СВЕТИОНИК – Немогуће?

Свети огањ: Доказ васкрсења

Пред читалачким оком је прича у коју је рационално немогуће повјеровати. Вјековима се у Јерусалиму на Христовом гробу сваког дана пред Васкрс, на Велику суботу, током посебне православне службе, на необјашњив начин појављује плам чији је назив Свети огањ. Ако постоји синтагма за чудо, онда је Свети огањ доказ да чуда не само што постоје него могу бити и методички документована. Лијен читалац нека у телефон укуца Свети огањ па ће видети (ФОТО, ВИДЕО) како доказ васкрсења маше пред очима, сваке године. Но информација о чудесном појављивању Светог илити Благодатног огња никад нема у првом минуту свих ТВ станица на свијету. Стрпљив читалац откриће зашто. Пазимо…

Изузетан дух? Почетком миленијума, унутар времена оца Момчила Мома Кривокапића (1945–2020), протојерејског намјесника бококоторског, несуђеног предавача на Оксфорду, засигурно најобразованијег и најхаризматичнијег православног заливског пастира уназад много деценија – разговарао сам на острву Госпа од Шкрпјела са дон Бранком Збутегом (1952–2006), најобразованијим заливским римокатоликом свога пак вијека о свему, па и о феномену Светог огња. Човјек који је од заливских Хрвата и покатоличених Црногораца био за живота изузетно штован, казао ми је кратко: Никад нисам чуо за таково што.
Гледао сам дон Бранка Збутегу у очи, силином сунца по мору скупљених зеница.
Вагао сам да ли ме то он вара. Али до данас нисам стекао апарат за оцјену искрености или неискрености изузетних духова. Биће да се зато, као наиван, као човјек кога је лако преварити, држим даље од политичких имена и презимена.
Најобразованији међу бокељским римокатолицима, дункве, рекао ми је да никад није чуо да се сваке године на Христовом гробу без људске интервенције пали кандило које гори током цијеле године, гаси се намјерно на Велики петак, и чудесно се – током врхунског вјерског догађаја православне цркве – пали само од себе током молитве јерусалимског патријарха. Догађају вјековима, не годинама, присуствују хиљаде људи, од којих су многи свједоци међу нама, дакако највише из великих градова, али и из малих мјеста, попут Степојевца, одакле ми је прије кварат вијека Хаџи Мира донијела сноп од 33 свијеће првобитно упаљене Светим огњем – свјетлошћу а не ватром, која се поистовјећује с натприродном Свјетлошћу што је засијала на Христовом гробу у тренутку васкрсења.
Идемо редом…

Христос Воскресе! Сталногореће илити неугасиво кандило Светог гроба први пут је упаљено 326. године када је откривен Христов гроб и од тада остаје неугашено. Гаси се само једном годишње, ујутро на Велику суботу, како би убрзо било упаљено Светим огњем. Највеће очигледно чудо православља догађа се вјековима под куполом јерусалимског Храма Васкрсења, унутар Цркве Светог гроба, под истом куполом. Пламен који се са самоупаљеног кандила пренесе на четири снопа од по 33 патријархове свијеће у почетку не пече, нити има боју ватре, па многи вјерници купају зато браде овом свјетлошћу, радосни и прерадосни, кличући Христос Воскресе!

Љето 0066. Љета 66. Јудејци дижу буну против Римљана. Четири године касније, 70. године нове ере, римски војсковођа Тит убија, по римском историчару Тациту, око 600.000 Јевреја. Са земљом сравњује све грађевине укључујући и Соломонов храм (на мјесту гдје се данас налази Купола на стијени, одакле се по вјеровању милијарде и по муслимана пророк Мухамед узнио на небо). Након римског опустошења Јерусалима, Јевреји су плански протјерани, међу њима и рани хришћани, који одлазе махом у Пелу галилејску и Антиохију, 400 км од Пеле. Ту ће, до повратка 136. г., све вријеме бити уточиште Јерусалимске цркве, грчке по карактеру.
Убрзавамо.
Године 313. римски цар Константин Велики, рођен у Нишу, Миланским едиктом озакоњује хришћанство, јер су до тог тренутка вјерници били бацани лавовима. Године 326. мајка цара Константина Света Јелена, током обимних ископавања, проналази Часни крст – крст на коме је Христ распет, и на том мјесту, по налогу свог сина, цара, гради 336. Храм Васкрсења.
Од 336. године до данас молитва силаска Светог огња се увијек служи на грчком језику, од стране православних духова, патријараха.
Током дугог низа стољећа бивало је промјена: од краја 15. вијека до данас грчки православни патријарх улази сам у унутрашњи дио Цркве Светог гроба (Кувуклија), гдје на кољенима упућује молитву да опет ниоткуда сиђе Свети огањ и упали кандило на гробу Исуса Христа. Ипак, од 9. до 15. вијека када је Свети огањ силазио с неба, у унутрашњости Гроба није било никог. И кандило се једнако палило.
Долазак Светог огња на Христов гроб увијек на православну Велику суботу чудесан је и јединствен догађај у људској историји, који се на исти дан дешава дуже од миленијума и по, на начин који је беспрекорно документован. Како? Управо тако: беспрекорно.

