СВЕТ ДА ПРИЗНА И ОСУДИ ЗЛОЧИНЕ

О ЈАСЕНОВЦУ 78 ГОДИНА ПОСЛЕ ПРОБОЈА ЛОГОРАША ИЗ ОВОГ КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА

У Београду усвојена прва у историји Резолуција о фашистичко усташком геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима 1941–1945. године

У Београду је, после дводневне конференције (22. и 23. априла) одржане у организацији Института за истраживање Јасеновца (ЈРИ), невладине организације из Њујорка која се бави историјом геноцида Хрвата над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату, усвојена прва у историји Резолуција о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима 1941–1945. Овај изузетно важан чин догодио се после чак 78 година од пробоја логораша из концентрационог логора Јасеновац, најзначајнијег из система усташких логора у НДХ у коме је почињен геноцид над стотинама хиљада невиних жртава, од којих је убедљиво највише Срба. Резолуција је усвојена у вери да ће постати главни бедем пред покушајима ревизије усташке геноцидне идеологије.
Усвајању Резолуције претходила је 21. годишња међународна научна конференција „ЈРИ Дани Јасеновца“, одржана у Хотелу М на тему „Гласови Јасеновца: Сагласни и супротстављени наративи“, која је привукла историчаре и истраживаче из осам земаља, укључујући др Гидеона Грајфа (Израел), др Рорија Јеоманса (УК), др Јелену Гускову (Русија), др Улриха Шнајдера (Немачка), др Нормана Марковића (САД), др Јована Пејина (Србија). Председавајући конференцији је био професор Бари Литучи са Кингсборо колеџа у Њујорку, уједно и оснивач и извршни директор ЈРИ. Конференцију су отворила два најпознатија светска историчара из ове области, др Василије Крестић и пуковник у пензији Антон Милетић. Презентације на теме Шоа (хебрејски израз за Холокауст) и Самударипена (ромски израз за жртве геноцида) одржали су историчари Ненад Фогел и др Драгољуб Ацковић. Учесници су се осврнули и на ревизионистичка настојања да се умањи и негира покољ стотина хиљада невиних жртава, као и на напоре да се рехабилитује фашистички сарадник и римокатолички надбискуп Алојзије Степинац.
На конференцији за новинаре одржаној после усвајања Резолуције организатор је позвао међународну јавност да призна и осуди злочине усташко-фашистичког режима Независне Државе Хрватске.
Међу бројним излагањима на тему геноцида у НДХ овом приликом издвојили смо обраћање руске научнице и историчарке др Јелене Гускове које садржи најважније поруке Конференције.

Јелена ГУСКОВА:
ЗАШТО СЕ ЈАСЕНОВАЦ НИКАДА ВИШЕ НЕ СМЕ ПОНОВИТИ

Србима на Балкану је доста тешко. Срби су највећи народ на Балкану, учинили су много за словенско јединство, храбро су се борили против освајача, Турака, фашиста. И при томе геноцид над српским становништвом траје неколико векова. Концлогори за Србе постојали су и у Првом и у Другом светском рату.
У Русији се не заборављају догађаји из Другог светског рата, а за нас – Отаџбинског рата. Ми ћемо се увек борити против фашизма, против испољавања суровости, нечовечности, иживљавања над личношћу, што је било карактеристично за нацисте. Ми ћемо се увек сећати жртава оних година, погинулих на бојним пољима или између зидова концентрационих логора.
Никада нећемо заборавити заточенике концентрационог логора Јасеновац, који бејаше највећа фабрика смрти на Балкану за време Другог светског рата и заузимаше територију већу од 240 квадратних километара. У њему су хрватски фашисти – усташе измучиле око 700.000 Срба, Јевреја и Цигана (Рома). По броју жртава Јасеновац је на трећем месту у Европи после Освјенћима (нем. Аушвиц) и Треблинке. Али по суровости, по ужасу зверстава, по начину мучења и ликвидације заточеника, овај концентрациони логор не може се поредити ни са једним у време Другог светског рата.
У концентрационом логору Јасеновац усташе су мучиле и убијале логораше ножевима, мачевима и сабљама, секирама, чекићима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишима, а било је и вешања и спаљивања људи у гасним коморама – онесвешћени и повређени су гажени, гушени, дављени у Уни и Сави. Заробљеници су мучени глађу и жеђу, високим и ниским температурама, тешким физичким радовима.
Зашто и данас толика питања о Јасеновцу остају спорна, одговори су садржани у поглављима која следе.

