ВРАЋАЊЕ ПОВЕРЕЊА ЗА ШАКУ ДОЛАРА

ДОБРОЋУДНИ УТИЦАЈ ВАШИНГТОНА

Вест да Вашингтон планира да инвестира чак 800.000 долара у враћање поверења у (америчку) демократију у Србији звучи парадоксално ако се узме у обзир шта они у својој земљи раде са својом демократијом

Актуелна заменица америчког државног секретара Викторија Нуланд признала је 13. децембра 2013, у јеку такозваног Евромајдана у Кијеву, да „САД од проглашења независности Украјине 1991. године подржавају Украјинце у развоју демократских институција и промовисању цивилног друштва и добре владавине – свему што је потребно за постизање европских циљева Украјине“ и да су у том периоду „уложили више од пет милијарди долара да помогнемо Украјини у постизању ових и других циљева“. Данас, десет година касније, јасно видимо куда су те силне милијарде одвеле ову земљу и како су јој помогле.
То са колико су милиона долара Американци помогли Србији у „развоју демократских институција“ и осталом до 5. октобра 2000. не знамо тачно. „Вашингтон пост“ је још 11. децембра 2000. америчка „улагања“ у „српску демократију“ проценио на 41 милион долара – „око 10 милиона долара за фискалну 1999. и 31 милион за 2000“, док је Вилијам Монтгомери, потоњи амбасадор САД, по одласку у пензију рекао да је „инвестирано“ знатно више, око 100 милиона долара (интервју хрватском „Националу“, октобар 2010). Неупоредиво с трошковима у Украјини, али „према свецу и тропар“, што би оно рекли.

ПРОМАШЕНА ИНВЕСТИЦИЈА? Вашингтон сада поново најављује улагања у српску демократију, али много мање значајна од оних с краја прошлог века – Биро за демократију, људска права и радна питања Стејт департмента спреман је да потроши 800.000 долара на „оживљавање поверења јавности у демократске инструменте и институције“, као и на борбу против „руског злонамерног утицаја и дезинформисања“ који „подстичу ултранационалистичке покрете у земљи“ и „одвајају Србију од приступања ЕУ и демократског напретка“. Циљ нове иницијативе је, између осталог како се наводи, да помогне младима, укључујући и припаднике мањина, да постану „агенти позитивних друштвених промена“ у земљи и помогне њихово укључивање у „проучавање демократије, људских права, демократског дијалога и друге активности“.
Ово је, међутим, само део укупних „инвестиција у демократизацију“ које Вашингтон планира у Србији у 2023. години, пошто је, према извештају Стејт департмента из прошлог децембра, за Западни Балкан укупно издвојено 106 милиона долара који ће бити потрошени за подршку реформама у вези са ЕУ интеграцијама, супротстављање „руском утицају и дезинформацијама“ и Народној Републици Кини, као и промовисање владавине права, сузбијање корупције и јачање цивилног сектора. Од овога, за Србију је резервисано више од 23 милиона долара.
Занимљиво је питање, међутим, како то Стејт департмент и други мудраци из Вашингтона планирају да помоћу 800.000 долара, или 23 милиона (свеједно је) Србима врате поверење у америчку демократију када они ту исту демократију у својој кући све очигледније бацају у блато, на пример прогоном најистакнутијег опозиционог лидера (Доналда Трампа).
Треба додати и податак да се Колективни запад са „малигним руским утицајем“ не може изборити ни на својој територији – истраживање берлинског Центра за надзор, анализу и стратегију из новембра 2022. показало је да сваки пети Немац сматра да Москва није имала других опција осим да на НАТО „провокације“ одговори војном операцијом у Украјини, док се још 21 одсто испитаних „делимично сложило“ са том тврдњом. Дакле, више од 40 одсто Немаца делимично подржава руску позицију у актуелном сукобу у Украјини, а „Билд“ у понедељак пише да руски утицај у немачкој јавном мњењу јача, што „брине стручњаке“.

