада америчких корпорација које су у последње три деценије побегле из САД у Кину у потрази за јефтинијом радном снагом. У Кини је регистровано више од милион компанија у страном власништву, многе од њих контролишу Американци. Те корпорације су у великој мери заслужне за вртоглав економски успон Кине. Па ипак, Вашингтон је киван на Кину због њеног муњевитог напретка, иако су за то одговорне махом америчке корпорације? Пол Крејг Робертс, члан администрације у време председниковања Роналда Регана и бивши министар привреде, данас оштар критичар актуелне америчке политике, оцењује да управо та спознаја „идентификује главни или најважнији разлог за одустајање Вашингтона од политике ’једне Кине’ која је била на снази од 1972. године. Другим речима, Вашингтон не може да поднесе кинеску претњу америчкој хегемонији.“
„Неоконзервативци који доминирају спољном политиком САД, а чија је главна сврха, по њиховим речима, да спрече успон других земаља са довољно снаге да ограниче амерички унилатерализам, сада се суочавају и с Кином и с Русијом као претњом америчкој хегемонији. Казна за Русију је сукоб у Украјини, санкције, ракете на њеној граници и дизање у ваздух гасовода Северни ток. Циљ је да се Русија изолује од Европе и да се Кремљу натовари толико проблема на врат да Москви не падне на ум да се испречи на путу Вашингтону. Баш као што је Америка прекршила споразум с Русијом да неће ширити НАТО и повукла се из споразума постигнутих током Хладног рата који су служили за смањење тензија, Бела кућа сада иде ка одбацивању политике ’једне Кине’ јер та више не служи интересима Вашингтона. Далеке 1972, у време Хладног рата и рата у Вијетнаму, ублажавање тензија с Кином имало је стратешки смисао. Постојање Совјетског Савеза искључивало је било какву идеју о америчкој хегемонији. Неоконзервативцима се идеја о америчкој хегемонији родила две деценије касније, када се Совјетски Савез распао, 1991. У то време се сматрало да Јељцинова Русија не представља опасност за америчку доминацију и да ће проћи деценије пре него што Кина стаса да стане на пут Вашингтону“, упозорава Витни, оштар критичар политике своје земље.

НАГРАДА ЗА ХАЛАПЉИВОСТ Селидба америчке производње у Кину претворила је Кину у економског дива. Истовремено, усахнула је економска моћ САД. „Није посреди халапљивост америчких корпорација у потрази за већим профитом захваљујући нижим трошковима рада већ их је ка Кини гурнуо Волстрит, који им је претио финансирањем преузимања како би искористио прилику нижих производних трошкова за постизање већих прихода. Укратко, за брз успон Кине заслужни су Волстрит и корпоративна похлепа, за шта Кина не сноси одговорност“, наглашава Пол Крејг Робертс. Графикон раста привреде Кине, на који упозорава и Витни – одлично објашњава зашто је Вашингтон толико забринут због експлозивног раста Кине. „То објашњава зашто Америка наставља да напада Кину поводом Тајвана и Јужног кинеског мора. То објашњава зашто Вашингтон изнова и изнова шаље делегације Конгреса на Тајван упркос експлицитном негодовању Пекинга. То објашњава зашто Пентагон наставља да шаље америчке ратне бродове у Тајвански мореуз и огромне количине смртоносног оружја у Тајпеј. То објашњава зашто Вашингтон хушка антикинеске коалиције у Азији које имају за циљ опкољавање и провоцирање Пекинга. Објашњава и зашто Бајденова администрација појачава трговински рат против Кине, намеће ригорозне економске санкције америчким предузећима и забрањује извоз високотехнолошких полупроводника који су неопходни за готово сваки аспект модерног друштва, од електронских производа и транспорта до пројектовања и производње свих врста робе… То објашњава зашто је Кина истурена у америчкој Стратегији националне безбедности (НСС) као ’једини конкурент са намером и, све више, способношћу да преобликује међународни поредак’. То објашњава зашто Вашингтон Кину сада сматра својим највећим и најљућим стратешким противником који мора бити изолован, демонизован и поражен“, пише Витни.

ЧОВЕК КОМЕ СЕ СВИЂА (СВАКИ) РАТ Џон Болтон, „јастреб“ међу америчким дипломатама који се хвалио да су САД диктирале државне ударе по целом свету, те је и сам „помогао бројне пучеве“, иначе бивши саветник за националну безбедност у доба председника Доналда Трампа, подсећа да ће следећи амерички председник ступити на дужност 2025. године на 75. годишњицу фамозног НСЦ-68, темељног документа председника Харија Трумана о стратегији хладног рата. Болтон навија да Америка настави да „шири Северноатлантски савез на глобалном нивоу, позивом Јапану, Аустралији, Израелу и другим земљама које су посвећене циљевима НАТО-а да се придруже САД“. Према Болтону, неопходно је да се Америка позабави нелагодом коју „блискоисточни пријатељи“ осећају у погледу америчке одлучности да онемогући утицај Москве и Пекинга у том делу света. Залаже се за Квад (савез Индије, Јапана, Аустралије и САД) и снабдевање Канбере нуклеарним подморницама у оквиру савезништва АУКУС. У првом реду подржава драстично већу помоћ сепаратистима на Тајвану, а после украјинске „победе у рату“ тражи да се разбије „осовина Русија–Кина“. Очекује да ће пораз Москве допринети рушењу Владимира Путина, а да ће нови руски лидери бити „тако слаби да фрагментација Руске Федерације, посебно источно од Урала, више неће бити незамислива“. Већ сад нуди Кини делове Русије уз Берингов мореуз, уверен да је „Пекинг бацио око на ту огромну територију која садржи непроцењиво рудно богатство“. Значајни делови овог региона били су под кинеским суверенитетом све док споразумом из Пекинга (1860) „спољашња Монголија“, укључујући и пространу обалу Пацифика, није препуштена Русији. „Неконтролисан слом Русије могао би да обезбеди Кини директан приступ Арктику, укључујући и Берингов мореуз који је окренут према Аљасци, дакле Америци“, упозорава Болтон.

Тако смо се нашли у свету у коме је Вашингтону прва мета Русија, а главна Кина. Сви које Америка прегази на путу ка том циљу су, као и увек, само колатерална штета. То је и већи део Европе оличен у Европској унији која се на прагу (необјављеног) трећег светског рата сврстала на страну америчког господара. На то је недавно указао и руски министар спољних послова Сергеј Лавров: „Русија више није партнер ЕУ… Европска унија је ’изгубила’ Русију. Али крива је сама Унија. На крају крајева, земље чланице ЕУ отворено траже да се Русији нанесе стратешки пораз. Зато сматрамо да је ЕУ непријатељска организација.“ Већина чланица ЕУ, нарочито оних са истока континента, слично као на Русију гледа и на Кину. То је протекле седмице показала и шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен, којој се чинило умесним да, уочи пута у Пекинг, из Брисела шаље отровне стрелице пут домаћина. Европска унија, верни вазал Вашингтона, чини све како би спутала Кину, чак на сопствену штету. Све како би се забетонирао униполарни свет коме је одзвонило.