Политика државе и Јосипа Броза Тита после 1945. године
Државна комисија за истраживање злочина окупатора и њихових сарадника, формирана након Другог светског рата у Југославији, дошла је до закључка да је само у логору Јасеновац убијено од 500.000 до 1.400.000 људи. Комисија, која је убрзо укинута, сакупила је 900.000 изјава о ратним злочинима и злочинцима, испитала 550.000 сведока и открила 20.000 оригиналних немачких и хрвтаских докумената.
Ради „мира у кући“ Тито је био спреман да се „не присећа“ усташких злочина за време рата. Због тога су прилично брзо биле ликвидиране све среске, општинске и републичке комисије, као и Државна комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача.
Тито је 1962. примио делегацију из Јасеновца, разговор се свео на Титову изјаву о томе да се „жртве Јасеновца морају посматрати само као жртве освете окупатора за устанак народа Југославије“. Али позната је и послушност некадашњих српских власти о питању извршења Титове воље у вези са Јасеновцем. Тада се свима чинило веома важним да се не нарушава равнотежа братства и јединства између република и народа.
Да би у Хрватској могли да живе и Срби и Хрвати, о геноциду над српским народом у Хрватској било је забрањено да се говори, па је Јасеновац постао симбол фашизма уопште. Ни за време социјализма никада није постао питање одговорности Хрватске за злочине током Другог светског рата. Ако су се плашили српског национализма, македонски су оправдавали младошћу нације, албански су покушавали да не примете, а хрватски да оправдају.

ИСТИНА КАО ВРХУНСКА КАТЕГОРИЈА У Резолуцији се наглашава да кардинал Алојзије Степинац не треба да буде рехабилитован и да колаборација католичког клера у Холокаусту треба да буде пажљиво анализирана у целости. Наглашено је и да сви аполози и промотори усташке идеологије или било које друге врсте фашистичке или нацистичке идеологије и праксе треба да буду енергично разоткривени и одбачени. Учесници Конференције у усвојеном документу осуђују инструментализацију, релативизацију и изнад свега минимализацију броја жртава геноцида у Јасеновцу и у Независној Држави Хрватској и залажу се за најбоље праксе историјског истраживања Холокауста. У Резолуцији се одбацује „пожуривање да се суди о бројевима од стране појединаца и организација који се на њих фокусирају“. Осуђено је и коришћење ове теме као диверзионе тактике у политичким дискусијама које настоје да поричу или умање злочине геноцида усташког режима. Резолуцијом је затражено отварање свих доступних архива ради научног истраживања геноцида. За Резолуцију је гласао 31 учесник, док су два била уздржана.

Незаинтересованост власти нове државе Хрватске после 1991. године за истраживање овог питања
Наиме, геноцид над српским народом се наставља и после 1991. Нова поставка музеја у Јасеновцу чим је отворена 27. новембра 2006. године, у осамостаљеној Хрватској, изазвала је у јавности оштре реакције као „срамна и срамотна“. Радило се о изостанку генезе усташтва и НДХ, порицању Јасеновца као концентрационог логора геноцидног уништења и његово проглашење за радни логор, те о вишеструком умањивању броја жртава геноцидног злочина итд. У Музеј у 1990-им годинама није враћена око трећине музејске грађе.

И ГЕНОЦИД ПОРЕД ХОЛОКАУСТА Током гласања о Резолуцији преживело дете логораш и оснивач и директор Института „Диана Будисављевић“, старина Гојко Мраовић Рончевић, који је за време Конференције говорио о страдању српске деце у усташким логорима и страдању своје породице, затражио је да поред речи Холокауст која се односи на страдање Јевреја у текст буде унета и реч геноцид која треба да означи и страдање Срба и Рома. Као члан Комисије која треба да размотри примедбе и предлоге, наш историчар др Александар Стојановић, који је истовремено и учесник Конференције, обећао је да ће се залагати да примедба Гојка Мраовића Рончевића буде усвојена.