Коме вјеровати? У распродатој књизи „Свети огањ“ Хариса К. Скарлакидиса (Елеа, Атина, 2011), осим на српском издатој на још седам језика, аутор нас ни у шта не убјеђујући документује најпознатију и уједно најнепознатију тему кроз свједочанства 45 писаца из средњег вијека – одреда ванредних умова и ауторитета (други тада, с руком на срцу, не би ни имали прилике да се дохвате мастила и папира) – од којих је десеторица Француза, петорица Арапа исламске вјере, петорица византијских Грка, петорица Нијемаца, четворица Енглеза, тројица Руса, тројица Персијанаца исламске вјере, тројица Исланђана (од којих је опат Никола Бергсон 1154. г. прешао 10 хиљада километара да би стигао до Јерусалима), двојица Јермена, један Сиријац, један Молдавац, један Швајцарац и један Шпанац – који сви свједоче о истом: о чудесном силаску Светог огња на необјашњив начин, у Велику суботу, на молитву јерусалимског патријарха.
Печат модерности даје научно мјерење које је на Христовом Гробу извршио руски физичар др Андреј Волков на Велику суботу 2008.

Свеци не лажу, посебно не у средњем вијеку Ко је први опазио да се на Христовом гробу сама од себе појављује свјетлост која постаје пламен тешко је утврдити, али се на почетку поштено документоване Скарлакидисове књиге појављују записи Светог Григорија Просветитеља (око 330. г.), па Светог Теодора Саваита (836), па арапских историчара Ел Џахиза (848), Ел Масуда (940)… да би Ибн ел Кис, познавалац исламског права, у такође 10. вијеку, оставио вриједан опис из кога се види да муслимански управитељи Јерусалима имају потпуну контролу над православном службом: присутни су имам џамије, емир и султан, који једини има кључеве Гроба. Православни патријарх, ван Гроба, пред очима силног свијета, као увијек, моли се за силазак Светог огња. Чудо које опет треба да услиједи поново се одиграва јавно. Гроб је закључан, али се у њему, гле, појављује свјетлост, и плам у кандилу, султан улази у Христов гроб да би упалио свијећу, предаје је имаму, толико посвећено и свечано, као да се ради о исламској служби, да би пак имам (вјерски поглавар) Светим огњем упалио кандила у џамији Куполе на стијени, која се сматра, након Меке и Медине, трећим најсветијим мјестом исламског свијета.
Године 947, на јутро Велике суботе, у Јерусалим је бахнуо један емир, посланик багдадског калифа, који је јерусалимском патријарху забранио службу силаска Светог огња – због великог утицаја на муслиманско становништво, јер се „цијела Сирија захваљујући чуду Светог огња испунила хришћанима“. Емир наређује – пише о. Никита, емисар цара Константина Седмог Порфигоренита – како емир наређује да се фитиљ неугасивог кандила замијени гвозденим. Догађа се чудо, те се и такав, гвоздени фитиљ пали дана 7. априла 947, на Велику суботу.
Персијанац Ел Бируни је крајем 9. вијека био један од највећих научника исламског свијета. Заправо… Професор на Харварду Џ. Сартон, „отац историје науке“, назива Ел Бирунија највећим научником исламског свијета, док га такође проф. историјских наука на Харварду и на Универзитету у Александрији А. Сабра назива „једним од највећих умова цијеле историје“. Башка што је пола миленијума прије Запада израчунао Земљин полупречник, Ел Бируни је записао како „силажење ватре с неба на тај дан представља разлог због ког остајемо запањени“. Као муслимани, подразумијевало се.
Свега девет љета након Ел Бирунијевог дјела, године 1009, египатски калиф Ел Хаким одлучује да стави тачку на чудо: сравниће са земљом Храм Васкрсења и Христов гроб, не само да би хиљаде хришћана престале да пјешке или на камилама долазе до Јерусалима него и зато што се глас о чуду који се сваке Велике суботе догађа на Христовом гробу проширио по цијелом муслиманском свијету. И зато што је почео да дјелује као магнет.
Св. Лазар Галисијски (966–1053), очевидац, потврђује да је уништење храма дебото било потпуно. Муслимани су унутар зидова проналазили дукате уграђене још у доба Свете Јелене, из доба изградње. Храм Васкрсења је срушен да би чудо Светог огња престало да дјелује на муслиманско становништво. Ипак, да ли је?
Ришар Благословени, француски монах и љетописац, 1027, осамнаест година након разорења Храма, под условима опасним по живот, када муслимани камењем гађају хришћане, којима пријети смрт ако се Свети огањ не појави чак и из рушевина храма, Свети се огањ појављује! Сведочанство Ришара Благословеног из 11. вијека зато има изузетну вриједност.

