VRAĆANJE POVERENJA ZA ŠAKU DOLARA

DOBROĆUDNI UTICAJ VAŠINGTONA

Vest da Vašington planira da investira čak 800.000 dolara u vraćanje poverenja u (američku) demokratiju u Srbiji zvuči paradoksalno ako se uzme u obzir šta oni u svojoj zemlji rade sa svojom demokratijom

Aktuelna zamenica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland priznala je 13. decembra 2013, u jeku takozvanog Evromajdana u Kijevu, da „SAD od proglašenja nezavisnosti Ukrajine 1991. godine podržavaju Ukrajince u razvoju demokratskih institucija i promovisanju civilnog društva i dobre vladavine – svemu što je potrebno za postizanje evropskih ciljeva Ukrajine“ i da su u tom periodu „uložili više od pet milijardi dolara da pomognemo Ukrajini u postizanju ovih i drugih ciljeva“. Danas, deset godina kasnije, jasno vidimo kuda su te silne milijarde odvele ovu zemlju i kako su joj pomogle.
To sa koliko su miliona dolara Amerikanci pomogli Srbiji u „razvoju demokratskih institucija“ i ostalom do 5. oktobra 2000. ne znamo tačno. „Vašington post“ je još 11. decembra 2000. američka „ulaganja“ u „srpsku demokratiju“ procenio na 41 milion dolara – „oko 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion za 2000“, dok je Vilijam Montgomeri, potonji ambasador SAD, po odlasku u penziju rekao da je „investirano“ znatno više, oko 100 miliona dolara (intervju hrvatskom „Nacionalu“, oktobar 2010). Neuporedivo s troškovima u Ukrajini, ali „prema svecu i tropar“, što bi ono rekli.

PROMAŠENA INVESTICIJA? Vašington sada ponovo najavljuje ulaganja u srpsku demokratiju, ali mnogo manje značajna od onih s kraja prošlog veka – Biro za demokratiju, ljudska prava i radna pitanja Stejt departmenta spreman je da potroši 800.000 dolara na „oživljavanje poverenja javnosti u demokratske instrumente i institucije“, kao i na borbu protiv „ruskog zlonamernog uticaja i dezinformisanja“ koji „podstiču ultranacionalističke pokrete u zemlji“ i „odvajaju Srbiju od pristupanja EU i demokratskog napretka“. Cilj nove inicijative je, između ostalog kako se navodi, da pomogne mladima, uključujući i pripadnike manjina, da postanu „agenti pozitivnih društvenih promena“ u zemlji i pomogne njihovo uključivanje u „proučavanje demokratije, ljudskih prava, demokratskog dijaloga i druge aktivnosti“.
Ovo je, međutim, samo deo ukupnih „investicija u demokratizaciju“ koje Vašington planira u Srbiji u 2023. godini, pošto je, prema izveštaju Stejt departmenta iz prošlog decembra, za Zapadni Balkan ukupno izdvojeno 106 miliona dolara koji će biti potrošeni za podršku reformama u vezi sa EU integracijama, suprotstavljanje „ruskom uticaju i dezinformacijama“ i Narodnoj Republici Kini, kao i promovisanje vladavine prava, suzbijanje korupcije i jačanje civilnog sektora. Od ovoga, za Srbiju je rezervisano više od 23 miliona dolara.
Zanimljivo je pitanje, međutim, kako to Stejt department i drugi mudraci iz Vašingtona planiraju da pomoću 800.000 dolara, ili 23 miliona (svejedno je) Srbima vrate poverenje u američku demokratiju kada oni tu istu demokratiju u svojoj kući sve očiglednije bacaju u blato, na primer progonom najistaknutijeg opozicionog lidera (Donalda Trampa).
Treba dodati i podatak da se Kolektivni zapad sa „malignim ruskim uticajem“ ne može izboriti ni na svojoj teritoriji – istraživanje berlinskog Centra za nadzor, analizu i strategiju iz novembra 2022. pokazalo je da svaki peti Nemac smatra da Moskva nije imala drugih opcija osim da na NATO „provokacije“ odgovori vojnom operacijom u Ukrajini, dok se još 21 odsto ispitanih „delimično složilo“ sa tom tvrdnjom. Dakle, više od 40 odsto Nemaca delimično podržava rusku poziciju u aktuelnom sukobu u Ukrajini, a „Bild“ u ponedeljak piše da ruski uticaj u nemačkoj javnom mnjenju jača, što „brine stručnjake“.