Незаинтересованост српских власти за улазак у конфликт са суседима о питању Јасеновца и због мноштва других проблема како у Бањалуци, тако и у Београду
Главно спорно питање је – број жртава. По мишљењу Срба у концентрационом логору Јасеновац су усташе лишиле живота 700.000 невиних мушкараца, жена и деце: 500.000 Срба, 40.000 Цигана, 33.000 Јевреја и 127.000 антифашиста, независно од вере и националности. Међу овим жртвама је и 20.000 деце.
Према званичним подацима хрватске историографије у логору је ликвидирано од 80.000 до 100.000 људи, али су за позната сматрали имена само 73.000 страдалих. Међутим, сваке се године број српских жртава у тврдњама Хрвата смањује. У последње време Хрвати чак помињу број од 20.000 до 45.000 убијених.
У последњем рату у БиХ (1992–1995) убијање Срба је настављено. Облици и форме су исти – или после заробљавања, код куће или у стану, на радном месту, у борби, у другим ситуацијама. Било је и логора, места масовног страдања припадника српског народа. По документима Савеза логораша РС у БиХ је било 412 логора за Србе. Сарајево је посебна прича. Више од 10.000 људи је прошло кроз 139 логора у Сарајеву и околини.

И ЊУЈОРК И БЕОГРАД Након непримерене Конференције „Блажени Алојзије Степинац – сведочанство вере, посвећености и наде“, проф. Бари Литучи, који већ 21 годину заредом у Њујорку обележава Дан сећања на Јасеновац, упутио је у име ЈРИ најпре протест председници Европског парламента. А на Управном одбору ЈРИ ове године донета је одлука да у знак солидарности с последњим ешелоном јасеновачких мученика, неколицином још живих који су били деца логораши, своју 21. научну конференцију не одрже у Њујорку, већ да дођу у Београд и подигну „научни бедем пред ревизијом историје о усташком геноциду у Јасеновцу“.

На питање зашто геноцид над Србима на Балкану траје до данас, први одговор је постојање мржње према Србима која своје корене има не само код Хрвата. Одавно је, на пример, позната германска мржња према Србима. Немачки амбасадор у Бечу је 30. јуна 1914. године послао извештај у ком је стајало да Беч жели „једном и заувек да се обрачуна са Србима“. А Вилхелм је написао: „Сад или никад“! А испод тога се изразио још одређеније: „Са Србима треба завршити и то баш сада.“
Француски генерал Пјер-Мари Галоа је писао да је 1976. и 1977. тадашњи немачки министар одбране Жозеф Штраус, приликом дискусија о конкретним југословенским проблемима, у уском кругу европских колега говорио да је „жеља Немачке да се освети Србима који су два пута, 1914–1918. и 1939–1945. стали на страну савезника и против ње…“
Објашњење је и у чињеници да нацизам данас подиже главу широм Европе, после ватре коју су у Украјини запалиле САД. Дрва у ту ватру бацају многе европске земље, укључујући и Немачку, јер је та ватра усмерена против Русије. То и Србе, који подржавају Русе, доводи у опасност. У Хрватској се војници васпитају на традицији усташтва. Ево шта данас певају у хрватској војсци:

Ево зоре, ево дана, ево Љубе и Бобана.
Јуре зове, Бобан виче – ево мене поглавниче!
На врх горе Требевића, у логору Францетића
У логору Јуре сједи, својој војсци он бесједи.
Ој, усташе, браћо мила, дубока је вода Дрина.
Дрину ћемо прегазити, а Србију запалити.
Кад је Дрину прегазио, у ногу је рањен био.
Он не кличе ајме мени, већ он кличе За дом спремни!

Главни проблем није што се догађаји из Другог светског рата заборављају него то што постоје земље и људи који упорно раде на стварању другачијег наратива и фалсификовању историје. Постоје државе које подстичу поновну доминацију фашизма. И та болест се шири.
Говорећи данас о опасности од нацизма, морамо учинити све да логори за Србе у периоду 1991–1995. буду последњи у њиховој историји. Зато морамо остати јаки у борби за истину. Не смемо заборавити зверства фашизма. Морамо обновити систем међународног права и систем кажњавања нациста. За то се данас бори Русија. О томе данас говоримо на нашој конференцији. Треба обновити истину о Јасеновцу, о злочинима фашиста и усташа. Ми, научници и јавне личности, морамо упорно да се одупремо систему униполарног света документима, снагом речи и убеђивања. Ми, научници, треба да ојачамо своју одлучност да завршимо истраживање страдања Срба, Јевреја и Цигана и у Јасеновцу и у 1990-им годинама. Питам: Где је данас у Београду Музеј злочина над Србима? Или Музеј страдања Срба? Срби поново ћуте, али сада због Европске уније…
Потребно је да се људи сећају зверстава фашизма, да буду опрезни и да могу да се супротставе насиљу. Ко историју заборавља она му се понавља. Русија се сећа Јасеновца и улоге Срба у нашој словенској историји.
Ко ће спасавати планету од нацизма овога пута? Поново Руси и Срби. Тежак је посао, али славан са историјског гледишта.