Папа Урбан Други, Први крсташки рат и крв до кољена На сабору у Клермону, у Француској, папа Урбан Други, кога римокатоличка црква слави данас као свеца, године 1095, пред морем људи, у најчувенијем говору средњег виејка (!) – објављује истинитост чуда Светог огња. Како било, Урбан Други покреће Први крсташки рат „у циљу ослобођења Свете земље“ од муслимана. Десетинама хиљада бојовника обећано је одлагање дугова, заштита имовине, чак и опрост грехова. Многи у походу виде пустоловину, а већина прилику за пљачку. Крсташи освајају Јерусалим јула 1099, и у атмосфери потпуне помаме и лудила, у једном од највећих злочина које памти историја планете Земље, кољу и комадају све живо: старо, младо, мушко, женско, чак и дјецу. Хроничар Фулхерије описује покољ: „Око десет хиљада људи је обезглављено у Храму. Да сте били тамо, ноге би вам до чланака биле у крви покланих.“
Језива дјела чије слике није упутно додатно осликавати ријечима имала су дакако посљедица на чудо Светог огња. Како и не би? Прије наставка ваља казати да православни хришћани нису имали ни мрве учешћа у злочиначком подухвату, него су и сами, као код освајања Цариграда 1204, били жртве римокатоличких… партнера.
На Велику суботу 1100. Даимберт, надбискуп Пизе, који је 1099. у Свету земљу стигао на челу армаде од 120 једрењака, постаје вјерски поглавар Јерусалима и ставља се на чело службе силаска Светог огња.
Али се чудо за које се држало да се чудом увијек мора збити… не збива.
Латински свештеници спекулишу да би разлог за ово метафизичко одступање могли да буду гријеси које су колективно починили убијајући и старо и младо, па наређују крсташима да се листом исповједе. Француски историчар Гилберт оставио је запис како се Свети огањ те године ипак појавио, неуобичајено касно, кад се већ спуштала ноћ.
Али, авај. Следеће године, 20. априла 1101, први пут у историји, Свети се огањ уопште не појављује. Латини повезују два и два, увиђајући да нису они ти који имају благослов да призову доказ васкрсења. Молитве понављају и сутрадан, на дан Васкрса, али се ништа не догађа.
И, гле, док Латини напуштају Храм Васкрсења, те ходе у правцу цркве у коју су претворили џамију под Куполом на стијени – на молитву преосталих православних свештеника изненадно се на Васкрс 1101. појављује Свети огањ! Бог се побринуо да чак осам хроничара (што је срећни или Богом дани парадокс) опишу вјерски обред који се одиграо прије 10 вјекова. Тројица Француза, Фулхерије, Бартлоф и Гибер, Нијемац Екехард, Енглез Виљем, Италијан Кафаро, Јерменин Матеј и још један Француз чије име није остало знано. Сви су сагласни да је појављивање Светог огња након молитве православаца било од стране римокатолика схваћено као провиденца. Да чудо буде веће, једино је Даимберт имао кључеве Кувуклије (у којој је Гроб), цркве унутар Храма Васкрсења, који је на дојаву да је Свети огањ ни из чега, чудом упалио кандило, дотрчао и откључао врата 21. априла 1101.
Од тог тренутка прагматични Латини одлучили су да истуре грчке православце који ће молитвено призивати Свети огањ, а они, Латини ће га преузимати и дијелити народу.