POVRATAK RUBINA Nekako u isto vreme sa ovom 800.000 dolara vrednom „inicijativom“ došlo je do reaktivacije još jednog veterana Stejt departmenta dobro poznatog na ovim prostorima (a nije Kristofer Hil). Jedan od antisrpskih jastrebova iz vremena Klintonove administracije, čovek koji je bio pomoćnik Madlen Olbrajt i portparol Stejt departmenta od 1997. do maja 2000. (uključujući i vreme NATO agresije) Džejms Rubin započeo je ovih dana svoju „balkansku turneju“ posetom Podgorici u ponedeljak, 10. aprila. Ovaj bivši portparol Stejt departmenta je i bivši muž drugog portparola Stejt departmenta, pardon „objektivne novinarke“, i Klintonovog jastreba Kristijan Amanpur.
Nosilac odlikovanja bivše predsednice lažne države Kosovo Atifete Jahjage za zasluge u borbi za nezavisnost je, posle susreta u Podgorici, izrazio zadovoljstvo što se „Crna Gora neće ponovo okrenuti Beogradu i Moskvi“. Dakle, u očima Stejt departmenta, preduslov mira i stabilnosti u regionu je da se Crna Gora ni po koju cenu ne okrene Beogradu nego da nastavi s neprijateljskom politikom koju je vodila Demokratska partija socijalista s Milom Đukanovićem na čelu?
Rubin, koji je svoj dolazak u Podgoricu, „u ime predsednika Bajdena i sekretara Blinkena“, objasnio time da „uspešna budućnost Crne Gore mora da podrazumeva jake i posvećene napore u borbi sa izazovima dezinformacija“, na pitanje kako Crna Gora može da se bori protiv dezinformacija, imajući u vidu veliki uticaj Beograda i Srpske pravoslavne crkve, odgovorio je da u to treba uložiti 100 odsto napora. Nije on rekao da Beograd i crkva kojoj pripada ubedljivo najveći deo građana Crne Gore nisu izvor „dezinformacija“ nego da se protiv toga mora apsolutno (100%) boriti. „Kanali koji šire dezinformacije treba da budu blokirani, regulativa mora da postoji“, istakao je ovaj zagovornik demokratije.
E, sad, šta Rubin i oni koji su ga poslali smatraju „dezinformacijama“ jasno je svima – svaki glas koji dovodi u pitanje njihovu zvaničnu verziju. A kako izgledaju „informacije“, očigledno je iz rada njegove bivše supruge, čije su izveštavanje iz, na primer rata u Bosni, osporavale i njene kolege iz medija glavnog toka poput novinara „Njujork tajmsa“ Stefana Kincera, i koja je otvoreno rekla da se „kod genocida ne može biti neutralan“.
Prema Rubinovim rečima, vrhunac demokratije koji Crna Gora, ali i Srbija mogu da postignu je da oni koji iznose informacije drugačije od njima poželjnih moraju biti „blokirani“. Da se to dešava na Zapadu, svedoci smo već neko vreme, ali da to donosi plodove, i nije baš sigurno. Na to nam ukazuje gorepomenuto istraživanje iz Nemačke, gde se progone ne samo ruski mediji nego i tamošnji novinari koji imaju malo drugačiju sliku o ratu u Ukrajini od one koju Berlin, Vašington i Brisel plasiraju. Dokaz je sudski progon nemačke novinarke Aline Lip, koja se usudila da javnost obavesti i o stradanjima ruskih civila u Donbasu.
Ka ovom vrhuncu demokratije i nezavisnom, objektivnom i profesionalnom novinarstvu teže i luksemburški mediji u Srbiji koji zahtevaju od Brisela da Telekom blokira ruske medije, kao što je to uradila njihova matična kompanija na svojoj distributivnoj mreži. Kratkovido je, međutim, verovati da blokiranje i šaka dolara mogu pomoći u preumljenju i skrivanju istine. To prosto ne ide. Istina uvek nađe put. Dosad se možda i moglo verovati američkom zvaničniku koji kaže da je Rusija kriva jer je „prekršila pravilo broj jedan u međunarodnom sistemu da se ne sme izvršiti invazija na susednu zemlju“. Može, doduše, na državu udaljenu hiljadama kilometara, ali ne i na suseda. Sada se, međutim, izgleda i ovo pravilo menja, pošto su sve jači glasovi iz Vašingtona da se interveniše u Meksiku zbog problema koji Amerika ima s drogom.