ПОВРАТАК РУБИНА Некако у исто време са овом 800.000 долара вредном „иницијативом“ дошло је до реактивације још једног ветерана Стејт департмента добро познатог на овим просторима (а није Кристофер Хил). Један од антисрпских јастребова из времена Клинтонове администрације, човек који је био помоћник Мадлен Олбрајт и портпарол Стејт департмента од 1997. до маја 2000. (укључујући и време НАТО агресије) Џејмс Рубин започео је ових дана своју „балканску турнеју“ посетом Подгорици у понедељак, 10. априла. Овај бивши портпарол Стејт департмента је и бивши муж другог портпарола Стејт департмента, пардон „објективне новинарке“, и Клинтоновог јастреба Кристијан Аманпур.
Носилац одликовања бивше председнице лажне државе Косово Атифете Јахјаге за заслуге у борби за независност је, после сусрета у Подгорици, изразио задовољство што се „Црна Гора неће поново окренути Београду и Москви“. Дакле, у очима Стејт департмента, предуслов мира и стабилности у региону је да се Црна Гора ни по коју цену не окрене Београду него да настави с непријатељском политиком коју је водила Демократска партија социјалиста с Милом Ђукановићем на челу?
Рубин, који је свој долазак у Подгорицу, „у име председника Бајдена и секретара Блинкена“, објаснио тиме да „успешна будућност Црне Горе мора да подразумева јаке и посвећене напоре у борби са изазовима дезинформација“, на питање како Црна Гора може да се бори против дезинформација, имајући у виду велики утицај Београда и Српске православне цркве, одговорио је да у то треба уложити 100 одсто напора. Није он рекао да Београд и црква којој припада убедљиво највећи део грађана Црне Горе нису извор „дезинформација“ него да се против тога мора апсолутно (100%) борити. „Канали који шире дезинформације треба да буду блокирани, регулатива мора да постоји“, истакао је овај заговорник демократије.
Е, сад, шта Рубин и они који су га послали сматрају „дезинформацијама“ јасно је свима – сваки глас који доводи у питање њихову званичну верзију. А како изгледају „информације“, очигледно је из рада његове бивше супруге, чије су извештавање из, на пример рата у Босни, оспоравале и њене колеге из медија главног тока попут новинара „Њујорк тајмса“ Стефана Кинцера, и која је отворено рекла да се „код геноцида не може бити неутралан“.
Према Рубиновим речима, врхунац демократије који Црна Гора, али и Србија могу да постигну је да они који износе информације другачије од њима пожељних морају бити „блокирани“. Да се то дешава на Западу, сведоци смо већ неко време, али да то доноси плодове, и није баш сигурно. На то нам указује горепоменуто истраживање из Немачке, где се прогоне не само руски медији него и тамошњи новинари који имају мало другачију слику о рату у Украјини од оне коју Берлин, Вашингтон и Брисел пласирају. Доказ је судски прогон немачке новинарке Алине Лип, која се усудила да јавност обавести и о страдањима руских цивила у Донбасу.
Ка овом врхунцу демократије и независном, објективном и професионалном новинарству теже и луксембуршки медији у Србији који захтевају од Брисела да Телеком блокира руске медије, као што је то урадила њихова матична компанија на својој дистрибутивној мрежи. Кратковидо је, међутим, веровати да блокирање и шака долара могу помоћи у преумљењу и скривању истине. То просто не иде. Истина увек нађе пут. Досад се можда и могло веровати америчком званичнику који каже да је Русија крива јер је „прекршила правило број један у међународном систему да се не сме извршити инвазија на суседну земљу“. Може, додуше, на државу удаљену хиљадама километара, али не и на суседа. Сада се, међутим, изгледа и ово правило мења, пошто су све јачи гласови из Вашингтона да се интервенише у Мексику због проблема који Америка има с дрогом.