Наука доказује: Догађа се чудо! Руски се физичар др Андреј А. Волков, из Националног центра за истраживање „Институт Курчатов“, нашао 2008. на челу тима који је имао задатак да научно испита чудо силаска Светог илити Благодатног огња. Дигитални осцилоскоп био је основни инструмент и налазио се десетак метара од Христовог гроба у тренутку када је 21. априла 2009. забиљежио спектар електромагнетног зрачења у одређеним фреквенцијама. Волков је 21. априла 2009, на Велику суботу, забиљежио појаву нискотемпературне плазме, чиме се објашњава чињеница да пламен Светог огња пренесен на свијеће у прво вријеме не пече, нити пали длаке у брадама вјерника који се том Свјетлошћу а не још увијек ватром – озарени умивају у првим тренуцима по силаску. Појава искричаве плазме – на страну што се феномен пред свим за ту врсту догађаја отвореним очима одиграва дуже од миленијума и по – јединствено је чудо, јер за њега не постоје научни, не постоје физички услови! Волков сумира и казује да у тренутку који претходи појави Светог огња постоји такође необјашњив електрични напон у ваздуху, као и електрично пражњење. Сумњичавац би питао нема ли каквог поларитета, можда облака пуних муња изнад Јерусалима у тај дан? Али нема. На Велику суботу готово увијек је у Јерусалиму лијепо вријеме. Какви облаци, муње и бакрачи.

Саладин наређује: Гаси то! Чувени Салах ел Дин (1138–1193), познатији као Саладин, султан Египта и Сирије-Палестине, коначно је ујединио муслимане од Ирака до Египта и с њима кренуо против крсташа. Одлучујућа битка одиграла се јула 1187, гдје је сплетом околности највећи муслимански војсковођа у историји Саладин до ногу потукао војску од 20 хиљада крсташа.
Послије 88 година франачке владавине муслимански мач, али и вјерујући у Алаха ум, улази у Јерусалим.
Декретом самог Саладина, Свети гроб прелази у руке Грка. Заправо, Саладинов декрет штити Храм Васкрсења и Свети гроб у свим вјековима потом.
На Велику суботу 4. априла 1192. Саладин је ушао у Храм Васкрсења како би присуствовао ономе о чему је до тог тренутка само слушао. Присуствује он служби силаска Светог огња. Догађај биљеже хронике из пера неоспоривих средњовјековних ауторитета, нпр. енглеског опата Ричарда, који описује како Саладин с пратњом долази до Светог гроба и тамо с пажњом посматра где православци узносе молитву и успијевају да призову Свети огањ – ни из чега, ниодакле, што изазива радост у хришћана, али и подозрење код муслимана. Потоњи тврде да је ријеч о обмани.
Да би се увјерио како се ни о каквој хришћанској обмани не ради, Саладин наређује да се – свједочи опат Ричард из 12. вијека – „угаси кандило које се на божански начин упалило. Чим је кандило било угашено, одмах се поново упалило божанским дејством“. Саладин наређује да се кандило по други пут угаси, но се оно и по други пут упалило.
На овом мјесту историја казује ох.
Јер Саладин наређује да се кандило угаси и трећи пут.
Султан је био запањен. Кандило се, само од себе, ни из чега, и по трећи пут самоупалило.
Најславнија личност муслиманског свијета умрла је прије појаве Светог огња 1193, наредне године, и остала је упамћена не само као очевидац чуда на Велику суботу 1192. већ и као вјерник, јер је пустио да крсташи – који су 1099. побили све што је у Јерусалиму имало душу, мирно с фамилијама напусте град. Велики Саладине, нека ти Бог на њему знани начин да рајско насеље.

Пуца стуб, појављује се Свети огањ На Велику суботу 1579. турски управитељи су православним вјерницима и грчком патријарху Софронију Четвртом забранили да уђе у Храм Васкрсења да би молитвено призвао Свети огањ.
Шта да ради, патријарх Софроније остаје на вратима Храма, као свој пред властитом кућом у коју не смије, али зна да баш у тај дан Бог треба и хоће да пошаље Свети огањ.
Године 1579. на Велику суботу Свети се огањ, по сунчаном дану, муњом спустио низ средњи од три стуба с лијеве стране улаза у Храм, и упалио свијеће у патријарховим рукама. Изненађени, турски су стражари отворили врата, биљеже хроничари, и патријарха пустили да на челу мора народа приђе Цркви Светог гроба.

Папа противу папе: Истинит је Свети огањ, не није! Папа Урбан Други – речено је већ горе – године 1095, уочи Првог крсташког рата, у најчувенијем говору што су га у средњем вијеку чула римокатоличка ушеса, објављује истинитост чуда Светог огња. Пазимо… Године 1238, 143 потом, без историји знаног разлога, папа Григорије Девети одлучује да оспори аутентичност чуда. Забранио је латинским свештеницима да учествују на служби силаска Светог огња. Папа Григорије Девети забрањује учествовање својих свештеника иако му сами свештеници у Јерусалиму доказују да се сваке године пред њиховим очима догађа чудо које потказује васкрсење Исуса Христа. Мишљења двојице папа, Урбана Другог и Григорије Деветог, о чуду Светог огња дијаметрално су супротни. Ако је непогрешив био суд папе Урбана Другог, онда је погрешан био суд папе Григорија Деветог. Ако је пак погрешан био суд папе Григорија Деветог, онда је дебото исправан био суд Урбана Другог. Потписник ових редова се одлучио на чију ће страну обрнути воду што потиче коло тумачења, но римокатоличка питалица тко је у праву, Урбан или Григорије, остаје па остаје. Кад и памћење доброг читаоца овог текста враћеног на почетак, када ми је на вјештачком острву Госпа од Шкрпјела У Боки Которској покојни дон Бранко Збутега посвједочио гдје никад није чуо за таково што. За што, подсјетимо се, он није био чуо? За Свети огањ, чудо о коме мора да зна сваки хришћанин, био он римокатолик, или православац.

Сврха Сведочанства разних патријараха до данас преносе нам сазнање како лични доживљај појаве Светог огња зависи од тога с каквом је количином отопљеног срца патријарх ушао без и једне шибице у Гроб.
Догађало се да нпр. патријарх Дамјан Први (1897–1931), који је преко 30 пута био на челу службе силаска Светог огња, једном види искре, други пут плавом свјетлошћу орошену гробну камену плочу, да га пламен дочека већ у кандилу, или да се појави одмах по молитви.
Како било, чудо Благодатног огња нераскидиво је повезано с васкрсењем Исуса Христа, на начин како то тумачи православно учење. Патријарх Иринеј Први (2001–2005) називао је Свети огањ чудом над чудима.
Но како је пад а не криза кроз коју пролази човјечанство прије свега духовног а не економској карактера, то она води цивилизацију, махом западну и некад хришћанску, у декаденцију и у пропаст.
Будући да зло никад не иде само, погледајмо што се дешава у нашој кући. Јер се нешто дешава…

Опрез Патријарх јерусалимски Иринеј Први умро је јануара 2023. Године 2005. био је незаконито свргнут и дефакто утамничен, до конца живота непокретан, а наслиједио га је, Бог ће знати колико достојно, Теофил Трећи.
У посланици коју је написао 2005. каже да је његово свргавање „било неканонско и противзаконито“, а из наставка се чита колико се само противио екуменизму као зборишту свих јереси, „јер екуменизам окупља и присаједињује себи отпале и изопачене у својој вјери расколнике“. Патријарх је извео Јерусалимску патријаршију из Свјетског савјета цркава, што баш и није био популаран гест. Колико је у ствари био непопуларан, потврђује не само његово свргавање него и јеретичко понашање тзв. васељенског патријарха Вартоломеја, папољупца.
Марта 2022. патријарх Теофил Трећи нашао се на челу „разних хришћанских цркава“ поводом почетка радова на реконструкцији Светог гроба (11 милиона евра). Зашто је и коме била потребна „реконструкција“ Светог гроба након вјекова и вјекова?
Да би камере туриста имале бољи ракурс и естетичнији кадар?
Међу православнима се с кољена на кољено преноси предање по коме ће несилазак Благодатног огња на Велику суботу у Јерусалиму бити сигуран знак да се вријеме примакло крају. Да се у Јерусалиму зацарио онај чије се име не спомиње. Наивно би било претпоставити да онај чије се име не спомиње не зна за јадац, па је учинио све, или ће учинити све, да се знаком (несиласком Светог огња) не открије. Да ли је током реконструкције Светог гроба у њ уграђена техника која ће палити „Благодатни огањ“ и у години када га Бог не буде послао? Зашто би овакав сценарио на крају православне приче одговарао православцима? Правима никад не би. Одговарао би само ако и патријарси превјере, као што је превјерио Вартоломеј са Фанара, васељенски расколник. Свети огањ који се појављује вјештачки, не заправо него пер ла финта, ма не дај Боже, одржао би вјеру да времена за спасење још има. Сто очију човјек да отвори, неће му бити наодмет.
Јерусалимски патријарх Теофил Трећи вакцинисао се када је Матрикс то од њега затражио. И на Велику суботу 2021. у Цркви Светог гроба могли су да силаску Светог огња присуствују само вакцинисани.
Бујрум.
У читалачком је оку био текст свих мојих текстова. Не вјерујте више рођеним очима. Само срцу.
Христос воскресе, ваистину воскресе!

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море